Цркве и столетни храстови села Лозовика

Фотографија на профилу корисника Dusan MaricПише: Душан Марић
Увек кад дођем цркви у Лозовику за око ми западне неколико ствари – величина нове цркве саграђене крајем 19. века и контраст који јој чини мала црква брвнара саграђена седамдесет година раније, пространство порте која има више од два хектара и највећа је коју сам икад видео и огромни, ћутљиви столетни храстови који се дижу над гајем који оивичава црквено двориште.
Кажу, ако хоћеш да знаш какви су људи у неком месту, отиђи и погледај им цркву. Ако је тако, а искуство стечено из мојих посета бројним православним храмовима говори да јесте, Лозовичани су људи широке душе, који не шкртаре. Посебно кад је њихово село и њихова црква у питању.
Игром судбине, на улазу у порту наилазим на црквењака Јарослава Милишића. Мој земљак из Благаја код Купреса. Коси траву око нове цркве. У први мах, због кациге на глави, једва га препознајем. Јарослав, српско-руски син. Као што му и име казује. У потрази „трбухом за крухом“ отац Симо давно напустио родитељски дом испод горе Стражбенице, из Новог Села отишао у Београд, а из мајчице Србије у мајчицу Русију. Тамо се оженио са Рускињом. Сину дали име Јарослав, а кад је одрастао син се оженио са лепотицом из Велике Плане. Јелицом, кћерком свештеника из Доње Ливадице Стојчета Ђорђевића. Који је, опет, у Велику Плану доселио са висова који се дижу изнад манастира Прохор Пчињски. Сви однекуд дошли. Питамо се за здравље. Јарослав ми саопштава да он и Јелица очекују и друго дете. Кроз шалу примећујем да ће ускоро колонија нас Купрешана у Великој Плани бити бројнија за још једног члана. А даће бог да ове године положи и последњи испит на Богословском факултету у Београду, па да радост у дому Милишића буде потпуна.
На ливади, лево од стазе која води до цркве, па све до стотину метара удаљене шуме, бескрајно море белих цветова. Хајдучка трава. Једна од најлековитијих биљака, којима су српски хајдуци видали ране којих су допадали нападајући Турке и друмове. Има је толико да сам у једном тренутку помислио да је у питању засађена плантажа. Изнад ливаде се шири опојни мирис лековитог цвећа и жубор раздраганих пчела. И њима додијале дуготрајне кише. На клупама у хладу код цркве дочекују ме свештеник Андрија Поповић и професор Дарко Ивановић. Највећи хроничар Велике Плане. Заљубљеник у њену историју. Сто испред њих затрпан папирима и старославним црквеним књигама.
-Професоре, је ли то нова књига на видику?
-Јесте, о Лозовику.
-Која ће то бити по реду о овим нашим крајевима и људима?
-Не бројим, али мислим да сам их написао више од тридесет. Да ли ти спремаш неку нову књигу?
-Предао сам у штампу књигу Битка за Купрес, мој ратни дневник.
Договарамо се да један другом говоримо на промоцији. Ивановић написао тридесет књига а тек прошле године, на мој предлог, добио плакету за дан општине. Подсећам га на ту чињеницу.
-Е мој професоре, да се ја нисам доселио у Велику Плану, ти си могао написати још 30 књига не би те се сетили. Не би дошао на ред за награду од неких који су је добили а ни рођена мајка им је не би доделила.
Свештеник Андрија је пореклом из Шапца. У Лозовику службује са рођеним братом, Илијом. Леп пример братске слоге међу Србима. Води ме да фотографишем унутрашњост старије и мање цркве. Брвнаре прекривене неуобичајено уском шиндром. Посвећена је Светим апостолима Петру и Павлу. Занимљиво је да је црква подигнута захваљујући неком ко се презива – Распоповић. Побожни Лозовичанин Хаџи Илија Распоповић, чији споменик се налази испред олтарске апсиде цркве брвнаре, је око 1820. године, значи пре тачно два века, пошао на ходочашће у Свету земљу. На путу је остао три године дана. Посетио је бројна места и светиње. Очи и душу напојио сваколиком лепотом. У своје село на обали Мораве се вратио са звањем хаџије и одушевљењем са оним што је видео.
