Kako su ustaše iz Australije pre pola veka rušile Jugoslaviju?

Devetorica hrvatskih terorista, koji su se obučavali u kampovima australijske vojske, 1972. nameravali su sa sa još 20 ustaša podignu ustanak i stvore novu NDH

Piše: Dr Marko Lopušina

Pre pedeset godina 20. juna 1972. godine organizovana ustaška teroristička grupa iz Australije uspela je ilegalno da se prebaci preko jugoslovensko-austrijske granice kod Dravograda. Time je otpočela tajna teroristička akcija „Feniks“, čiji je cilj bio da se izazove “hrvatski ustanak u SFRJ i napravi nova Nezavisna država Hrvatska”.

Još krajem marta 1972. godine rukovodstvo emigrantskog Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB) na sastanku u Salcburgu, odlučuje da se u vremenu od 20 – 22. juna 1972. u Jugoslaviju ubaci naoružana teroristička grupa od 40 članova.

Grupa odabranih ustaških diverzanata okupila se 1. juna u Austriji, radi završnih priprema ostvarenja plana stvaranja „Samostalne hrvatske države“.  Okosnicu ovih terorista činila je grupa od 19 diverzanata. Njihova imena su: Ambrozije Andrić, Adolf Andrić, Pavao Vegar, Ilija Glavaš, Đuro Horvat, Vejsil Keškić, Viktor Kancijanić (Kocijančić), Petar Bakula, Ludvig Pavlović, Mirko Vlasnović, Ilija Lovrić, Filip Bešlić, Stipe Ljubas, Vlado Miletić, Vinko Knez, Ivan Prlić ,Nikola Antunac, Vilim Eršek, Vidak Buntić,

-Njih devetorica bili su državljani Australije. Tih devetorica hrvatskih terorista obučavani na petom kontinentu u vojnim kampovima australijske vojske da sa još dvadeset ustaša podignu ustanak i stvore novu NDH.

Australijske tajne službe, i civilna i vojna, jako dobro su znale ko su ustaše i kakve su njihove namere prema Srbima i prema tadašnjoij Jugoslaviji. U sklopu britanske antijugoslovenske politike država Austrlija je iza Drugog svetskog rata dala utočište odbeglim ustašama, a potom podržavala njihov rad kroz emigranstke organizacije na petom kontinentu.

Ekstremisti hrvatskog porekla su se u Austrliji okupljali od početka šezdesetih godina oko ’Hrvatske seljačke stranke’, oko ’Hrvatskog oslobodilačkog pokreta’, ’Saveza hrvatske ujedinjene mladeži’, oko ilegalnog ’Hrvatskog revolucionarnog bratstva’. Jedni su bili Pavelićevci, drugi Luburićevci, treći Stepinčevci, ali su bili jedinstveni u ideji da dinamitorm sruše Jugsoalaviju, kao zemlju svih Srba na Balkanu.

Austrlijaska država je pomagala u tome ustaše još od 1963. godine. Na petom kontinentu su pripremani oružani napadi ustaša na Jugoslaviju 1963. godine, pa 1967. godine i potom pre pola veka 1972. godine.

Australijanci su sami, ipak, imali probleme sa ekstremnim ustašama, među kojima je bio i Srećko Rover, ratni zločinac, koji je slobodno živeo u Melburnu. Krajem sedamdesetih godina ASIO, australijska tajna policija je otkrila paklene namere ustaša u Sindeju i pohapsila ih. Naime, devetorica ustaša su nameravali da dignu u vazduh glavni vodovodni kolektor Sidneja i da miniraju nekoliko državnih zgrada.

U planu ustaša, koji su razotkriveni i osuđeni, bilo je i ubistvo dvojice Hrvata u Sidenju, za šta bi bili optuženi australijski Srbi, dnosno četnici. Da bi ih kontrolisali Austrlijanci su odlučili da pomažu “svoje ustaše”.

Omogućavali su ima da njihove terorističke organizacije deluju legitimno i javno. Ustaše su u Austrliji izvodile svoje parade, s atransparentima anti-srspkog sadržaja. Ustašama su Austrlijanci omogućavali se povezuju sa ustašama u emigraciji širom sveta. Od Sindeja, preko Minhena  iNjujorka, austarlijske ustaše su bile povezane i sa svojim teroristima u Južnoj Americi.

Sa australijskim  ustaškim’Hrvatskim oslobodilačkim pokretom’ naročito tesno sarađivala je organizacija ’Ujedinjeni Hrvati Nemačke’, na čijem je čelu poznati ratni zločinac Ante Vukić. On je za vreme Drugog svetskog rata bio ustaški oficir u zloglasnom koncentracionom logoru ’Slano’, na ostrvu Pagu. Posle rata Vukić  prihvata teroriste iz Australije, pomažu im da se snađu, opreme i organizuju u samoj Nemačkoj i u Austriji.

Sedamdesetih godina prošlog veka u Austrliji je bilo oko 400.000 jugoslovenskih doseljenika i emigranata. Među njima bilo je i 400 okorelih ustaških terorista. Jedan od tih ustaša bio je, na primer, član australijskog Ministarstva za pitanja doseljenika.

Te 1972. godine ustaše su vežbale oružane napade u kapmu australijske vojske  kod Edena, na jugu Novog Južnog Velsa. Zvanično pre pedeset godina Australija je uhapsile 19 ustaških terorista, ali ih je potom pustila da završe svoju ubitačnu obuku u NSW.

