Kako vlast podmićuje srpski narod

Vlast sve čini da u Srbiji bude socijalni mir, koji se veštački stvara podmićivanjem i korupcijom a sve u funkciji je održavanja vlasti i političkoj promociji vladajuće koalicije

Piše: Dr Marko Lopušina

Kada u Švajcarskoj stavite nogu na ivicu trotoara kod pešačkog prelaza, svi vozači zaustavljaju svoj vozila i čekaju da pređete preko ulice. To mi se nedavno dogodilo u Lucernu. A kada to isto učlinite u Beogradu, naši vozači dodaju gas svom autu da bi vas pretekli ili zgazili na pešačkom prelazu. Prošle godine je u Beogradu na „zebri“ vozilima zgaženo čak 54 pešaka.

Logiučno pitanje posle ove pararelne priče koje se postavja glasi: Zašto se takvo nasilno ponašanje vozača dešava u Srbiji?

Odgovor je prost, ali i malo složen i gasi:

-Vlast dozvoljava malim kaznama bahatost vozača motornih vozila i nepoštovanje saobraćajnih propisa, što svojim ugroženim životima plaćaju pešaci, a posebno deca.

U prevodu, kako to reče moja komšinica Zlata, pekarka „vlast tolerisanjem nepoštovanje zakona i prećutnom podrškom nasilnika na drumovima i u uopšte u srpskom životu, podmićuje neke građane, kupuje socijalni mir nekažnjavanjem krivaca i glumi demokratiju – da svako može da radi šta hoće“.

Jasno i precizno pekarka Zlata je definisala glavni problem društvenog života u Srbiji danas. A to je državna korupcija i podmićivanje vlastitog naroda od strane vlasti. Da bi sačuvala socijalni mir, a time i priliku da „zadovoljni ljudi“, koji mogu da rade šta hoće i gde hoće, vlast toleriše i time podržava drastično kršenje svih pravila, uredbi, Ustava i zakona o normalnom životu u Srbiji.

Navešću nekoliko primera, kako su Srbiji neki ljudi koriste tu državnu korupciju da bi radili ilegalno i tako se i bogatili.

Crna ekonomija u obliku šverca i krijumčarenja roba, prevara u biznisu, posebno u trgovini, se razvila u vreme sankcija devedesetih godina i postala sasvim normalna srpska rabota. Zvaničnici tvrde da se oko 30 odsto srpske privrede, poslovanja i posebno trgovine odvija u zoni „sive ekonomije“. Taj procenat je dakako mnogo veći, jer na primer, na pijacama i buvljacima možete videti ljude koji prodaju nelegalnu robu i artikle sumnjivog porekla.

Postoji, na primer, lanaca uličnih prodavnica hemijskih i higijenskih proizvoda, bez firme, bez fiskalnog računa, bez cenovnika. Ti proizvodi su uglavnom falsifikat poznatih marki, pa narod za male pare kupuje kopije sapuna, šampona, praškova za pranje – a gazde se bogate.

Kada je ministar finansija Siniša Mali pokušao da im naredi da makar koriste fiskalne kase i potom plaćaju porez na promet i dohodak – ovi radnici crne srpske ekonomije su se pobunili rečima: „Niste nas dirali dve decenije i sada ste odlučili da nas kontrolišete“.

Divlja gradnja je glavna bolest svih srpskih gradova i nacionalnih parkova, jer kuće i pomoćne zgrade niču i u zonama koje su strogo zabranjene za gradnju. Tako se, na primer, posle Zlatibora planina Tara gradi bez plana i odobrenja vlasti.

U Srbiji prema podacima EU ima dva miliona divljih objekata. Procvat divlje gradnje dogodio se devedesetih posle proterivanja Srba sa Kosmeta i iz Hrvatske. Radikali su tada prodavali njive državnog Poljoprivredbnog kombinata „Stara Pazova“, kao da su njihovo lično vlasništvo, izbeglicama da podižu sebi domove. Ar su im prodavali za 100 nemačkih maraka. Ljudi su podizali kuće i palate na prometnicama, kanalima za odvod vode, na njivama u blatu bez vodovoda i kanalizacije.

Praksa divlje gradnje nastavljena je tokom 21. veka na atraktivnim destinacijama planina, jezera i livada. Nacionalni park Kopaonik je i danas veliko gradilište. Vlast je tolerisanjem divlje gradnje narušila urbanistički program Srbije i životne sredine, ali i podelila narod na one koji imaju divlje objekte i ne plaćaju na njih porez i one koji svaki državni račun plaćaju – i vodu, i sturju, i komunalije, i grejanje i poreze. Legalizacija dva miliona divljih objekata u Srbiji nije završena, ali socijalni mir među podmićenim vlasnicima ovih objekata vlada, mada se EU buni zbog tako drastičnog kršenja zakona o gradnji.

