НАША ПРИЧА: Мама

Рано јутрос, прије шест, док је град још дремљиво отварао очи, преварих јутарњу кошницу ужурбаних радника и кренух на станицу да предам моју књигу која је наручена. Путује за Сарајево. Удахнула сам тако чист ваздух, проријеђен и препун озона након ноћашње кише. И осјетила у том дашку Тебе. Као да си ме испраћала и лагано корачала са мном. И обновила јутрос сјећања на дјетињство оно најраније када сам имала толико много питања, а нисам знала кога да питам. Онда бих остављала све то за касније и шетала у истим оваквим јутрима, исто су мирисала на ово, ослобођена и срећна, мислећи у себи, Тебе ћу питати касније, ти ћеш ми објаснити.

Јутро посебно тихо, уноси неку мекоћу у душу и изазива и нејасну чежњу и љепоту што сам сама јутрос. Као да постојим само ја и овај свемир у коме ме пратиш до станице. И као да ми успораваш кораке, јер Ти си лаганија од мене и освјешћујеш ме да проживимо ово јутро што садржајније, да ућутим мисли да бих Те могла чути. И склонила сам све од себе, удисала сваки нови додир свјежине и чула сам Те. Била си попут дјевојчице, мало си трчкарала уз мене, као да сам имала бржи корак него што можеш да пратиш и била си весела. Ниси ми пребацивала ништа, повремено си ме дотицала за косу и гледала попут оних малих дјевојчица које имају само дивљење у очима и љубав која ништа не очекује. Давала си ми јутрос оно своје присуство и снагу ојачану вјером да је међу нама све исто као некад.

Не постоји граница између Тебе и мене. Не постоји граница између оних што оду и оних што остају још неко вријеме. Постоји само неко криво увјерење да нас дијели товар земље и хумка и негдје нешто што нам је још недокучиво. И сад знам,треба само умирити чула,утишати звуке и отворити се. Спутан човјек је заробљен човјек док отворен човјек нема препреке. Шапутала си ми да си задовољна и радосна што сам ослободила из себе ријечи које имам, пустила их кроз вријеме које долази и пружила нешто од себе онима који требају те ријечи. Кажеш да су утјешне и да су требале да се запишу и да ће тога још бити и да ћеш опет некад овако доћи да ме испратиш када будем стајала на трону личне побједе и остварења својих снова. И да си вјеровала у мене и онда и сад. Била си тако живо присутна и толико љековита. Избрисала си у једном дашку све нејасноће и тугу коју сам некад осјећала за Тобом.

Дотакла си ми и образе као некад ,говорећи : „Душо моја“… И све је нестало након тога. Аутобус је прилазио, видјела сам одједном толике људе који су журили на аутобус,возача који је пружао руку да му предам књигу и себе која као у бунилу излазим са станице. Сузе су ме надјачале. Сливале су се низ моје образе и опет сам осјетила тугу. Дашак свјежег јутра ми је на час осушио образе и онда сам помислила да си ово јутро заправо Ти, да си ми Ти обрисала својим меким прстима ове сузе и да си ме чекала јутрос пред вратима знајући да ћу изаћи. Да прошетамо док нам нико не смета и да ми само кажеш колико ме волиш, колико вјерујеш у мене и да само пратим себе и тај глас у мени. И да ћеш у свим новим и новим данима бити ту. За све оно што тек треба да се деси и за све оно што долази… И опрости на овим сузама. Ипак сам још она мала дјевочица која треба мајчину утјеху. Којој затребаш као јутрос… Волим те мама.

Написала: Алекс Сашка