Страх од слетања

Леп је то град. Грандиозан! Трећи по величини у САД. Чикаго! Асоцира на наше изгнанике издане од савезника и превртљивог народа. Изгнанике заветоване краљу и отаџбини.

“Знаш ти који, из Чикага моји”, пева Баја.

Подржавам обема рукама и главом. У Чикагу нас има више него у Нишу. Сви се бацили на камионе, а транспорта нема. Не зна се ко коме заврће уши!? Кинези Америма или обрнуто.

Моја сестра Венета чикашка мајка Тереза већ годинама бије битку са ветрењачама. Посао стао хокштаплери се гомилају. Наши пристижу у групама. Од куће је већина понела егоманичну жељу за успехом. А сложни су ко четири оцила на грбу. Не подносе се међусобно – традиционално. Српски!

Чикаго је у време комунизма био најслободнији српски град. Само се тамо могло запевати “Ој, војводо Синђелићу”, “стара али кара”, говорио је Чопави Хомер. Наши су тугу утапали у песми, чаши и песничењу.

Чикаго је годинама био српска престоница. Београд, југословенски – интернационални и данас је одвојен од Србије. Кругу двојке је и Жарково далека периферија камоли Топола или Аранђеловац.

Све може да пропада али се круг двојке и вође синдиката добро држе.

“Хаџи чаршија Салијери, они су вечни. Црвеним комбинезонима сјебали су револуцију. Када су комунисти ушли у Београд они су командантима послали свилене женске комбинезоне који су заменили вунене џупе које су носиле партизанке. У управо тим црвеним комбинезонима задављена је већина револуционара”, причао ми је Небојша Јеврић својевремено наглашавајући да је Чаршија хаџи Салијери са којом се сукобио његов литерарни отац Миодраг Булатовић вечна.

“Њему ништа нису могли, а ја сам као његов сестрић, како ме је представљао, примио све ударце. Она је увек уз победника, као сви квислинзи”, категоричан је Небојша, писац који живи да би писао и пише да би дисао. Помињем Небојшу јер је Чикаго град Ернеста Хемингвеја, најпознатијег ратног репортера.

Филмофиле и прост свет, више асоцира на Скар фејса. Алкапонеово родно место.

Град пространих, чистих улица, помешаних стилова архитектуре, прелепих уличних острва засађеним лалама и хризантема, раскошних фасада с’ патином душе, предивних вила поред језера Мичиген, беспрекорне чистоће, али и бескућника неоствареног сна Америчког, који ти у лету лове поглед милосрђа, хватајући се за десетинку секунде, колико је потребно да срце отвори бленду емоција.

Просјаци чаме поред тих скупоцених здања у којима се окрећу милијарде, али њих нико и не примећује, осим што им је друштво, лажно декларишући слободу човека, дозволило да поносно галаме на улици, да псују Регана, пардон рахметли Регана, кога је стари, већ једва покретни клошар у улици Стејт, негде меморисао у закрченим квартовима памћења. Дивно је било на нашем тлу усред Чикага пити црногорску лозу са Ацом, Зеком и Миленом коју Гојко, назива братом.

Чујем од многих Срба да се Генерални конзулат препородио од када је на његовом челу млади дипломата Дамјан Јовић. Заиста диван и предусретљив тим. Гостољубив толико да ме је ветар сам носио чикашким авенијама Охајо, Мичиген, Онтарио, Чикаго, Орлеанс, као Вита Николића у Полимљу уз првоток љут!

Претходно сам се у цигар бару, уз помоћ Зека, опскрбио дуваном тако да сам тутњио чикашким улицама као парна локомотива.

Млади Аца са Врачара, вицеконзул, веран својим војводским коренима из Бјелица, фаворизовао је “устаничку”.

Авион турбулентан изнад Исланда, а мени је миран и овај немиран лет. Деца су узнемирена.

Мали Вук из Мичигена плаче од полетања.

Авион пропада, размишљам, да само мало брже пилот вози по облацима као аутобуси по нашим парадно-естрадним путевима, које већ две деценије крчи и гради човек кога су годинама разним епитетима китили таблоиди.

Његово шмекерско кулирање подводи се под форму лојалне ступидности вођи. Међутим човек који одлично игра преферанц, који је са високим просеком завршио Грађевински факултет тешко може представљати дворску луду.

Преферанс је врхунска интелектуална игра. Што никако не значи да и он и ја припадамо том соју мисаоног крема, али преферанс свакако није за менталне геаке. Тој екипи са преферанса, радујем се више него целој Америци!

Али не могу да се не захвалим најбољем америчком неурологу, професору Димитру Крањцу, чија господствена предусретљивост ми је скинула пола муке и дала наду да ћу надмашити непобедивог шампиона, Мухамеда Алија, кога је наш заједнички непријатељ после дуготрајне и исцрпљујуће борбе декласирао.

Ако Вам је лакше ово је болест познатих. “Тројица из врха Форбсове листе болују управо од овог генома”, каже професор кога морам интервјуисати пре него што добије Нобелову награду.

Наравно, док скачемо небеском џадом, коју као да је Веља Илић асфалтирао (а други у Забели пеглали наивност и слепу заљубљеност у шефа), морам да се захвалим и Бранку Паликући, пријатељу Срђана Ђоковића, и његовој пријатељици Рајан, која ме је довела до овог врсног лекара, председника Друштва неуролога Америке.

Наравно, ту је и мој брат Баја, рибар из Пирана, који ми свих ових година помаже братски, да он није умешао своје прсте вероватно ја данас не бих био полетан, расписан и распојасан уз црно вино, као некада када сам уз “Ждрепчеву крв” правио друштво у разбијању страха од летења мом драгом пријатељу Бојану Димитријевићу, једном од највећих живих српских интелектуалаца.