-Човек да види цркву Гроба Господњег у Јерусалиму, Свету Софију у Цариграду, Цркву светог Димитрија у Солуну и наш царски Хиландар, па да му није жао да одмах умре – беседио је својим комшијама.
И наговорио их да заједно подигну цркву. На његовом имању. Радови су започети 1828. а завршени у пролеће 1831. године, када је црква, баш на Петровдан, освећена од стране митрополита београдског Мелентија Павловића. Испрва, све док и у њиховим селима нису подигнуте цркве, у задужбини Илије Распоповића су се осим Лозовичана молили и мештани суседних села Милошевца, Сараораца, Голобока и Лугавчине. Црква је обновљена 1931. године средствима богатог београдског трговца пореклом из Лозовика Кузмана Николића и његове верне љубе Зорке. Након тога је још два пута темљено реконструисана, а последњи пут је то било 2004. године.
Недалеко од две цркве је огроман храст. Моћни и неми сведок векова. Један од њих десетак који се овде могу видети. Гласно питам шта све ово дрво памти, које природне и људске катастрофе, које личне туге и радости, које падова и васкрснућа народа српског. Сваког ко два века улази у ову светињу он је дочекао и испратио. Можда је баш у његовом хладу чувени српски песник Војислав Илић Млађи добио инспирацију да почне да се бави поезијом, док је долазио да посети свог деду Аранђела Илића, који је у школи која се налазила поред цркве лозовичку и сараорачку дечурлију писању, читању и рачунању учио.
-Ето, издржао је и прошлогодишњу олују, са орканским ветром, која је похарала Лозовик и Голобок. Ни грана му није фалила. Долазили су ови из Смедерева из завода за заштиту споменика. Рекли су нам да можемо да му одсечемо неколико грана, које су се наднеле над гробље и ништа више – додаје свештеник Андрија Поповић.
С друге стране гробља из листопадне шуме у небо штрче осушене гране другог храста, који је, после ко зна колико векова надгорњавања са људима, ветровима и мразевима, изгубио битку са природом. Његове гране подсећају на рогове јелена виторога. -Из завода су нам рекли да њега можемо да срушимо. Ја га не бих рушио. Прелепо изгледа. Споменик времену и природи. Тамо ником не смета, нек траје колико траје. А хоризонт измад шуме без њега неће бити исти.
На улазу у нову цркву, поп ме упозорава да је, по одлуци владике Игњатија, забрањено да се слика фреска лево од улазних врата. Чувена „проблематична“ фреска, о којој се доста писало и причало. На њој је насликан сусрет Исуса Христа са ђаволом у савременој цивилизацији. Сусрет утемељивача хришћанства са својим вечним противником догађа се на прелазу између чисте и нетакнуте природе и цивилизације која са собом носи пороке попут коцкарница. Са стране ђавола налази се и банка која симболизује зеленашење, о коме се говори још у Библији, као и нуклеарна електрана. Изнад овог необичног сценарија круже и авиони, а ту су и возила полиције и ватрогасаца, која се тумаче као симбол хаоса. Слика и прилика бруталног феудализма у којем живимо.
