Филм о ефендији који је спречио покољ Срба у Тузли

У Тузли је за сутра најављена премијера документарног филма „Ефендијин завјет о тузланском муфтији Мухамеду Шефкету ефендији Курту, чије је име уписано златним словима у историји  наших балканских простора  и представља синоним за пожртвованост и темељ суживота каквом се тежи.

Филм је дело „Сат Босне и Херцеговине“, а у његовој реализацији учествовао већи број историчара, хришћанских и исламских верских службеника, као и потомци ефендије Курта. Један од стручњака који је дао значајан допринос реализацији овог документарног филма је и српски историчар Дејан Ристић.

Home - Citizens Against TerrorismМало је људи у трагичној и крвавој историји некадашње Југославије и садашње Босне и Херцеговине који заслужују да им се име памти и спомиње као што је то име Мухамеда Шефкета еф. Курта који је несебичним залагањем на Бадњи дан 1942. спасио велики број тузланских Срба од планираног усташког покоља.
Захваљујући Мухамеду Шефкету ефендији Курту из Тузле, у том граду за време Другог светског рата није било масовних злочина усташких окупатора над српским становништвом.
Био је почетак 1942. године, када су усташке власти у Тузли осмислиле паклени план. Замисао је била да 6. јануара, на Бадње вече, минирају тамошњи православни Саборни храм Успења Пресвете Богородице у том граду и побију окупљене вернике.
Потом је требало да уследи казнена експедиција кроз српску варош, како би се ликвидирали преостали тузлански Срби који се нису затекли у цркви у тренутку дизања богомоље у ваздух.
Да овај план усташког тајног одбора за истребљење Срба и Јевреја у Тузли ипак буде осујећен заслужан је исламски свештеник Мухамед Шефкет ефендија Курт (1879–1963). Овај, тад већ пензионисани тузлански муфтија уживао је велики углед у том граду који се у Другом светском рату налазио под окупацијом НДХ.
Свој утицај ефендија Курт је искористио да спречи прогон српског становништва. Сазнавши за усташки план, с групом угледних Тузлака затражио је хитан пријем код немачког команданта града Хохбајера и његовог заменика, потпуковника Виста, од којих је затражио да спрече злочин.
Немачка команда је одмах истакла плакат са текстом упозорења да нико не сме никога злостављати, одузимати или рушити туђу имовину и дирати живаљ који слави.
Да су се Немци у доношењу такве одредбе руководили својим интересом, по свој прилици, био је свестан и ефендија Курт.
Зато је, у настојању да учврсти њихов демарш отишао у Загреб затраживши од Андрије Артуковића да усташе не дирају мирно српско становништво.
Захваљујући ангажману ефендије Курта у Тузли није било масовних злочина над Србима. Важно је нагласити и то да су усташе имале веома негативан став у односу на ефендију Курта кога су у једном свом документу из јуна 1943. године означиле као „потајног непријатеља данашњег поретка” и „старог Бизантинца – Србина”.
Исте године ефендија Курт је остао без два сина – Енвера, члана Агитпропа НОБ-а, кога су убиле муслиманске квислиншке формације, и Асима, припадника НОБ-а, који добија пегави тифус и страда на непознатој локацији. До краја рата је изгубио још једног сина, Фадила, убијеног 1945. под неразјашњеним околностима. Енвер, Асим и Фадил су били троје од укупно осморо деце колико је ефендија Курт имао са супругом Арифом.
Југословенске власти су га одликовале Орденом братства и јединства првог реда иако је био верски службеник из богате породице и, самим тим ,,природни непријатељ пролетаријатаʼʼ.
Ефендија Курт је рођен у Травнику, а најпре је службовао у Бањалуци од 1914. године, да би 1925. прешао у Тузлу где је био муфтија све до 1933. да би три године касније био пензионисан.
Када је 1963. године преминуо ефендија Курт, тузлански прота Ђорђе Јовановић је одржао говор на његовој сахрани којој је присуствовало више од 10.000 људи. Том приликом је била услишена интимна и неуобичајена молба проте Јовановића да он буде тај који ће у ефендијин гроб сићи прe њега, дочекати табут с ефендијиним телом и положити га у раку.
О том догађају је писао и Меша Селимовић, описујући ефендију Курта као „динамичног, племенитог, неустрашивог човека” који је свој „велики углед заложио да би спасавао људе из усташког затвора”. Знаменити писац је навео и да је на погребу ефендије, међу бројним окупљенима, било „највише Срба – сељака из околине Тузле”.
Нажалост, данас се име племенитог Шефкет-ефендије спомиње веома ретко, а његова је улога у спашавању српског становништва Тузле прворазредно важна.
Филм је реализован захваљујући подршци програма Bosnia and Herzegovina Resilience Initiative (BHRI) који спроводи Међународна организација за миграције (IOM) уз финансијску подршку Америчке агенције за међународни развој (USAID).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.