Успомене са Малте на оца Луку и три светиње

Пише: Прота Ненад Андрић

Дубоко верујем да у животу ништа се не дешава случајно, све има своје разлоге. Богу су увек познати ти разлози јер све се дешава по Његовом промислу или допуштењу. Нама обичним људима је дато да разумемо животне догађаје и околности у оној мери колико нам је на корист и на спасење. Уколико са смирењем и стрпљењем ходимо својом животном стазом и носимо храбро свој животни крст са вером у неизрециву милост и љубав Божију, лакше ће нам бити да се препустимо вољи Божијој и тако онда безбрижније  живимо, заштићени Божјом благодаћу.

Драга успомена: Са оцем Луком и конзулом Драганом

Да би лакше схватили у основи шта је благодат, подсетимо се догађаја са светим апостолом Павлом који је записан у Светом Писму у Новом Завету, а који појашњава велики духовник Цркве Христове свети владика Николај Лелићки где каже: „ Кад је сам сатана почео пакостити апостолу Павлу, Павле се молио Богу, да би сатана одступио од њега. На то му је Господ одговорио: Доста ти је моја благодат! То јест: ако треба да трпиш од сатане, за трпљење ти је довољна моја благодат! Ако треба да се бориш са сатаном, опет ти је довољна моја благодат! Благодат је свеоружје. Благодат је јача од свих противности, од свих напасти, од свих тамних сила. Благодат је непобедива и победоносна“.

Ничији живот па ни великих људи из историје човечанства није увек био како су они сами  планирали, тако ни наш није увек по нашем плану и жељама. Навешћу пример личности великог апостола светог Павла у чијем животу видимо да честе и непредвиђене ситуације утицале су на ток његовог живота и мењале многоученог Савла, потом Христом Богом обраћеном и многонамученог Павла животни правац као и апостолску мисију, он је то смирено прихватио и опитно нас учи : Јер наша пролазна мала невоља, каже свети апостол Павле, припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе.

Светосавска академија на Малти 2013. године

У  примеру светог апостола Павла јасно се види да је Бог својом  вољом утицао на његов живот и ради спасења његовог али и са вишим циљем за општу корист, за спасење многих душа кроз векове. Навео сам пример светог апостола Павла не случајно, већ зато што сам живео на острву Малти и инспирисан сам неговањем успомене од  Малтежана на боравак светог апостола Павла на Малти. Острво Малта је сва у знаку Апостола Павла, од места где се искрцао после бродолома на којем се налази споменик, преко лоцираног и обележеног храмом места где га је ујела змија до Публијевог двора где је исцелио Публијевог оца и многе Малтежане, а које је потом свети апостол Павле крстио и једнодушно су примили хришћанство. Не постоји радња сувенира на Малти која нема украсе са ликом светог апостола Павла. Личност светог апостола Павла је задивљујућа, он је од гонитеља хришћана постао мученик за веру у васкрслог Христа, велики апостол. Према предању  тај управник Малте Публије примивши хришћанство, постао је и први Епископ Малте где је тридесет година столовао, да би 90. године изабран за Епископа Атине у Грчкој где је био прејемник у епископству славнога светитеља Дионисија Ареопагита.

Око 125. године Другог века по Христу мученички је пострадао од стране цара Хадријана у прогону хришћана. Канонизован је и Црква га прославља 26. марта по новом календару а 13. марта о старом календару.

Боравећи на острву Малти у својству мисионарског пароха Српске православне цркве 2012/13. године имао сам прилику да посетим све ове знаменитости. Посебно ми је јако сећање на хришћанске катакомбе из 3. века у којима су се подвизавали малтешки хришћани гоњени од римске царевине и на хиљаде их је мученички пострадало попут Епископа Малте свештеномученика Публија.

Наши Срби су на Малти формирали православну заједницу почетком двехиљадитих година која је припадала до 2013. године Епархији британско-скандинавској, од 2013. године Малта припада Епархији аустријско-швајцарској на челу са Епископом Андрејом који се очински посветио српској заједници на Малти и успоставио је управу црквену као и пароха који живи и служи на Малти.

