Милове лажи о заштити европских тековина
Пише: Предраг Савић, адвокат и писац
Тврдње да се устоличењем владике Јоаникија Мићовића угрожавају европске тековине и спроводи антицрногорска и антизападна политика, као и антифашистичка традиција, спадају у домен ноторних лажи, тешких подметања и спинова са циљем да се одбрани крипто фашистичка политика Мила Ђукановића и његових следбеника.
Ђукановић тврди да се тако, наводно, брани „достојанство државе“. Незапамћено је у новијој историји да шеф једне државе ставара такве безбедносне ризике, изазива верску и националну мржњу, и то све супротно европским и уставним стандардима о одовјености верских заједница од државе. Да не говоримо о нормама које гарантују слободу вршења верских обреда и верских послова. Верујући у своју неограничену и неконтролисану моћ, Мило Ђукановић крши одредбу из члана 9. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода која, између осталог, гарантује слободу вероисповести, са свим верским обредима и обичајима.
Какво је то проеврсоско деловање које подржава Латинка Перовић и још неки „интелектуаци“ из региона кад се не поштују основне норме европског законодавстава из области заштите људских слобода и права? Кад се прогапира верска и рационална нетрељивост и дискриминација већинског православног народа? Настојање да се снажно дисциплинују сви православци (уз прећуткивање истине да су многи од њих Црногорци), да се створи партијска црква, да се овлада и подземљем, па онда и свим легалним сферама друштва, а на крају и небеским царством – и то све уз помоћ ноторних историјских и других лажи и фалсификата, је одлика која директо указује на фашистичке манире.
На спречавање устоличења једног архијераја и дискринацију већинског православног живља води снажан, три деценије несмењиви вођа, уз садејство својих милитатно настројених партијских и идеолошких следбеника – како из опозиције, тако и позиције, и то са циљем одбране црногорске нације, такозваног црногорског верског и националног јединства, одбране стабилности државе и никад постојеће аутокефалне цркве!
Све то неодољиво подсећа на крипто-фашизам, тим пре, што се пропагира идеја да ултиматуми и најављено насиље на Цетињу немају негативне природу! Напротив, то је пожељно политичко деловање фаланги, иако је дубоко противно општеприхваћеним правилима међународног права које су саставни стандари и домаћег „црногорског права“.
Најављено политичко насиље и кршење верских слобода, са захтевом за забрану вршења верских обереда, те претње крвопролићем и сукобима, доживљавају се као средства којима се може постићи заштита у свету непризнате и исмеване Црногорске православне црве и наводних државних интереса! Уз то, ни уз помоћ неистина, фалсификата и свих других трикова Мило Ћукановић и његови плаћеници из региона, попут Ненада Чанка, никога озбиљног не могу убедити да је икада постојала аутуокефална Црногорска митрополија или црква! Недостатак формалних и материјалних услова за аутокефалност (непостојање томоса надлежне помесне цркве, недостатак црквене организације и хијерархије, са најмање три архијереја и три епархије, немање способности да се самостало освешта свето миро, непостојања Светог синода…) не може се прикрити покушајима фалсификовања историје!
Смешне су приче и тврдње о белој камилавки, коју од 1806. године носе црногорски митрополити, јер је добијена на поклон од руског цара, где у Руској цркви 17 митрополита носи исте! До аутокефалности не доводе ни написи из неких књига у којима се црквена аутономија Карловачке и Цетињнске митрополије грешком назива аутокефалном, мада се из свих других навода моће закључити да постоје услови само за постојање црквено-административне аутономије тих епархија! Наравно, ни погрешни преводи, ни техичке грешке из образложења неких одлука нису довољни да се прогласи аутокефалност!
Када је проф. др Владимир Павићевић, недавно, у једној емисији, напоменуо да се владавина Мила Ћукановића и његовог ДПС, означава као пример „крипто-фашизма“, морао сам да се присетим покојног др Зорана Видаковића (Београд, 4. I 1928 – Београд, 25. I 1991). Овај врсни социолог испитивао је на београдском Правном факултету предмете везане за соцоиологију и марксизам. Био је познат по томе што је средином осадметдестих година прошлог века, свим студентима постављао питање о караткеристикама фашизма, комунизма и крипто-фашизма.
Професор др Видаковић је крипто-фашизам означавао као тајно заступање политичких и идеолошких ставова који су блиски или истоветни фашизму. Наводио је да се и прикривена подршка фашистичким покретима, бившим или садашњим, такође означава као крипто-фашизам. Израз крипто-фашизам се употребљава и за означавање оних неофашистичких организација које се служе прикривањем своје фашистичке идеологије у циљу политичке манипулације. Такође, појам се употребљава за означавање покрета и политичких партија са прикривеним профашистичким тенденцијама.
Ко год је дао супротан одговор горњем образложењу или негирао да је комунизам погодно тло за крипто-фашизам, покушао да брани марксистичко-комунстичку идеологију – пао би на испиту!
У октобру 1988. године, полагао сам као последњи на Факултету, испит из марксизма код професора др Зорана Видаковића! Толико сам критиковао комунизам, фашизам и крипто-фашизам да сам добио сам бројне похвале овог дивног професора, али сам и заувек зампатио сва теоријска одличја фашизма и крипто-фашизма.
Зато, верујем да би потписници регионалног апела јавних радника на челу са Латинком Перовић, Вељком Булајићем и Весном Пусић, а који од Европске уније и САД траже да утичу на отказивање церемоније устоличења зарад антифашистичке традиције, пали на испиту др Зорана Видаковића.
Добили би и приде питање :
„Да ли знају да је пало Римско царство, које је дуго прогонило хришћанство, и изнедрило фашистичке симболе и послужило као инспирација за многе тоталитарне режиме?
Верујем да сви потписници знају и о фашистичком и злочиначком деловању Секуле Дрљевића и његових усташких часника, чије је многе циљеве ДПС преузео. Дрљевић је зарад стварања црногорске нације, цркве и религије коју је назвао „црногорославље“ само у Великом збегу, скривио убиства и смртна стадања најмање пет хиљада Црногораца. Дрљевић није био само пуки следбеник клеро-фашистичке политике Анте Павелића већ и окорели поштовалац учења Алфреда Розенберга – теоретичара расе, осуђеног на смрт у чувеном Нирнбершком процесу.