Заборављена зверства Бугара у Долгаецу

Пише: Бранко Димески

Ових дана навршило се 105 година од масакра у некада српском селу Долгаец код Прилепа. Ово живописно село смештено је у подножју планине Даутица. Према предању породица Младеновић из Србије је једна од првих која населила ово село. Верни брсјачким обичајима и одани Господу, славили су са радошћу крсне славе и свете празнике. 

О зверствима бугарских кољача у Долгаецу постоје многа сведочења. Крвави пир започињали на велике православне празнике. Тако су и 1916. године на Божић убили 103 виђена домаћина из поречких села, а непуна два месеца раније, тачније 14. новембра 1915. године на православни празник св. мученике Светог Козму и Дамјана – свете Враче у селу Долгаец , почињен је један од  највећих злочина над народом који је тамо живео. За мање од 24 часа бајонетима су заклана 410 сељака међу њима и деце.

Највећи број зверски убијених људи су из села Долгаец (195) како и из села Гостиражни (70), Стровја (60), Костинци (40), Маргари (30) и Богомила (15). Велики број  била су деца, а међу њима и бебе од само неколико месеци: Ђорђе Димевић (10) Данка Томовић (8) Менка Ђорђевић (7) Митра Јовановић (4) као и многи други. Злочини су непрекидно трајали.

У селу Гостиражни Бугари су бајонетом пресекли тек рођену бебу и бацили је у бунар. Покољења убијених и данас сведоче о многобројних убиствима из тог времена. Велика Јовановић (16) год девојчица коју су зликовци скинули голу и везали за дрво. Боли су је бајонетима али је ипак преживела. Тројан ка Стојановић такође избодена више пута као и Велика Крстић.

Свештеник Трајко ја откопчао своју мантију и узвикнуо „Ударите душмани клети! Господ је са нама!“ У том тренутку бугарски војник му је зарио нож у груди! Бугарски злочине тада обележавају и паљење кућа, штала пуних сламе и сена. Људи скривени у својим кућама горели су живи, принуђени због дима и пламена скакали су кроз прозоре у пламену ватре и умирали. Мртва тела лежала су разбацана у селу Долгаец.

Ширио се неподношљив смрад од распаднутих лешева. Масовна гробница се налази у близини села, обрасла трњем и тешко приступачна.

У славу недужно погинулих људи подигнут је споменик који је срушен 1941. године по налогу окупационих снага. На споменику је писало: „Да су вукови разбежали би се, да су Турци посрамели би се, Нит су Вуци нит су Турци већ су хорде бесних Бугара!’

Ово је један од највећих злочина над становништвом прилепског краја, мерљив геноцидним намерама. У цркви св. Николе у овом селу постоји списак убијених мештана. Морамо да опростимо јер смо хришћани, али не смемо да заборавимо ради нас самих, наших предака и наших потомака. Морамо да се сећамо страшних страдања, од којих је најстрашнији лелек и врисак деце, која су ни крива ни дужна са својим мајкама, на најсвирепији начин убијана.

Нажалост, злочин над Србима у Долгаецу и другим селима прилепског краја је заборављен. На месту где почивају кости свирепо побијених нема никаквог обележја нити споменика.