Великан који је веровао у Бога и српство

Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 5. фебруара по православном јулијанском календару 1871. године (којем данас одговара 18. фебруар грегоријанског католичког календара), рођен је у Требињу српски дипломата и писац Јован Дучић.

О датуму Дучићевог рођења постоје спорови, Српска академија наука наводи да је то 17. фебруар 1871. године по католичком календару који је коришћен у Аустроугарској, јер је у 19. вијеку тај датум одговарао 5. фебруару по православном календару. Према последњим откривеним подацима из Протокола православне школе у Требињу Јован Дучић је рођен 27. јуна 1873. године у Хрупјелу код Требиња, претпоставља се да је датум наведен по православном календару.

Основну школу је завршио у Требињу. Учитељску школу је завршавао у Сарајеву и Сомбору. Радио је као учитељ у српским школама у Босни и Херцеговини. Био је стално под истрагом аустроугарских власти и протјериван због писања родољубивих пјесама и публикација. У вријеме учитељског рада у Мостару, у српском културном друштву „Гусле“, са Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем, организовао је књижевно друштво и објављивао часопис „Зора“, али је убрзо ухапшен, заједно са пријатељем Светозаром Ћоровићем, а затим отпуштен са посла. Пошто му је због тога забрањен рад у државној служби радио је у манастирској школи у Житомислићу.

Године 1899. одлази у Женеву да студира Филозофско-историјски факултет. Добио је стипендију владе Краљевине Србије и био изабран за предсједника удружења српских студената у Швајцарској. Правни факултет је студирао у Женеви и Паризу. Потом је 1910. године ступио у дипломатску службу Краљевине Србије и био постављен за аташеа посланства у Цариграду чиме је почела Дучићева дипломатска каријера. Одликован је Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду, указом од 20. октобра 1904. године. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана 1931 године.

Дипломатску службу је наставио у посланствима Краљевине Југославије у Риму, Атини, Мадриду, и Каиру (1926—1927), и као делегат у Женеви у Друштву народа. Од 1932. до 1941. био је посланик у Будимпешти, Риму и Букурешту. Године 1937. је постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту, а до распада Краљевине Југославије био је посланик у Мадриду.

ЈОВАН ДУЧИЋ –ПОСЛАНИК У „ВЕЧИТОМ ГРАДУ” | Politikin ZabavnikПрву збирку пјесама ,,Пјесме“ објавио је 1901. године. Дучић је за ту збирку одабрао 93 пјесме, од 212 које је написао од своје четрнаесте године. Збирка је штампана у педесет нумерисаних примјерака, на посебном папиру. Године 1908, Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Пјесме. Овим двема књигама, као и неким објављеним есејима, Дучић постаје један од најутицајнијих српски пјесника почетка XX стољећа.

У вријеме напада нацистичке Њемачке на Краљевину Југославију Дучић је службовао у Мадриду, као опуномоћени посланик Краљевине Југославије, а када је Шпанија признала нацистичку Независну државу Хрватску и прекинула односе са Југославијом, у јуну 1941. године, Дучић се преселио у Лисабон, одакле је отпутовао у Америку. У Сједињенм америчким државама је усменом и писаном ријечју објављивао податке о геноциду који се спроводио над Србима у нацистичкој римокатоличкој Независној држави Хрватској.

Јован Дучић се упокојио на Благовијести 7. априла 1943. године у Америци, у држави Индијана. Сахрањен је у порти српског манастира Светог Саве у Либертивилу. Шест деценија послије смрти Јован Дучић је пренесен у родно Требиње, гдје по његовој жељи почива у храму манастира Мала Грачаница изнад Требиња, пројектованом по Дучићевој завјетној жељи према изгледу средњовјековног храма Грачаница на Косову и Метохији.

У богатој библиографији Јована Дучића важно је истаћи три политичке студије написане и објављене у Америци у току Другог свејтског рата: Југословенска идеологија, Федерализам или централизам, Др Влатко Мачек и Југославија. О геноциду над православним Србима спровођеном на простору нацистичке Независне државе Хрватске, написао је пјесме: Врбас, Лички мученици, На обали Неретве, Молитва, Вечној Србији, Босна, На Царев Аранђеловдан, које, као и његове политичке студије, није било дозвољено објављивати у Социјалистичкој ФРЈугославији. Послије распада Југославије Дучићеве студије су објављиване као једна књига под насловом „Вјерујем у Бога и у српство,“ док су пјесме о страдању српског народа у Другом свјетском рату објављиване као посебне збирке пјесама или у новим издањима Дучићевих сабраних дјела и избора поезије.

ВРБАС

1653627_proveriti-jovan-ducic-naslovna759x500_ls-1Носи, српска ријеко, крв наших синова,
јер крваве ријеке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.

Прими крв нејачи у свијетле пјене,
Сто пута је за те и прије умиралa:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.

Наше су побједе и заставе наше
Твој велики завјет гордости и бијеса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овдје дигле до небеса.

БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА“ – Јован Дучић | Препорука за читање #15 – Не склањај  главу нити буди слугом – Соколом буди што се небу вије!Бјеше тада славна а сад си и света,
Пјевај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звијезда славе сад и даље цвета:
Прије свачији сужњи него ичије слуге.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи ријеко српска, крв невиних жртви:
Радосне побједе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.