Багери поткопали кулу Маре Бранковић
Током радова на магистралном путу Куршумлија-Мердаре, багери су срушили део брда са археолошким налазиштем, на коме је тврђава Марина кула из 15. века, под заштитом Србије као културно добро од великог значаја. На срећу, тврђава Маре Бранковић остала је нетакнута, али је уништен део подграђа које археолози никада више неће моћи да реконструишу.
Тврђава коју је подигла ћерка деспота Ђурђа Бранковића, српска принцеза Мара удата за султана, налази се на узвишењу два километра источно од Куршумлије код села Кастрата. И поред архитектонских остатака и познатих историјских података, законом заштићен значајан споменик никада није заиста истражен.
На највишем врху тешко приступачног брда су остаци Горњег Града, поред њега остаци цркве и рушевине донжон куле, куле последње одбране. На обронцима назиру се темељи још једне куле, а на другом делу били су остаци неколико грађевина. Могли су да се виде са пута, а недавно су и публиковани. Председник Српског археолошког друштва Др Адам Црнобрња запањен је рушењем дела брда. Багери су узвишење које крије археолошко благо готово преполовили.
Налази са порушене падине изнад пута указују да су ту постојали ранији слојеви, трагови праисторијског живота из разни доба, пронађени су и касноантички трагови Византије. Црнобрња каже да би читав комплекс налазишта, према недавно измењеном Закону о културном наслеђу, требао да се назове „Археолошко подручје“.
„Марина кула је на нашој листи кандидата за заштиту УНЕСКО-а. Са друге стране пута се такође налази културно добро, Маркова црква, базилика где такође има налаза из ранијег периода. Ранијим пробијањем тог магистралног пута практично је један локалитет пресечен на два дела, разбијена је целина“, каже Црнобрња и додаје да је брдо срушено и прекопано без знања археолога.
У надлежном Заводу за заштиту споменика културе у Нишу још нема званичних вести о рушењу налазишта. Незванично сазнајемо да је информација о рушењу брда до њих дошла случајно. Стручњаци су одмах обишли локалитет, служба заштите културног наслеђа одмах је покренула поступак интерне истраге.
Уништено археолошко благо
Он се нада да ће колеге из Ниша покренути поступак и каже да је овај случај наук за друге, посебно за локалне самоуправе, које врло често и не знају да треба да се обрате Заводу за заштиту споменика културе пре него што започну радови у зони заштите. Нови оштећени објекат могуће је поправити, новцем надокнадити штету, али слојеви богате историје око Марине куле поправку немају, заувек су уништени.
„Када померите археолошки контекст, макар пронашли све предмете и распоредили их по ливади, нама то више ништа не значи. Оног тренутка када се наруши примарни археолошки контекст, готово, такнуто – макнуто, нема назад, нема враћања у првобитно стање. Те предмете не можемо да испитујемо, као да сте извукли предмете из куће, разбацали их и рекли, а сад види како су ови људи живели“, објашњава Црнобрња. Поред стручњака из Ниша, на локалитет Марина кула изашли су и људи из Републичког завода за заштиту споменика културе, како би проценили стање и одлучили шта даље чинити.
Журба због Приштине
У ЈП „Путеви Србије“ за Спутњик кажу да радове изводи „Србијааутопут“ д.о.о. Београд, али да није реч о реконструкцији, већ о појачаном одржавању државног пута ИБ 35, деоница Мерошина – Прокупље и Белољин – Куршумлија – Рударе, укупне дужине 36 км.
„Уговор вредан милијарду и 695 милиона динара се спроводи кроз Пројекат рехабилитације путева и заједнички финансира од стране Европске инвестиционе банке и Републике Србије. Набавка је спроведена у складу са правилима и процедурама ЕИБ-а. Рок за завршетак радова је 18 месеци“, стоји у одговору на наша питања.
У Нишу сумњају да се намерно ишло на формулацију „одржавање пута“, да се не би улазило у поступак добијања грађевинске дозволе, јер то би потрајало, пут је у лошем стању, сада једини води до Приштине и зато је важан страном инвеститору. Али и у том случају не би требало да се избегне археолошко праћење. Оно је у сваком случају морало да буде обезбеђено.
Подграђе Марине куле, заувек уништено вредно археолошко налазиште
Цеви и далеководи на споменицима културе
Црнобрња наводи и друге примере немара према благу које Србија има, а које не умемо да ценимо. Смедеревска тврђава има мали и велики град. Мали је реконструисан, промовисан захваљујући серији „Немањићи“, али у Великом граду, где се одвијао живот, где су биле трговине, занатске радње, црква, касније џамија, откривена су само два објекта.
„Црква је откривена тако што је фудбалски клуб копао водоводну цев за свлачионице, наишли су на зидове 80-тих година. Наравно да су нашли на зидове, када раде у средњовековном граду! У међувремену је Смедеревска тврђава стављена на прелиминарну листу заштите УНЕСКО-а, на чекању је да се уради елаборат и стекну услови да уђе на листу светске културне баштине. Али онда је ту изграђена атлетска стаза. То је велики пропуст државе, уопште помислити да се на таквом месту гради, иако УНЕСКО даје јасне прописе шта урадити са тим простором“.
Страдало је и римско утврђење Ледерата код тврђаве Рам на Дунаву, које је кандидат за стављање на највећу збирну листу УНЕСКО-а чија је израда у току. То је листа „Граница римског царства“ која се простире од Британије, преко Рајне, целим током Дунава до северне Африке. Свака држава треба да покаже да се достојно односи према културном добру Лимеса, али сада је питање шта ће бити са Ледартом која датира са краја 1. века.
„У јеку те кампање и рада више институција, Републичког Завода, Археолошког института који се боре да обезбеде податке и доказе за свако место у Србији које би могло да се нађе на тој листи, на самој кули утврђења подигнут је огромни црвени стуб Електропривреде Србије. То нису била мала копања, 10 са 10 метара, требало је да се укопа конструкција далековода. Машине су прошле кроз добар део утврђења да утабају приступни пут, тако да је Ледарата коју су деценијама масакрирали дивљи трагачи за археолошким благом тиме поприлично дотучена“, каже Црнобрња.
Он подсећа да када се приступи великим структурним пројектима, који се углавном финансирају међународним кредитима, наша држава апсолутно мора да поштује студију о утицају на животну средину.
