Potresan dnevnik niškog lekara koji je preživeo koronu

Piše: Aleksandar Ivković

Kako sam se zarazio nisam siguran. Na poslu je bilo dosta zaraženih ali pristojno sam se štitio. Veća verovatnoća je da je bolest pokupljena negde usput ili od nekoga ko nije došao da pregleda pluća.

-5. dan

-4. dan

I dalje sam ujutru imao 37 temperaturu. Dan sličan kao prethodni. Sve je više ukazivalo na hronični umor. Uveče sam se osećao dobro.

-3. dan

Osećam se sasvim dobro čitav dan. Povremeno kašljem, suvo, ali ne često i ne smeta mi. Nema razloga da sumnjam na kovid-19

-2. dan

Dan je sličan kao prethodni ali mlađi sin pokazuje znake kovida-19. Grafija pluća kod obojice uredna, slika se i stariji sin i kod njega nema ničega na grafiji. Možda je nešto drugo.

-1. dan

Mlađi ima temperaturu 38.2 i teže diše. Ne oseća miris i ukus. Uradim mu skener pluća, obostrano teška pneumonija. Klasična slika kovida-19. Ne može da se pogreši. Lično nemam tegobe.

1. dan

Preko dana je bilo u redu. Uveče počinje groznica. Vrlo jaka. Mada temperatura nije visoka, tek 37.4. Mlađi sin tokom noći ne može da diše. Stariji 39.2 temperatura

1. dan

Svako kretanje predstavlja problem. Kašalj povremeno ali nije jak. Odlučujem da i sebi uradim CT. Obostrano teška pneumonija sa klasičnom slikom kovida-19. Preko noći imam jedan stres koji dovodi do tahikardije od preko 200. Potpuni gubitak snage. Kašalj jači. Temperatura u naletima ali ne preko 37.2

1. dan

Bez snage. Svako kretanje dovodi do tahikardije. Odlazak do kupatila uz napor. Malo duže stajanje od jednog minuta dovodi do vrtoglavice. Bubrezi bole.

1. dan

Kiseonik. Teško dišem. Mogućnost kretanja minimalna. Nakon deset sati udisanja kiseonika stanje se popravlja. Tokom noći dominira jak, skoro neizdržljiv bol u leđima. Povremeno grčevi u nogama. Često probodi u mišićima.

1. dan

Budim se i imam utisak da sam zdrav. Počinju da mi šalju nalaze da pišem (odmoriću se mrtav). Odjednom se sve ruši. Ne mogu da dišem, ne mogu da hodam, ne mogu baš ništa. Tako traje skoro osam sati. Na kiseoniku sam. Moram da ga štedim, tek sutra mogu da ga napunim. Skoro sam ubeđen da umirem. Onda uveče odjednom pristojno stanje. Oko 22h sam odjednom gladan.

6. dan

Od 9h pišem nalaze. Temperatura 37. Od 12h sam opet na kiseoniku. Oko jedan sam ukućanima, koji su svi bolesni, objasnio sve oko grobnog mesta i sahrane. Oko 18h sam počeo da se znojim. Presvlačim se četiri puta. Oko 21:30 počinje glava da boli. Inače sve vreme boli koža. Ubo sam prst da izmerim šećer, to je bilo kao da sam zario usijan nož.

7. dan

Najgori dan.

Nekoliko dana kasnije

Kako nije bilo šanse da pišem svaki dan, evo sada kada je malo bolje, zbirno. Temperatura je krenula tokom noći. Stalno 38. Ne pada i ne raste. Povraćam. Pokušao sam dva puta da popijem brufen ali sam ga povratio. Ne pokušavam više da pijem. Sva tečnost koju unesem povratim. Čim povratim padne temperatura ali počne glavobolja koja je na sredini, frontalno, baš gde se opisuje da su problemi u mozgu. Bol prati porast temperature do 38. Sledi povraćanje sa znojenjem. Ne unosim skoro ništa, povraćam i znojim se. Opet glavobolja.

Ujutru pokušavam da hladnim oblogama smanjim temperaturu. Prija ali ne pada. Stanje se produžuje. Oko 18h počinje napad gušenja, srećom stigla mi je boca nekoliko minuta pre toga. Da nije… Uspavao sam se na kiseoniku. Osvestio sam se nakon par sati. Povraćanje na svaka dva sata. Traje do jutra. Ne jedem i ne pijem.

