У Јерусалиму, уочи Васкрса и на сам празник над празницима прошле године, први пут са сином на молитви и силаску Благодетног огња у Храму Христовог Васкрсења
Пише: Небојша Тошић

Април је мјесец молитве и ходочашћа па сви путеви свијета воде у – Јерусалим. Јевреји га зову Јерушалајим – Град мира, а муслимани Ал Кудс – Свети град. Током васкршњих празника ово светилиште свих светилишта посети на стотине хиљада људи.

Нажалост, ове године када Васкрс славимо у ову мајску недељу, судећи према информацијама које добијам од ћерке, дакле из прве руке, због израелско-плестинског рата, биће их знатно мање.

Потписнику ових редова прошле године указала се прилика да присуствује силаску Благодетног огња на Гроб Господњи. То је мјесто у пећини гдје је лежало тијело Христово. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Господњег, унутар величанственог Храма Христовог васкрсења. Сећања на тај велики свети дан урезана у памћење не бледе и преносимо их за портал Тамо далеко уочи празника над празницима.

Са стотинама хиљада хришћанских вјерника из цијелог свијета, похрлисмо тог априлског раног јутро 2023. како бисмо заузели ”добро мјесто” у предворју Храма или барем негдје из непосредне близине, били свједоци чуда. Али, капије јерусалемске бијаху ”забрављене”. Нађосмо се пред жељезним оградама и добродошлицом писаном на четири језка – енглеском, руском, арапском и хебрејском:

„Израелска полиција жели сретан празник хришћанском народу Израела и цијелог свијета приликом Силаска благодатног огња”.

Знатижељно бацамо погледе према оним сретницима који имају пропуснице или неког познатог, како поносно и лијепо обучени,”к’о за цркву”, промичу у унутрашњост града. Као ”доказани” лутајући репортер, у пратњи сина Алека и магазином Слово на чијој првој страни стоји фотографија српског патријарха Порфирија, успијевам да пређем ”прву препреку”.

Кроз Дамаску капију, улицом Виа Долороса, па још и неким кривудавим улицама, идемо ”право” према Храму. Али, полиција и војска зна за те тајне стазе и богазе. Тачно је једино то да лутамо улицама чудесне љепоте, предивних древних капија и – вртимо се у круг. Свуд су страже па пролаза нема. Опет се нађосмо ван зидина. Чује се звук звона, мислимо да је служба почела.

Велике групе православних вјерника из цијелог свијета, предвођене својим свештеницима крећу се према савременом ”тржном центру” (шопинг мол Мамила). Ништа ту суботом не ради, па је  по договору ”са властима,” ту једно од ”зборних мјеста” нас који смо остали пред градским капијама. A није нас мало. Дословно на хиљаде. Унутар зидина град напучен ”до пуцања” а изван, зидина гдје смо ми, поставњени су велики телевизори.

Надстрешнице нас бране од сунца, а продавачи воћа, сокова и – свијећа већ су ту. Свежњеви од по 33 воштанице, колико је Христос имао година, убрзано се купују. На ТВ екранима почиње директни пренос церемоније из Храма. Око нас све већи број људи. Чују се разни језици, а промичу, ту и тамо српске ријечи. И наши су овдје! Над свима нама, лебди питање: Да ли ће Огањ стићи и до нас? Молитве у Храму трају. Приближава се вријеме чуда.

На великим екранима пратимо шта се догађа. Сви погледи уперени на Кувуклију, капелу Гроба Христовог унутар Васкресењског храма. На свијеће, које држи православни првојерарх – Патријах јерусалемски, силази Благодатни огањ, једно од највећих чуда ”које се понавља од давнина”, да би га он, палећи свежњеве свијећа, предао присутнима у храму.

