Srbima ne dirajte samo veru!

Čuveni profesor istorije na Sorboni u Parizu na postdiplomskim studijama, Boško Bojović, se u svom autorskom tekstu osvrnuo na trenutnu situaciju u Crnoj Gori. Njegov tekst pod naslovom „Događaj naroda“ prenosimo u celini.

Piše: Boško Bojović

Ko god bio odgovoran za događanje naroda, mora se suočiti s njegovim posledicama, posebno ako je takvom plimom ugrožena moć koju bez mere i zazora sve više rabi i zlorabi. Kad poveruju da su na vrhuncu moći, tirani postaju najranjiviji, otuđeni od stvarnosti, sve do podrške saučesnika, na putu bez povratka…

Reči francuskog ambasadora prvom papskom nunciju prispelom 1919 u Beograd: ”Srbi nisu naizgled religiozni, ali im možete dirnuti u sve pre no u veru, to vam se ne bi smelo dogoditi”, kao da sto godina kasnije dostižu svoje značenje. To je upravo ona razlika između oko 30 odsto upisanih Srba i preko 70 procenata pripadnika SPC, razlika između trećine i gotovo tri četvrtine stanovništva tridesetogodišnje prćije, nastale na plimi dopuštenog događanja naroda, o kojoj se može poučno meditirati u Majamiju. Razlika između prvog i drugog je posebno značajna, jer ovo drugo zadire u najdublje slojeve ljudskosti, pojedinačne i opšte samosvesti, samodržanja i samopoštovanja.

Nema tog pakta i logistike nazovi otvorenog društva, sa strategijom rušenja državnih zajednica podrškom nasleđenim, podgrejanim ili iskonstruisanim tribalizmima, koji imaju odgovor na dublje tektonske poremećaje od onih koje su u stanju pokrenuti. Potcenjivanje naroda može se žestoko osvetiti moćnicima, što se sve više dešava širom sveta, od daleko većih, sve do još manjih zemalja, ako se na vreme ne dosete svome jadu, njima sleduje odlazak na smetlište koje su sami nagrabili.

Osim što je jedina zemlja u svetu u kojoj većinski jezik nema ni manjinska prava, Crna Gora uživa još jedan ekskluzivitet uz prećutnu podršku najviših civilizacijskih standarda i pravnih normi EU. Dok 9 članica sve zatvorenijeg kluba, koga konačno napušta njegov najzapadniji član, još uvek čekaju na neizvesni pristup, Montenegro je slepi putnik evrozone. Većina tih zemalja skrušeno čeka na prijem u evrozonu, od kojih je Hrvatska bila predviđena za prijem 2019, posle 9 godina priprema, prijem je odložen do 2024. zbog neispunjavanja budžetskih, poreskih i drugih EU standarda.

Ono što važi za Hrvatsku članicu EU, ne važi za Crnu Goru, jedinog slepog putnika evrozone s izuzetkom KiM. Kvazi država je službeno protektorat NATO i EU što samo delimično objašnjava udvajanje ovog ekskluziviteta koji se na može svesti samo na faktičnku pripadnost euvrozoni. Obe pripadnice takozvanog zapadnog Balkana i sasvim pozne tranzicije, imaju još neke posebne namene u skladu sa strategijom njihovog nastanka. Sve u saglasju sa pravnom sigurnošću i civilizacijskim dostignućima koje evroatlanske ustanove tako štedro promovišu, makar i tomahavk podsticajima.

Nije mogla proći nezapaženo uloga milijardi narkodolara u krpljenju posrnulih zapadnih bankovnih rezervi tokom velike krize 2008 godine. Bez evra i dolara kao nesporno tolerisane valute, ove bi finansijske transakcije bile praktično neoperativne. Kao što ”Krvave balkanske milijarde” Domagoja Margetića svedoče o istinskoj primarnoj nameni post-jugoslovenskih državica i njihovih demokratura.
Dok se posledice krize od pre desetak godina još uvek osećaju, a EU kuburi s recesijom i (ne)održivim razvojem, neuporedivo veća kriza se najavljuje za 2020.

Ako ima istine u milijardama vrednosti nekretnina koje se jednim potezom jednostranog i diskriminatorskog zakona oduzima SPC, kao na Biljuricama kod Budve, eto pokrića za pranje astronomskih iznosa prljavog novca, na čemu se od početka zasniva svrha postojanja zapadnobalkanskih protektorata i demokratura.

Da Montenegro nije bez podrške srodnih i bliskih sistemskih celina, svedoči podrška Beogradskog režima posle sporne i tesne pobede na izborima 1016, kada državni vrh šalje tadašnjeg ministra spoljnjih poslova da čestita izbornu pobedu partneru iz sestrinske Crne Gore.

Bez razumevanja zajedničke strategije dugog trajanja, nije moguće razumeti novo zbivanje naroda kome je ishodište i kraj teško sagledata.
Vox populi – vox Dei – politička je sintagma mudrih Latina, protiv čega je u svojoj poslovičnoj bahatosti ustao poslednji nesmenljivi režim u posthladnoratovskoj Evropi. Od Žute Grede do sadašnjeg miroljubivog ustanka, suviše je dug period i za Afričke režime. Nije više od toga potrebno da oslabljena EU suočena sa sve većim gubitkom kredibiliteta, preispita svoju podršku dugogodišnjem kandidatu za pristup – na osnovu kojih pravnih i demokratskih standarda? Svakako ne onih iz ”Zakona o verskim slobodama”, čiji je već sam naslov kulminacija cinizma i izrugivanja sa proklamovanim vrednostima, u skladu s Orvelovim novogovorom – ”istina je laž – laž je istina”.

Manja je neizvesnost u održivosti i primeni nakaznog zakona, oličenje staljinističkog voluntarizma, kao sastavljenog od priučenih pravnika, od koga je Venecijanska komisija licemerno oprala ruke i pored 16 strana ozbiljnih primedbi, na koje se crnogorsko zakonodavstvo ne osvrnu.

Tursko i austrougarsko, pa i komunističko zakonodavstvo bili su kudikamo pravičniji i civilizovaniji u odnosu na Srpsku pravoslavnu Crkvu i njene vekovne svetinje. Srpski se pravnici, koliko je poznato, slabo mešaju u svoj posao kad je ova prilika u pitanju, valjda da ne sekiraju montenegrinske kolege koji ih tako štedro ugošćavaju. Slovenac i Hrvat su napisali analize, kakve bar za sada izostaše od strane dične srpske pravničke i publicističke elite.

Veća neizvesnost očekuje režim koji je grubo ogoleo opasne protivurečnosti, koje ukazuju na sve izvesnije okončanje sopstvenog roka trajanja i koji je ovim zakonom nesmotreno sam sebi podmetnuo ubitačnu nagaznu minu.
Neizvesnost i za sestrinski režim na koji se ponajviše oslanja i s kojim ima zajedničku avnojsku kriptokomunističku i deklarisano brozofilsku strategiju.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.