Звоно и безбожник

Пише: Прота Ненад Андрић

Када год чујем звук звона са црквеног звоника ма у ком месту био, сетим се врујачког звона и несрећног безбожника који се доселио после рата деведесетих година прошлог века у Бању Врујце односно у Горњу Толицу близу храма Свете Великомученице Марине који је био неколико деценија у изградњи.

Као младог пароха чекало ме је пуно посла на наставку изградње храма, будући да сам при ступању на дужност врујачког пароха затекао два метра озидане цокле храма, нешто мало материјала, стару дрвену шупу и пуно дугова. Требало је пуно вере и оптимизма човек да има па да каже биће овде храм, захваљујући вероватно мојој луцидности ја сам пун вере и самопоуздања на зараслим у коров темељима и неуједначеним озиданим зидовима боље рећи цоклу храма видео блиставу богомољу која краси овај крај.

Посебно ме жеља ка изградњи цркве подстицала када сам сазнао да је после Другог светског рата порушен храм у Горњој Топлици у овој мученичкој парохији и од његовог материјала комунисти су направили задружну шталу, иако ме је први човек код кога сам пошао да светим водицу у Ускоковићима у селу Ракари уверавао да је то лаж, да цркве никада није било нити се градила у Топлици и рекао ми да никада поп није ушао код њега у кућу, па нећу ни ја. Какво понижење цркве, омаловажавање вере свог народа, устанак против најсветијих идеала својих предака!?

То сазнање није ми давало ни трен да помислим да нећу успети. Веровао сам да то небо жели и сам Бог. Знао сам сатима да се шетам улицом и да посматрам темеље храма првих дана моје службе, замишљајући како ће ту бити звоник са кога ће звонити звоно у Славу Божју. Једног дана приђе ми један средовечни човек, помало зарастао у косу и браду, палећи цигарету.

–Помоз Бог пријатељу, поздравих га.

–Добар дан попе, одговори нешто невесело.

–Ти си нови поп?

–Јесам пријатељу.

–Гледаш храм, ако, ако…Тако су и пре тебе попови гледали и ништа нису успели сем овога што видиш.

–Па пријатељу, и ово је успех велики, одговорих му.

–Даће Бог да се храм озида и подигне звник, да звоно позива на радост и испраћа на онај свет.

–А попе нека испраћа кога хоће, мене неће, не верујем ја у Бога. Никада овде се неће саградити црква нити ће звоно звонити, ја кад ти кажем. Рече овај несрећни безбожник и оде низ улицу.

Гледао сам за њим дуго…Сузе су ми падале низ образе. Имао сам само двадесет четири године, покушавао сам да схватим речи овог човека, нисам успевао…Зашто, зашто, после пола века од рушења цркве, опет овако размишљају поједини Срби!?  Остала је тајна за мене и сада када имам четрдесет четири године… Месеци, године су пролазиле, а народ је градио храм.

Виђао сам овог човека, позивао га на кафу у порту, желео сам да се промени, да заволи Христа, своју веру у којој је крштен… Није вредело. Дошао је и тај за већину радостан дан, подизања великог звона на звоник. Пред подизање звона неколико сати, неко дође и рече, П. се упокојио. Прекрстих се, а на ум ми дође мисао, ето, даде му се како је веровао и хтео, не испрати га звоно на онај свет…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.