Скрибомани лажне величине празних глава

Пише: Петар Милатовић Острошки

Аматеризам у књижевности је најчешће из љубави према писаној ријечи, често и терапијско средство, као и стремљење ка забави, а у сваком случају аматерско бављење литературом последица је извјесног смисла за његовање писане ријечи, с једне, и одређеног талента, с друге стране.

Аматеризам у књижевности, дакле, има доста позитивистичког, јер, уосталом, и највећа књижевна дјела у историји књижевности никла су на аматерској књижевној њиви. Међутим, на другој страни, аматеризам у књижевности има доста негативистичког. Управо о томе ће бити ријечи у овом чланку.

Свједоци смо да, као печурке послије кише, ничу разна „удружења књижевника“, „пјесничке академије“, „академије литературе“ и слична карикатурална удружења грађана којима је темељ постојања болесна амбициозност без основних предиспозиција која подразумијева елементарна писменост, а да спомињем основна знања из теорије књижевности. Разноразна приватна скрибоманска друштва за кување жаба служе за устоличавање бараба!

Та скрибоманска „удружења књижевника“ организују: „Европске пјесничке фестивале“, „Свјетске књижевне сусрете“, „Међународне књижевне сусрете“ на које дође по десетак оних који говоре и пишу једним истим језиком из разних наших крајева између којих су поставили границе они који су прешли све могуће границе. Та „удружења књижевника“ учесницима дијеле „дипломе“, „захвалнице“, „повеље“, „пехаре“. Шаком и капом дијеле титуле и непостојећа звања: „амбасадор књижевности“, „књижевни академик“ и тако даље, све бисер до бисера за антологију глупости. Још се, без имало блама и стида, самохвалишу пред угледним књижевницима да су они књижевни „академици“.

Из разних скрибоманских јазбина стиже нам чопор лажних величина! Истински књижевници и академици принуђени су пред својом савјешћу да се стиде умјесто оних који се ничега не стиде! Та „удружења књижевника“ организују штампање „зборника“, „антологија“ без икаквог критеријума. Једини критеријум је котизација у износу од 10, 20, или више, евра за двадесет и четири реда прозе, или поезије. У тим „зборницима“ и „антологијама“, наравно, нема свјетских великана, чак ни цитат од њих као мото.

Ко је крив Хомеру, Петрарки, Дантеу, Његошу, Балзаку, Шекспиру, Толстоју, Достојевском, Тургењеву, Гетеу, Шилеру, Неруди, Шолохову, Андрићу, Црњанском, Хемингвеју, Бекету и осталима што их нема ни у једном „зборнику“ по(Ј)езије, прозе? Или не задовољавају критеријуме у еврима за котизацију, или приређивачи „зборника“ нису чули ни за једно име, а камоли нешто прочитали од њих. Они који су читали ове великане са жаљењем посматрају скрибомане, те пуне празнине које умислише да су величине! Књига је заштитни знак истинских књижевника, а скрибомански писци су се заштитили од књиге – не умију да читају!

Често ми неки приговарају да сам престрог кад је у питању писменост „писаца“! Нијесам уопште престрог. Само дијелим дипломе неписмености првог, другог и трећег степена! Скрибоманима није стало до књижевног дјела већ до незаслуженог угледа, што је последица неуротичне потребе за самопотврђивањем без основних предиспозиција. Реално говорећи, скрибоманија је неизлечива болест. Угледни скрибомани су најобичнији оксиморони који персонификују оштроумну лудост у гласној тишини.

Скрибоманско потцјењивање књижевности је суптилан облик агресије која карактерише недовршене личности. Скрибомани свјесно и несвјесно доприносе обезвређивању вриједног и генијалног и самим тим доприносе паду народа, јер, уосталом, још је Гете устврдио да „пад књижевнсти указује на пад народа“, а тада инаугурисано незнање постаје тамница стваралачке слободе и књига код таквих медиокритетаа није хлеб насушни за гладну душу већ показни статусни симбол без суштине и значаја. Скрибоманија није никакво стваралаштво већ ментални испад, дакле није никаква књижевност већ најобичнији психограм, дакле скрибоманија је опасност за самог скрибомана и за околину, јер, уосталом, скрибоманија опасно угрожава менталну хигијену истанчаних читалаца!

Бројна издања скрибоманских књига са минималним тиражима (100, 200 или 300 примјерака, неки „издавачи“ у импресумима пишу чак и – комада!) данас су, попут паукова, премрежили чак и небо. Зато је потребно провјетрити ту скрибоманску медиокритетску мрежу. Поплаву безвриједних скрибоманских (не)дјела најилустративније показује саопштење за јавност „Лагуне“, највећег издавача на нашим просторима, које у гласи:

„Поштовани аутори/ке, услед обимне књижевне продукције, обавештавамо све заинтересоване да нисмо у прилици да примамо на разматрање нове рукописе. Уколико се буде указала прилика да поново отворимо простор за нове ауторе, информације о томе ћемо пренети на нашем сајту. Захваљујемо вам унапред на разумевању“.

Ово саопштење највећег нашег издавача мора отворити очи и слијепима, али не и тврдоглавим скрибоманима који тјерају по свом.