Време када је Београд био отменији од Будимпеште
Будимпешта је мршава имитација Париза; Београд је мања, али уреднија верзија Будимпеште. Постоји кремасти булевар, Теразије, са стрмим улицама под правим углом са обе стране; а додатну ведрину доноси обиље лишћа — кестена, ораха, јоргована и смокава — груписаног око скоро сваке куће.
Главна рана на оку у Будимпешти је главна мана у оку посматрача, »сељачки крој« (одеће – напомена П.Б.Б.) грађана оба пола, који монополизирају улице. Али овде, бар једном, изгледа да буржуји показују добар укус. Они не облаче неспретне имитације европске моде из претпрошле године, већ прилагођавају своју шармантну моду народној ношњи својих сељака.
Можда ћете видети лабаве »зуаве јакне« (фр. la veste à la zouave; кратка јакна отвореног предњег дела са дугим рукавима, слична оној коју је историјски носила алжирска пешадија француске војске – напомена П.Б.Б.) од кестењастог сомота са дугим рукавима и финим ивицама од златног веза; женске косе исплетене око драгих малих црвених фесова на потиљку; сукње и мараме разних светлијих боја.
И сељаци су овде бројни, а ја се посебно дивим златним јакнама, варварским украсима, огрлицама од старих новчића, тамбурело капама (ит. berretto a tamburello; врста кружне пљоснате капе у облику равног цилиндра, познате код Срба под именом »кариклија«, »карикача« или »шишак«, израђиван је од црвене чоје, одозго је затубаста као фес, а са стране је црна – напомена П.Б.Б.) и светлим кецељама налик ћилимима које носе.
Мушкарци уопште нису слични Французима, а у политичком аспекту желе да их замишљају као Американце. Али они су пристојнији од Француза, а њихова америчка политика је углавном поза. Знам мало пријатних погледа као што је прилаз Београду са воде у лепо поподне. Ако нисте били тамо од када је последњи бимбаши однео своју торгу и пртљаг пре четрдесетак година, тешко да ћете га препознати на истом месту. Тада је, као и увек, био Београд »бели град« — сада на одговарајући начин искварен у Београд, не етимолошки, већ заправо »леп град« — али сте били суочени са пространством оних високих зидина који заклањају мистерије муслиманских домаћинстава, и многи минарети су се истицали на линији неба.
Још гледаш бели град; али високи зидови уступили су место белим кућама које се поверљиво смешкају кроз прозоре европских узора, а уместо бројних минарета, изнад осталих, уздижу се само две модерне зграде — Саборна црква са торњем од мркожуте боје и импозантни Нова двор у центру града.
Беле куће блистају на сунцу, као стадо свеже опраних оваца, које се крећу горе, преко брда, до свог састанка код Саборне цркве; док римска утврђена цитадела, кестењаста од старости, даје најскладнији контраст који се може замислити са лиметима и багремима који разиграно вире између зграда и, састају се на Калемегдану (»тврђава«), плешу лагано на поветарцу.
Електрични трамвај води вас стрмоглавим улицом, а за два минута сте на ободу јавног парка, посматрајући панораму која сигурно може имати мало такмаца. Овде, на овим терасама, кажу вам, многе српске родољубе су Турци набијали на колац, и остављали да се муче у неизрецивим мукама и испуњавају ваздух (сада тако миомирисан) мучним загађењем.
Текст: Херберт Вивијен/Запис о Београду, зима 1895. године (Пренео Петар Б. Богуновић – Фејсбук)
*Аутор је био познати енглески новинар
