Tajni biološki rat

Piše: Dobrila Gajić Glišić
Često ponavljam da ne treba prošlost prizivati u sadašnji trenutak, da je proslošt kao odgledani film, a da je budućnost iluzija. “Ako hoces da nasmejes Boga samo mu izlozi svoje planove.” Ovih dana mi ne uspeva da prošlost ne dovodim u sadašnji trenutak.
Ponosna sam sto sam učila i radila u tako snaznoj zemlji kao što je bila SFRJ. Još davne 1985/6 bila sam na vojnim obukama u Centru za obuku kadrova u Batajnici. Tek sada mi je jasno koliko su naši oficiri- profesori, imali znanja i koliko sposobnosti da nam to znanje prenesu. Izmedju ratova koja se vode oružanim putem, veoma se pridavala važnost ratovima koji su se vodili biološkim, hemijskim, psihološkim i drugim načinima porobljavanja čoveka i njegovog uma.
U to vreme je sve izgledalo kao scenarija za naučnofantastične filmove. Moć naših profesora da nam utuve u glavu da je sugestija, strah, panika… najopasnije delovanje na široke narodne mase, da se sve to prenosi putem direknih sugestivnih informacija na sredstvima informisanja, a kada se u narod usadi strah, čitava nacija ili država ostane porobljena.
Onaj još opasniji oblik ratovanja je sa raznim biološlim oružjima, koja se proizvode u labaratorijama širom sveta i koja su u mogućčosti da onesposobe citavu zemaljsku kuglu.
Učili su nas o raznim virusima, bakterijama, rikecijama… koje se prave u labaratorijama, koje se čuvaju u frižidetima ili u “osusenom” stanju, a kada dodju u dodir sa vazduhom ili vlažnom sredinom, prodiru u ćeliju životinje ili čoveka i tada više nema spasa. Čovek ili životinja, postaju onesposobljene za sva vremena. Ne da se deluje samo na organizam, već i na mozak. Tako se nekim polnim bolestima zarazi čitaovo stanovništvo, a te polne bolesti vremenom onesposobe mozak. Čak su veliki državnici obolevali od raznih oblika mentalnih bolesti za koje se zna da su dobijene polnim prenošenjem.
Da ne nabrajam sve vrste hemijskih delovanja, kroz razne lekove i farmaceutske kuće, kao i opasnih bojnih otrova koji su u stanju da pobiju stanovništvo jednog grada i da osvajač udje nesmetano na neku teritoriju. Učili smo mnogo toga.
Sve sto smo mi studenti tih obuka dobijali, bilo je ono sto nam je ostajalo u pamćenju. Posle polaganja završnog ispita, beleške i knjige iz kojih smo spremani, ostajale su u Centru, a ono sto smo poneli, bilo je u sećanju.
“Kada vam bude potrebno, setićete se svega što ste naučili” – govorili su nam oficiri.
Prošlo je dvadeset godina od mojih obuka, kada je agentica za prodaju mojih slika, rekla da jedan njen klijent ima lajmsku bolest… Tada mi je u sećanje došlo čitavo učenje o biološkom ratu. Predložila sam joj da me preporuči da volontiram kod njega, da mu spremam organsku hranu, čajeve, da primenjujem druge oblike alternativnih lečenja, a da za uzvrat dobijam podatke o bolesi, lab. nalaze, da napravim intervjue sa njegovim doktorima, obolelim ljudima…
Kada se ovde izrazi želja za volontiranjem, to se smatra veoma pohvalnom radnjom, pa bogati Amerikanac nije propustio priliku da me dovede u svoj zamak.
Boraveći kod njega, odlazila sam kod lekara, u bolnice, postavljala pitanja o biološlom ratu, dobila mnogo dokumenata o tome kako su se vršili eksperimenti na Ostrvu Šljiva i kako su nastajale pojedine bolesti koje su se otele kontroli.
Jednom je krava zaražena nekim novim agensom, kinula u lice radniku koji je hranio. Za dva sata radnik je dobio visoku temperaturu. Sačekali su nekoliko sati, uzeli sve izlučevine od radnika i napravili novu kulturu sa kojom su mogli da zaraze milione ljudi. Žrtvovali su čoveka da bi dobili novi naučni metod.
Nisam ja ovo izmislila. Mnogo dokumenata sam dobila od samih lekara, a i iz baza podataka koje su postale dostupne za naučna istraživanja.
Devet meseci provela sam na izučavanju, razgovorima sa akterima, obolelim i žrtvama i napisala knjigu Delikatna misija – tajni biološki rat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.