Када је крајем деветнаестог века Лозовик постао ово што је данас, једно од највећих села у Србији, дотадашња црква брвнара постала је тесна да прими све вернике који су у њу долазили. Мештани Лозовика и комшије из Сараораца су одлучили да саграде нову цркву, исту каква је постојала у четрдесетак километара удаљеној Рачи. Министарство црквених дела и црквени великодостојници у стономе Београду су сматрали да би то било претеривање, па су дозволили зидање исте цркве али смањених димензија. Нова светиња је започета 1888, а завршена пет година касније. Тих година је урађен и иконостас који неки сматрају истинском галеријом српског сликарства с краја деветнаестог века. На величанственим иконама су потписи чувених сликара из тог вакта и земана Свете Тодоровића, Милана Милановића, Ђорђа Крстића и других. На Петровдан 1894. цркву је осветио српски митрополит Михаило. Двадесетак година касније црква је поново постала мала да прими све оне који су желели да се у њој богу помоле и свећу запале. Овај пут су то били ратници, које су краљ и отаџбина позвали у Први балкански рат, да од бандита из Мале Азије ослобађају разапето Косово, родно место српске државности и духовности и Стару Србију, родно место поменутог свештеника Стојчета и још многих „старосрбијанаца“ чији потомци живе у Великој Плани и околини.
Један рат је сменио други, затим је дошао и трећи, још дужи и крвавији, шест година се Лозовиком и Поморављем фијук кошаве са Дунава мешао са лелеком мајки, удовица и сирочића. Кад је скупо плаћена слобода освојена и уграђена у творевину названу Југославија, у строју Лозовичана који су чекали да се исповеде у својим црквама није било скоро 500 њихових комшија, браће, синова, ратних другова. Пет стотина јунака и мученика, који су освајање слободе и стварање Југославије платили својим животом. Недосањаним сновима. Нељубљеним љубама. Непрочитаним славама. Неистрчаним пешачким и коњичким тркама. Нерођеним наследницима и незаљуљаним колевкама. Остале су њихове кости зверима, ветровима и кишама од Цера и Колубаре, преко Проклетија, до Кајмакчалана. Времену и незабораву. Док је Лозовика. И Срба у њему. Док су српски витезови гинули и умирали од глади по балканским беспућима, у Лозовику се одомаћила окупаторска аустро-угарска војска. Преци ових што нас данас уче како да будемо цивилизовани, а у окупираној Србији су се понашали као варвари.
Као доказ својих цивилизацијских и хришћанских домета, Аустријанци су у порту цркве Апостола Петра и Павла сместили коњички ескадрон, цркву преуредили у коњушницу а звона из звоника опљачкали и однели свом ћесару. До последњег. Да и од њих лију гранате за убијање српског народа. Срећом и међу бечким варварима се нашло разумних људи који су услишили молбе старих Лозовичана, тако да швапски коњи ипак никад нису прекорачиле праг лозовичке цркве. Нова звона су постављена 1932. године а садашњи изглед црква је добила након темељне реконструкције 1986. године, када су потпуно замењени кров и фасада. Последња деценија прошлог века „потрошена“ је на осликавање унутрашњости цркве. Идеје за осликавање је давао прота Новица Манојловић, а живописац Зоран Гребенаревић је на зидовима те идеје претварао у фреске, које данас посетиоца остављају без речи. Након обиласка нове цркве пут ме носи у шуму на око 150 метара североисточно од светиња. А тамо ме дочекује још један храст горостас, чија једна половина се сасушила, а друга половина се и овог пролећа окитила зеленим лишћем. И у старини очувала наду да ће се још сунца нагрејати и птичијег цвркута крај утихнуле Мораве наслушати. Уз корен дрвета постављењна табла, али време и рђа су учинили своје па слова више не могу да се прочитају. Јарослав ми објашњава да се међу мештанима из генерације у генерацију проноси предање да је храст никао у време када је Деспот Стефан Лазаревић зидао Смедерево. Можда јесте, можда није. Можемо само да нагађамо. По изгледу, величини и обиму храст ме подсећа на храст лужњак у дворишту цркве посвећене Пророку Илији у Марићки код Приједора, који по мишљењу стручњака живи свој седми век. Корацима мерим обим испреплетеног корења. Двадесет и један корак. Корак мање од свог рођака из Босанске Крајине. Не знам због чега, али док сам гледао избраздану кору старог храста, сетио сам се стихова из песме Ђуре Јакшића „Отаџбина“:
И овај камен земље Србије што, претећ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама о вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком образа свога бразде дубоке.
Није камен, али као да јесте. Носи исту симболику и поруку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.