У цркви и међу нама који пратимо директан пренос и преко малених екрана наших телефона, неописиво узбуђење. Гледамо како се читав храм испуњава плавичастим сјајем. У трептај ока разнесе се пламен свугдје по храму који ме подсјети на огромну буктињу. И готово у истом тренутку разнесе се по Јерусалиму, разли се на Маслинову гору, обухвати и нас, и по читавој Светој земљи. Око мене и Алека раздрагана лица. Сви палимо наше свежњеве и пламен попут штафете предајемо даље. Потом наше воштанице гасимо. То је начин да у њима сачувамо Благодатни огањ и пренесемо га  тамо гдје живимо.Пламеном са њих, поново упаљеним, прислужујемо кандила и свијеће пред  часним олтарима  наших цркава и пред иконама у нашим домовима…

Пронесе се глас да су капије градске поново отворене, а тиме и пут до Храма. Пожурисмо и ми таман да се уплетемо у неописиву, срећом мирну гомилу, која се ваља према Светом мјесту. Ипак ћемо, данас, ступити у Храм. Коначно, добро познатим стазама, стижемо на велика врата Богомоље. Гужва и даље траје, али успијевамо да уђемо у Цркву и прислужимо свијеће које смо уз храму купили. Оне свежњеве упaљене Благодатним огњем, а потом угашене, љубоморно чувамо.

Веселиће се наши пријатељи у Америци на дару спремљеном за њих. И сумрак се већ спушта. Субота је. У Израелу не ради ”јавни превоз”. Стоје аутобуси, возови…Али мали минибуси раде. Са једним таквим смо зарана кренули из Тел Авивa, а једним таквим се у сумрак и враћамо. На станици нас моја кћерка, а Алекова сестра Марина дочекује колима, па ,,мртви уморни,, , коначно смо у кући.

Сутра је Васкрс. Ваља нам опет у Јерусалим, али овај пут идемо возом. Поранили смо. Град није ”закључан” као у суботу, а чини ми се да није ни мање вјерника на улицама према Храму. Вријеме је за јутарњу службу, па је пратимо из близине улазних врата. При крају службе успијевамо да уђемо под сводове и пробијамо се до мјеста гдје се прислужују свијеће. Свугдје око нас чују се усклици ,,Христос Воскресе, Ваистину Воскресе,, , на разним језицима.

СЛУЧАЈ ПАТРИЈАРХА ИЗ 1579.  Док чекамо Благодатни огањ на Велику суботу, биљежимо дио репортаже из руског часописа Православље (Pravoslavie.ru). ”…Познат је случај да 1579. године православног патријарха на Велику суботу нису пустили у Храм Гроба Господњег. Он је стајао пред затвореним вратима храма са спољне стране. Јерменски свештеници су ушли у Кувуклију и приступили молитвеном призиву Господу за силазак Огња. Али, њихове молитве нијесу услишене. Стојећи поред затворених врата храма, православни свештеници су такође молитвом завапили Господу. Одједном се зачуо звук. Стуб који се налази лијево од затворених врата храма се расцијепио и из њега је изашао Огањ и запалио свијеће у рукама јерусалимског патријарха. Са великом радошћу православно свештенство је ушло у храм и прославило Господа… Трагови силаска Огња и данас се могу видјети на напуклом стубу који се налази лијево од врата.

Приближавамо се Христовом гробу, а стотине вјерника стиснути између ограда, сатима чекају да уђу у Кувуклију. Истина, три пута сам у њој прислужио свијећу, али то бијаше приликом мојих ранијих посјета Јерусалиму, и у ”обичне дане”. И тада се морало дуго чекати али шанса да се клекне на најсветије мјесто је постојала. Данас те шансе није било. Ни теоретски. Ипак имали смо срећу да смо коначно ступили у храм. Стојимо тик уз излаз из молитвеног дијела.

Служба је готова па свештеници и високи црквени великодостојници излазе са молитве. Традиционални Чувари – пратиоци Јерусалимског патријархови, са дебелим штаповима и под црвеним фесовима, стоје са стране и чекају дa се формира колона. Потом уз ритмичне одјеке њихових штапова, свештеници се удаљују, а ми се користимо приликом да уђемо у молитвени дио и клекнемо испред олтара… Са чежњом гледамо на Кувуклију око које се савила чврсто збијена маса вјерника и чекају, ако буду имали среће када су већ у реду, да до већери у њу и уђу…

Васкрс је. Улице Јерусалема као да се не празне, али гужва је примјетно мања. Малене радње са храном опсједнуте су. Пост је завршен.  Алек је испостио цијели пост, ја само посљедњу недјељу. И ми ”презалогајисмо” нешто и  враћамо се у Хаифу. Тамо нас чекају на свечану васкршњу вечеру. Алек је први пут у Израелу и први пут у Храму Христовог васкрсења, а ја могу с поносом рећи да сам ту у Храму први пут са сином на Молитви. Можда и догодине, поново у Јерусалему.