Pripadnici ’Hrvatskog revolucionarnog bratstva’ su neometano vežbali oružane napade u brdskom regionu Ju Jang, udaljenom 50 kilometara od Melburna. Obućavali su se i na kampu u Hamer Hilu, kraj Sidneja i na farmi u predgrađu Perta. Država Austrlija je ustašama dozvoljavala da kupuju oružje. Eksploziv im je nabavljao ustaša Lambert Ivančić iz rudnika kod Kuber Pedija i Anda Muke.

Vrhunac australijske tolerancije prema ustašama kao teroristima bio je otvaranje “Ustaške ambasade“ u Kamberi u kojoj je glavni bio “otpravnik poslova” Mario Dešpolja. 

U takvim okolnostima tajna grupa terorista zvana “Feniks” utrenirana za ubistva po Jugoslaviji, kreće iz Austrlije za Sloveniju. Ilegalno ulazi u SFRJ preko slovenačke granice i kamionom putuje do Bugojna i smešta se na planini Raduši.

Zamisao ustaša iz HRB je bila da grupa u prvo vreme ne napada veće garnizone JNA već da osvaja manja mesta uz prethodno prekidanje telefonskih veza, uništava milicijske stanice, likvidira pojedine rukovodioce i da istovremeno omasovijuje svoje redove novim borcima. Izbegavali bi frontalne borbe, izvodili u milicijskim i vojnim uniformama iznenadne napade i diverzije, koristeći prigušivače pucnja, uz brzo povlačenje sa mesta akcije. Rukovodstvo HRB planiralo je razbijanje Titove Jugoslavije i stvaranja početnih uslova za formiranje „Nove hrvatske države“.

Pripadnici grupe ustaša očekivali su da će svuda biti prihvaćeni kao oslobodioci i svojim prisustvom i propagandnim efektom brzo omasoviti pokret. Pri tome su polazili od procena da će u JNA doći do međusobne likvidacije i prelaska jedinica JNA na njihovu stranu, te da u zemlji nema realne snage koja će im se suprostaviti, izuzev organa Službe državne bezbednosti kako savezne tako i republičke BiH, milicije, SKJ i pojedinih oficira JNA. Računali su na opšte nezadovoljstvo i odlučnu spremnost naroda za rušenje postojećeg poretka, kao i na povoljnu atmosferu, izazvanu nacionalističkim i drugim neprijateljskim aktivnostima, posebno posle bujanja MASPOK-a u Hrvatskoj i njegovo surovo suzbijanje.

JNA je pokrenula operaciju likvidacije ustaške terorističke grupe pod nazivom „Raduša“. Prvi koji su stupili u kontakt sa teroristima na planini Raduša bila je četa Vojne policije iz Sarajeva. Bilo je oko 80 policajaca koji su većinom imali pušle M-48 i stare sisteme veze za razliku od ustaške grupe koja je imala savrmeno naoružanje.

Iz područja Hrvatske, i cele BiH angažovane su snage bezbednosti ukupne jačine preko 10.000 ljudi. Teroristi koji su ostali zatečeni da niko od stanovništva ne želi da im pomogne osim katoličkog sveštenika odlučili su da je vreme da se razbiju na manje grupe i da krenu u različitim smerovima. Jedna grupa trojki krenula je ka Zagrebu, druga ka Beogradu, treća ka Sinju, četvrta ka Travinku, peta prema Velebitu i šesta prema Mostaru.

Potera za teroristima trajala je umesto 14 skoro 40 dana. Tom prilikom na području sela Trmbudsi likvidirana su još dvojica terostia koji su se skirvali kod majke jednog od njih. Treći iz te grupe Ambrozije Andrić likvidiran je pri pokušaju prebacivanja iz srednje Bosne ka Hercegovini. Terorista Vidak Buntić likvidiran je pri pokušaju povratka u selo Ograđenik kod Čitluka, kada je upao u milicijsku zasedu. Poslednji iz grupe odbegli Mirko Vlasinović je uhapšen pred Zadrom 28. jula 1972. godine kada je i operacija završena.

Na strani JNA ubijeno je 13 pripadnika snaga bezbednosti i to najviše pripadnika Vojne policije i Teritorijalne odbrane iz Bugojna i Travnika. JNA, milicija, republička i savezna SDB tokom 40 dana potere uspeli su da ubiju 15 terorista i da zarobe još njih četvoricu.

Četvorici uhapšenih je suđeno pred Vojnim sudom u Sarajevu zbog terorizma i oružane pobune. Trojica iz Bugojanske grupe su osuđena na smrt i streljani, dok je preživeo jedni Ludvig Pavlović koji je tad imao 17 godina. Zato što je bio tek punoletan osuđen je na zatvorsku kaznu od 20 godina zatvora. On je iz zatvora izašao uoči samog početka rata 1991. i pod sumnjivim okolnostima ubijen je u Studenim Vrlima na putu između Tomislav Grada i Posušja hicima u leđa.

Potučeni i uništeni ekstremisti poreklom iz Austrlije i delova Evrope, u novoj tzv. demokratskoj Hrvatskoj devedesetih godina postali su mit. U Zagrebu se i danas govori o ovim ustašama iz grupe “Feniks” kao o nacionalnim herojima. Dražava Austrlija nikada zvanično nije komentarisala ulogu ustaša i njenih terorista u ovoj operaciji stvaranja nove NDH na tlu SFRJ pre pola veka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.