На божијим службама на Малти било је и до 500 српских верника

Док сам служио на Малти, са верним народом имао сам дивне духовне односе које негујем у својим сећањима. Посебно су у мом сећању живи прослава Савиндана 2013. године. Организовали смо малу академију Светосавску. Желели смо да нам дође неко из матице и Митрополит Амфилохије нам је послао архимандрита мр Луку  Анића), пошто надлежни Епископ Доситеј није имао кога да нам пошаље. Међутим ми бољег нисмо могли добити ни да смо сами бирали. Отац Лука прави духовник, пун љубави и знања. Магистар историје уметности и професор некадашњи на Филозофском факултету у Београду. Игуман бивши Цетиња и игуман манастира Дајбабе и Савине Главице. Дочекали смо га на аеродрому са погачом и сољу подигнуте заставе српске уз литијске иконе. Обрадовао се отац Лука. Сутрадан смо посетили фудбалски Светосавски турнир, десетак породица на Малти српских а увече служили акатист Светом Сави и одржали смо Светосавски програм. Деца су певала и играла, а отац Лука је беседио пред песто Срба и Руса на српском, руском и енглеском језику о Светоме Сави. Плакали смо од сете и радости. Почео је беседу дрљивим Шантићевим  стиховима:

„И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште“.

Прота Ненад са верницима на Малти на Бадње вече 2013. године

Химном Светом Сави смо почели и завршили Савинданску академију на Малти острву светог Павла. Потом смо сабрани са конзулом Драганом Љубеновић и верним народом поделили трпезу љубави уз песме српске родољубиве, са дечијим хором Светог Саве који смо те зиме  основали на Малти. Сутрадан служили смо Свету Литургију. Резали Савиндански славски колач и дружили се са нашим вољеним Србима на челу са председником Српске заједнице на Малти др Предрагом Андрејевићем, врсним хирургом. Да не остане скривено објавићу да се прослави свето православље. Отац Лука ми каже после литургије у храму римокатоличком светог Николе у Валети, где ми Срби служимо, а где је некада био православни грчки храм.

-Оцо, када сам ушао у овај велики храм, помислио сам “Боже шта ти опет толико сагреших, да ме доведеш у ову хладну јазбину да служим?!“ – Међутим како је литургија одмицала, ја сам све више и више осећао топлину духовну и лепо ми је било служити. Онда сам схватио да то благодат Божија на молитве православне на литургији силази. Сада би могао цео дан служити овде.“

Српски дечији хор на Малти

Жив је Бог наш, живо православље, често је говорио старац Нектарије Виталис, који иначе није био рад да идем на Малту тада. Међутим ја због топле климе прекрши његов благослов и савет и замало главу не изгубих. И отац Лука и ја се разболисмо највероватније од неког вируса. Отац Лука се вратио за Црну Гору и после седам дана упокојио се, а ја сам после десет дана отишао за Србију и лечио се у Београду. Више се нисам ни враћао на Малту, не физички али душом да и сећањима често…

На Савиндан када смо обилазили катакомбе хришћанске отац Лука и ја са покојним Бранком Ђорићем испала је о. Луки бројаница у центру Валете, велика монашка бројаница. Отац Лука није одустао док је није нашао, а нашао му је један младић Лука Малтежанин, коме јке објаснио отац Лука чему служи бројаница, да се на њој молимо Господе Исусе Христе, помилуј ме. Од тада сам се чуо са младићем Луком више пута, он се моли свакодневно како га је отац Лука поучио. Отац Лука мислим да се са том бројаницом у молитви упокојио и са њоме сахрањен у манастиру Дајбабама.

Сродна слика
Чудотворна икона Филермоса

Посетили смо и храм светог Јована који су саградили Малтешки витезови. Храм је велелепна грађевина и изнутра је сав у злату. Видели смо једну празну нишу у храму за коју нам је кустос храма објаснио да је ту 180 година чувана икона Филермоса и рука Светог Јована Крститеља. Онда је отац Лука рекао:  „ Ја долазим из краја где се сада чувају те Светиње. Посетио сам сва места где су биле и ево са овим се круг затворио“. Погледао сам га чудно, наравно ни слутио нисам да ће се отац Лука упокојити за седам дана.  После док смо заједно ручали испричао ми је све о те три светиње које су мислим, највеће у хришћанству сачуване, а чије пут  кроз векове од Јордана до Константинопоља (Истанбул данашњи ), Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња, где се данас налази. Његова прича се поистовећује са причом коју је објавио сајт Историја Срба.

Наиме, руку која је некада у реци Јордану крстила Господа Исуса Христа, свети апостол и јеванђелист Лука добио је у Севастији.  Свети Апостол и јеванђелиста Лука је прикупио те три светиње које су се дуго чувале у Антиохији. Зна се да су ове реликвије пале у руке муслиманских освајача и тек је ромејски цар Константин VII Порфирогенит (913-959) успео да откупи ове реликвије и  похрани у Цариград, где су биле све до 1453. године и пада под Турке. Турски султан Бајазит ΙΙ  желећи да утврди мир са папским крсташким редом тзв. Јовановаца, чуварима Светих места, који су по месту боравка били и познати и као Родоски и Малтешки витезови, подарио им је руку светог Јована, док су у то време тзв. Јовановци успели да скупе и друге две друге светиње: Честицу Часног Крста Христовог и чудотворну икону Филермосу Пресвете Богородице, насликану руком Св. Јеванђелисте Луке.

