Свет засут лажима, Србија бомбама
Француски магазин „Le Monde Diplomatique” објавио је недавно откриће двојице француских интелектуалаца Сержа Алимија и Пјера Рамбера о највећој лажи с краја 20. века која је довела до бомбардовања Савезне Републике Југославије 1999. године. Они наводе да се рат који је трајао 78 дана „хранио медијским лажима“. Аутори текста откривају и како је демонтирана ова лаж и какве везе са тим имају стране тајне службе. Прича о српском геноциду на Косову и непостојећем плану „Потковица” највећа је манипулација која и даље траје, пишу Алими и Рамбер. Ево њиховог текста:
„Пре двадесет година, 24. марта 1999. године, тринаест држава чланица НАТО, укључујући Сједињене Државе, Француску и Немачку, бомбардирало је Савезну Републику Југославију. Овај рат је трајао седамдесет осам дана и хранио се медијским извештајима у циљу усклађивања мишљења западног становништва са ставовима вођа НАТО. Срби су починили „геноцид“, „играју фудбал са одсеченим главама, уклањају лешеве, откидају фетусе мртвих трудница и пеку их“, рекао је уочи бомбардовања немачки министар одбране, социјалдемократа Рудолф Шарпинг, цитирајући податке канала ТФ1 од 20. априла 1999. године. Такође је рекао као су кремирали своје жртве у „пећима, какве се користе у Аушвицу“, наводећи као извор Дејли Мирор од 7. јула исте године. Једана по једана, ове лажне информације ће бити сециране на комаде, али тек након завршетка сукоба – укључујући и истрагу америчког новинара Данијела Перла (Вол Стрит Жорнал, 31. децембар 1999). Тако ће бити и разоткривена манипулација о наводном постојању плана „Подкова“ (на српском „Потковица“), који је требао да докаже да су Срби програмирали „етничко чишћење“ Косова. Ова лаж у Немачкој, у априлу 1999. године, послужила је као изговор за интензивирање бомбашких напада. Главни дезинформатори су западне владе, НАТО и најцењенији медији.
Међу њима, Монд, новине чије уредничке позиције тада служе као референца на остатак француске медијске галаксије. На
насловној страни издања од 8. априла 1999. године, у чланку Данијела Вернета се наводи: План“ Потковица “ је програмирао депортацију косовских Албанаца. Новинар ову лаж преузима од њемачког министра спољних послова Јошке Фишера који детаљно описује „политичку етничког чишћења“ а сам назив „потоковица“ симболизује хватање лбанског народа у обруч, пише Вернет, што му се чини сумњивим.
Два дана касније, поново се тврди како је „Слободан Милошевић припремао етничко чишћење“. Српски план „Потковица“ програмирао је присилни егзодус Косовара од октобра 1998. године и то се примењивало и током преговора у Рамбујеу. Монд подсећа на „документ српског војног порекла“ и поново се позива на тврдње њемачких званичника, односно информације која је новинарима подељена од стране Генералног инспектора њемачке војске. Берлин на тај начин покушава да оправда прилично пацифистичко мишљење о првом рату који је Бундесвер водио од 1945. године, и то у земљи која је пре 50 година била окупирана од стране Вермахта.
Али, план „Потковица“ је фалсификат и не потиче од српских власти, већ од бугарских тајних служби, који су затим пренети Немцима од стране ове земље, која га онда прослеђује земљамо НАТО. Још 10. јануара 2000. године немачки недељник Шпигл наводи да су у то прсте умешли Бугари, што је дванаест година касније потврђено од стране бившег бугарског министра иностраних послова. Да је документ сумњив видело се и потоме што се заправо звао „подкова“ (на бугарском), како су Немци обелоданили 15. априла 1999. године, а не „потковица“ како се каже на српском. У марту 2000. године, њемачки бригадир Хањц Локвани изразио је у књизи своје „сумње у постојање таквог документа“; његова истрага је навела Шарпинга да призна да нема копију оригиналног „плана“. Истовремено, портпарол Међународног кривичног суда за бившу Југославију описао је елементе такозваног плана као „материјал који није био уверљив“ и главни тужилац Хашког трибунала Карла Дел Понте овај план није ни поменула у оптужници против Милошевића 1999. и поново 2001. године.
„Рат“, објаснио је колумниста Монда Edwy Plenel убрзо након почетка бомбардовања, „је најлуђи изазов за новинарство. Ту доказује свој кредибилитет или поузданост. Истраживач се никада није вратио на ову велику празнину са „љубављу према малим истинитим чињеницама“ коју објављује у својој књизи-памфлету у прилог интервенције НАТО. Свет ће поново изазвати лажно, али као да га је увек сматрао опрезним: “ Потковица „остаје веома контроверзан документ, чија ваљаност никада није доказана“ (16. фебруар 2002.). Специјалисти са Балкана, новинари Јean-Arnault Dérens и Laurent Geslin називају план потковица „архетипском лажи коју емитују западне армије, а преузимају сви главни европски медији.
Прослава годишњице не би оправдала повратак на ово питање. Али неке од његових последица још увек оптерећују међународни живот. За први рат у Европи од рођења 1949. године, НАТО је одлучио да нападне државу која није угрозила ниједну од својих чланица. Правдао се хуманитарним мотивом и деловао без мандата УН-а. Такав преседан служио је Сједињеним Државама 2003. године у време инвазије на Ирак, што је опет помогло кампању масовних дезинформација. Неколико година касније, проглашење независности Косова у фебруару 2008. године поткопало је принцип неповредивости граница. Русија се ослањала на ову независност када је у августу 2008. године признала Абхазију и Јужну Осетиј, две територије које су се одвојиле од Грузије. Онда у марту 2014. када је припајала Крим.
Будући да је рат на Косову водила већина „левичарских“ влада, а подржала већина конзервативних странака, није било сврхе поновно разматрати званичне фалсификате. И лако је схватити да су новинари који су опседнути лажним вестима, сада их тражили на другој страни“.
