Заборављени Срби који су гинули за Словенце

„Довде је стигла српска коњица 1919. године и даље није ишла“, натпис је на спомен-камену из 1930. године, код хотела „Карантија“ у Врби (Velden am Wörthersee у данашњој Аустрији), у Корушкој покрајини. Овај споменик је својеврсни подсетник на сукоб Словеније и Аустрије око поменуте покрајине, али и на јунаштво које су ослобођени Срби показали као добровољци у овој постратној борби, на страни братске државе.

Мало је позната чињеница да су многобројни српски војници, ослобођени ратног заробљеништва, недуго после завршетка Првог светског рата, упловили у нове борбе и то, ни мање ни више, него за територијални посед словеначке државе. Добровољцима из редова српске војске могу се придати највеће заслуге за успешне офанзивне нападе на поседе под немачком влашћу. У духу братства и јединства, не маривши за сопствене животе, српски војници смело су јуришали из првих редова ослободилачких чета. Међутим, од њиховог јунаштва у овој борби, остао је само натпис на споменику, а овај део историје полако одлази у заборав.

Док је завршетаком Првог светског рата широм планете завладао мир, у корушкој покрајини тињао је конфликт између Аустрије и Словеније. Наиме, овај конфликт познатији као „Корушко питање“, дуго се тумачио као проблем угњетавања и германизације словенског становништва Корушке, од стране Аустријаница.

Ипак, новија историја сведочи да су етнички Словени, баш као и етнички Немци (Аустријанци), водили борбу за контролу региона са доминантном лингвистичком разноврсношћу. Лојалност Словенаца новооснованој Краљевини СХС и Аустријанаца Немачкој републици Аустрији, додатно је утицала на продубљивање конфликта. Завађене стране бориле су се за превласт над територијом, која је, непосредно пре Првог светског рата, припадала аустроугарском царству, да би се, у тренутку конфликта, нашла између две новонастале државе.

Српски војници су се у борбу за територијални посед Словеније укључили на позив генерала Рудолфа Мајстера, који је 1. новембра 1918. године Марибор прогласио југословенском територијом, те је само шест дана касније у Марибору основана и прва српска добровољачка чета састављена од 150 војника предвођених поручником Мирковићем.

Српским војницима, ослобођеним из заробљеништва, објашњено је да су стигли у будућу државу Срба, Хрвата и Словенаца, те су упућени у Марибор да помогну у борби генерала Мајстера за словеначку територију, што су они радо прихватили. Већ 9. новембра, мајор Мајстер прогласио је мобилизацију, којој се одазвало 4.000 Словенаца, а 23. овог месеца новоформирана војска, заједно са Србима добровољцима, упустила се у акцију, у којој је, за мање од сат времена, разоружана немачко-аустријска стража, те преузета власт у Марибору.

У походима за ослобађање Словеније који су уследили, генерал Мајстер је редовно на чело својих јединица постављао српске војнике, с обзиром да су се припадници поражених војски нерадо сукобљавали са њима. Ипак, у Корушкој покрајини околности су биле нешто другачије, јер је позив за мобилизацију прихватило тек 2.500 словеначких војника, што је довело до тога да словеначка власт готово у потпуности зависи од помоћи српских добровољаца. Реч је о 1.695 српских војника пристиглих из аустријског заробљеништва.

У то време, Корушка покрајина била је махом насељена Словенцима, што је био повод да генерал Мајстер исту пожели да ослободи аустријског угњетавања. Са скромним условима ратовања и ослабљеним људством, одлучни генерал је 29. априла 1919. године повео војнике у офанзивни напад на Целовец. Премда је прва офанзива завршена великим поразом, чак и напредовањем аустријских снага до Словењ Граца, неустрашиви генерал није одустајао од своје визије ослобођене Словеније. После месец дана, друга офанзива на Целовец и Корушку је отпочела, али овога пута уз помоћ војске пристигле из Србије, маја месеца исте године.

Помоћ се састојала од три пука редовне српске војске, коњица, пешадија и артиљерија. Уједињени народи новоосноване југословенске државе фактором изненађења покорили су аустријску војску, ослободивши добар део словеначких простора. Ипак, на изненађење свих, само годину дана касније, 10. октобра 1920. године, већина многобројнијег словеначког становништва Корушке одлучила је, путем референдума, да ова покрајина остане у Аустрији.

Наиме, „Корушки плебисцит“ одржан је 1920. године, после споразума у Сен Жермену 1919. године, како би се мирним путем одлучило о даљој судбини корушке покрајине. Резултати гласања на референдуму показали су да су, не само Немци, но и Словенци, гласали за припадност корушке покрајине Аустрији.

Командујући српске војске, током похода на Корушку, били су искусни српски официри. Пуковник Доброслав Миленковић командовао је језерским одредом, сачињеним од 4.200 српских војника, коњице и 23 топа. Потпуковник Сава Трипковић водио је љубељски одред, док је у корошком одреду главнокомандујући био пуковник Љубомир Марић, са 3.200 војника и 32 топа. Војсци су прикључена два ескадрона српске коњице, као и батерија српске артиљерије.

Око 1.000 Словенаца са осам топова нашли су се у јединицама, док је једини словеначки командант био генерал Мајстер, предводивши лабодски одред сачињен од 2.000 војника и 14 топова. Не сме се заборавити да су и војници хрватског пуковника Владимира Узоринца учествовали у нападу, те одбранили Марибор у одсуству генерала Мајстера.

Насловна фотографије: Камен у граду Врба у корушкој на коме пише „Довде је стигла српска коњица 1919. године и даље није ишла

Сања Дабић, Блиц