Враћена Српској правослвној цркви: Рука Светог Јована Крститеља

Након Родоса, на острву Малти су све три светиње пребивале до краја 18. века. Када је Наполеон освојио Малту 1798. и укинуо ред Малтешких витезова тзв. Јовановаца, последњи велики магистар тог реда, Фердинанд фон Хомпеш односи све три Светиње у Русију и 12. октобра 1799. године их поверава руском императору Павлу Ι Романову (1796-1801) који је био близак том реду. Светиње су биле прво похрањене у царској резиденцији у Гатчину а потом у Зимском дворцу у Санкт-Петербургу, у храму Нерукотовореног Образа. Реликвије су у царској Русији боравиле око двеста година. Зна да су се светиње у данима Октобарске револуције и трагичног краја руске династије Романов затекле у цркви у Гатчину. У Русији су чуване све до 13. октобра 1920. године, када их је тадашњи настојатељ Саборног храма Светог апостола Павла, протојереј Јован Богојављенски, уз помоћ грофа Игњатева и неколико официра белогардејаца, пренео у естонски град Талин спасивши их сигурног уништења од стране комуниста. Протојереј Јован је светиње предао законитом царском наследнику, старој царици Марији Фјодоровној, супрузи претпоследњег руског суверена Александра III (1881-1894) и мајци Николаја II Романова (1894-1917), последњег носиоца руске царске круне.

Времешна царица је у то време живела у Копенхагену, где је била ван домашаја бољшевика. Светиње је похранила у тамошњој цркви Светог Александра Невског и оне су се ту налазиле све до њене смрти, 13. октобра 1928. године. Накратко су реликвије касније пренете у Руски саборни храм у Берлину, да би 1932. доспеле у дворску цркву краља Александра I Карађорђевића (1921-1934) у Београду. Оно што се зна, то је била последња воља руске царице Марије Фјодоровне, у знак захвалности једном Србину који је био кадет у гарди њеног супруга, а каснијем краљу Александру за његов однос према невољницима из Русије којима је он пружио уточиште, као и чињеница да је он једини православни монарх у то време у кога је руска царска породица имала безгранично поверење.
Кад су после бомбардовања Југославије 1941. године Влада и млади краљ Петар II почели да се повлаче пред најездом немачке војске у острошку светињу прво је 12. априла 1941. стигао патријарх Српски Гаврило Дожић, а дан касније и млади краљ Петар II Карађорђевић који је патријарху рекао да жели да му преда свете реликвије на чување јер их је понео са собом из дворске Цркве Светог Андреја Првозваног. Оно што је  најважније јесте чињеница да је игуман Леонтије сакрио реликвије испод дуплог пода своје келије у Доњем манастиру, како не би дошле у руке фашистима, комунистима, лоповима али и свима осталима који су долазили у манастир.
Острошки игуман Леонтије Митровић из села Подличак у Паштровићима је иначе био припадник српске војске, учесник у балканским ратовима, као и пробоја Солунског фронта, носилац три Ордена Светога Саве, златне Обилића медаље, сребрне медаље за храброст, албанске и кумановске споменице, тридесет година је верно служио уз кивот Светог Василија острошког. Извесно, велики родољуб и одан својој вери, племену, свом народу и светињама које му је на чување поверио српски патријарх Гаврило Дожић, тог раног априла 1941. и чувао их је скривене у својој келији све до 1952. године. Тада их је комунистичка власт запленила, бацивши острошког настојатеља у затвор, он се упокојио 1955. године. Док је светиње пренела полиција у трезор УДБ-е Црне Горе у ком су чамиле све до 1978. године.

О предаји руке светог Јована Крститеља ми је тада испричао отац Лука повест коју нигде нисам нашао забележену да је после сновиђења светог Јована Крститеља један високи црногорски политичар залошио се да се врати рука светог Јован и честица Часног крста Српској православној цркви на Цетињу што је и учињено 1978. године предавши је Митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу, а икону Филермосу није успео да врати. Ова икона и даље се налази неправедно у Музеју државном на Цетињу, а требала би да се врати Српској православној цркви као што су враћене и друге две светиње и чувају се на моштима Светог Петра Цетињског. Отац Лука ми је причао да је том политичару Свети Јован у сну запретио речима: „Не мој да ми продајеш руку“, после чега је овај вратио светиње Цркви.

Малта и поред ових прича о светом апостолу Павлу, о оцу Луки, Српској православној малтешкој парохији, Српској заједници, Филермоси, руци светог Јована, змијама које нису отровне ипак је неиспричана прича из које ће многи бродови испловити у друга нова времена…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.