Ujutru se odlučujem za malo rizičan pristup. Pijem na eks dve čaše ledene Fante. Ako počnem da povraćam može biti kobno. Ne pamtim prijatniji osećaj od onog dok klizi ledeni sok. Možda minut nakon što sam popio tonem u san ili gubitak svesti. Temperature više nema, povraćanja više nema. Ali ima glavobolje koja ne prolazi na brufen. Užasna. Sestra mi je rekla za cafetin. Uzimam ga. Prolazi kao rukom odneseno. Te noći spavam nekoliko sati.

Budim se, imam utisak da sam zdrav. Tako traje par sati. Idem do kupatila. Odjednom jedan jak napad, gušenje, strašno znojenje, gubljenje svesti. Za minut od zdravog u smrtno bolesnog. Nakon para sati sam svestan ali potpuno slomljen. Ipak uveče uspevam da jedem i pijem.

Opet sam spavao mirno. Sve je pristojno, uz manje nalete gušenja, negde do 15h. Otišao sam do kupatila, napad gušenja, poremećaj svesti, vratio sam se do kreveta na slepo. Kiseonik. Ali počinje strašan bol u stomaku. Levo, između pupka i dijafragme. Kida bukvalno. Pomislio sam da je možda tromboza mezenterike, što bi vodilo u sigurnu smrt ili perforacija nekog organa što opet ima isti ishod jer pluća ne dozvoljavaju operaciju. Na kraju, ipak je mišić. Oštećen je.

1. dan nakon krize

Budi me glavobolja ali mali mozak. Nemam snage. Popodne nešto novo. Proliv. Kao da je bilo malo svega ostalog. Uspeo sam da se obrijam nakon deset dana. Računam to u još jednu pobedu. Uspeo sam da ostanem na nogama dovoljno da se obrijam. Zvuči nekome smešno, ali je velika stvar za svakoga ko se ikada našao u sličnoj situaciji.

Dan bez novih tegoba

Dešava se i to. Nakon toliko dana nema ničeg novog

Od zdravlja sam jako daleko. Dok se oporavim od ovoga proći će verovatno meseci. Siguran sam da će neke posledice ostati. Pluća u kakvom su mi stanju, plašim se i da saznam.

Kako sam se zarazio? Na poslu i u zatvorenom sam nosio masku. Kako smo sva trojica dobili bolest u kratkom vremenskom okviru verujem da smo se zarazili negde zajedno kada smo smatrali da smo sigurni. Vrtimo film da nađemo zajedničku tačku. Negde je neko pre nas izbacio iz sebe veću količinu virusa, prenosi se i vazduhom. Nebitno je. Samo pokazuje da se mora biti oprezan i misliti na druge.

A što se tiče maloumnika koji ne veruju u viruse, pozivam ih da prođu ovo što sam prošao i prolazim. Svako ko poziva da se ne nose maske trebalo bi da bude uhapšen i oteran na robiju za organizovano širenje zaraze. Ne treba imati milosti.

Jednom će neko morati da objasni kako smo došli do ovoga, ne meni, ja sam živ. Da objasni porodicama onih koji su preminuli. Jasno je da je virus glavni krivac ali dopuštanje da se ljudi ovoliko bahate i svesno raznose zarazu je nedopustivo. Umesto što hapsite decu koja se šetaju pored skupštine, što ne hapsite kolovođe otpora prema maskama?

Moja bolest spada u teške oblike ali ima ljudi koji su mnogo bolesniji od mene. Sve ovo je ništa u odnosu na njih. U nesreći, imao sam sreće.
Teško dišem, ne mogu da izgovorim više od par reči a da se ne zakašljem, ali živ sam.
Moram da upozorim sve, prilično pojačava emocije, ne sve, samo poneke. To je razlog zašto padaju svakakve stvari na um.
Deluje bukvalno na sve organe. Nisam mogao da idem kompletno u detalje ali svaki organ je odreagovao.
Ova bolest ubija, traži način da se uvuče tamo gde će sigurno ubiti. Osnovni cilj je uništenje. Nema zavaravanja i priči o lakim prehladama.
Za sve one, koji sami sebe smatraju ljudskim bićima i stručnjacima a predlagali su da je sada najbolje vreme da se drugi razbole – niti ste ljudi, niti ste stručnjaci, obične ste nule.

*Autor je radiolog iz Niša (preuzeto sa: Ljudi i laži)