Haos u saobraćaju je još jedan veliki srpski problem, jer raste broj automobila, što ne prati igradnja saobraćajnica  u gradovima. Prošle godine u Srbiju je uvezeno i kupljeno 120.000 polovnih vozila iz evropskih država. Kupujemo automobilsko smeće, bahato ga koristimo i ostavljamo gde nam padne na pamet. Broj saobraćajnih nesreća raste. Vozači voze pijani i drogirani. U Švajcarskoj se za to oduzima vozačka dozvola na više od godinu dana. U Srbiji kazne su male, da se ne bi narod uzrujavao „što je vlast stroga“.

U Srbiji strani poslovadci, a i mnogi domaći biznismeni ne poštuju Zakon o radu. Plate dele preko računa, ali samo minimalni zakonski deo od preko 35.000 dinara. Ostatak plate daje se radnicima na ruke, bez poreza i bez bilo kakve evidencije. Kod stranaca radi se više od osam sati dnevno, čak i 12 sati. Kod domaćih gazda malde dame, koje rade u trgovinaa izložene su teškom fizičkom poslu unošenja džakova i paketa sa flašama, za male pare. Nemaju pravo čak ni da kupuju artikle za svoje domaćinstvo kada su „akcije“ proizvoda iz te radnje.

Kako privatizacia u Srbiji nije završena, to i dalje postoji praksa da se mimo zakona „uzima“ državna imovina. Uđe gazda u državnu firmu, prisvoji je, radi i ne plaća porez. Primet toga je Fabrika traktora IMT na Novom Beogradu, koju je kupio neki Indus. Kako fabrika ima plac od 25 hektara, to su na njemu počele da niču privatne pečenjare, perionice, razne radionice bez ikakvih zakonskih pravila. Dok vlast ne definiše imovinske odnose oko tog fabričkog placa, ljudi na njemu ilegalno razvijaju svoj biznis i bogate se.

Posao bez posla je partijski izum vlasti, koja virtuelno zapošljava svoje članove. Ljudi dobiju radne knjižice i zaposlenje u nekog državnoj firmi, a da nemaju radno mesto, ni kancelariju, ni stolicu, na primer. I ne moraju da dolaze na posao, kog nema, već su zaposleni samo na papiru stranke i po čitav dan gluvare po gradu. Sede po kafićima i smišljaju kako da se obračunaju sa onima koji ne vole njihovu stranku.

Države premije za poljoprivrednike su poslednjih godina koristile vlasodršcima da privremeno krote srpske seljake. Subvencija za uzgoj ovaca, na primer, iznosila je čak 20.000 dinara po grlu. To je bila dobra pomoć stočarima, dok nije poskupela prvo stočna hrana, pa gorivo, a cene ovčjeg mesa i mleka pale na niske grane. Seljaci danas kukaju da su subvencije male, a vlast se hvali kako pomaže poljoprivrednicima sa milionima dinara. Selajk ne može da naplati svoj trud, a vlast ćuti jer ima socijalni mir u selima.

Najdrastičnija vrsta podmićivanja srpskog naroda od strane vlasti jeste davanje gotovine na poklon. Novac se daje prvo penzionerima, jer čine najveći deo glasačkog mnjenja, pa služebnicima državne administracije, radnicima, posebno lekarima, i od skoro i studentima. Podeljeno je više od 1,5 milijardi evra.

Što se tiče penzionera, nih 1,7 miliona u Srbiji su od strane države 4 godine pljačkani tako što im se oduzimalo deset odsto od penzije. Jednoj porodici koju poznajem tako je mimo Ustava i svih zakona uzeto 3.800 evra za 4 godine. Vlast je toj porodici, kao i drugim penzionerima u međuvremenu „dala“ oko 300 evra. Bogati penzioneri su tužili državu Srbiju međunarodnim sudovima pravde za ovu pljačku. I traže povraćaj otetog novca. A siromašni penzioneri ćute i pristaju da budu podmićeni ovakvim poklonima u gotovini i paketima sa hranom i lekovima.

I televizijsko mazanje očiju pričama o blagostanju u Srbiji deo je ovog državnog podmićivanja i javne korupcije vlasti nad vlastitim narodom. Neprestano prikazivanje državne izgradnje puteva, pruga, bolnica je veličanje vlasti, čime se pokrivaju ili sakrivaju istine o divljoj gradnji, crnoj ekonomiji, haosu u saobraćaju, javno pljačkanje penzionera, državnih činovnika i poljoprivrednika.

Vlast sve čini da u Srbiji bude mir, koji više lični na tišinu i ćutanje ljudi, nego li na normalan i zadovoljan život. Ta vrsta socijalnog mira, koji se veštački stvara podmićivanjem narod i korupcijom u funkciji je održavanja vlasti i političke kampanje vladajuće koalicije. Njen konačni cilj je da se narod sa „privilegijama u kršenju zakona“ natera da posluša naređenje, koje glasi:

-Sve ti je oprošteno, nećeš na sud, nećeš u zatvor – samo moraš da glasaš za nas!

I zato deo tog korumpiranog naroda glasa za vlast koja ga uredno podmićuje ili novcem ili oprostom od državne kazne za nepoštovanje zakona.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.