У сусрет 105. годишњици од Кајмакчаланске битке
Пише: Душан Марић
Јуче сам се у име општина Велика Плана, заједно са одборницима у Скупштине општине Дејаном Писаревићем и Драгутином Пашићем, те Дејаном Павковићем и Еленом Свенчевом, планинарком из Битоља, запутио на Кајмакчалан.
Након осам сати успона са македонске стране, преко Бача и Живојна, на 2.521 метар висине, положили смо цвеће на спомен костурницу српских јунака, војника и официра Војске Краљевине Србије, који су на овој светој планини војевали и погинули за слободу Србије а затим радили на уређењу Цркве светог Илије.
Да највиша српска светиња, која подсећа на белог лабуда, што лепша дочека обележавање 105 година Кајмакчаланске битке над биткама, која је почела 12. септембра 1916. године а у којој су се сукобила српска и бугарска војска.
После низа окршаја прса у прса, у којима је врх планине неколико пута прелазио из једних у друге руке, 30. септембра, у ко зна којем по реду јуришу, преко чистине на којој скоро да нема ни једног заклона, српски јунаци су напокон прегазили три реда бугарских ровова и бункера и загосподарили Кајмакчаланом.
Шта год човек написао мало је да дочара срећу коју осети кад се попне небу под облаке, на место са којег се пружа величанствен поглед на северну Грчку и Македонију, на Островско језеро и Пелагонију, на венце планина на којима је српска војска прегазила швапске и бугарске чете, поклони строју бесмртних предака и у цркви над црквама помоли богу за спокој њихове душе. И будућност српског народа и српских земаља.
Док се Србин не попне на ову моћну планину никад у потпуности неће разумети српску историју.
Зато престајем да пишем и реч препуштам фотографијама, немим сведочанствима о величанственим пределима и још моћнијим порукама кајмакчаланским.
