Судски савјет гази Устав Црне Горе

Пише: Предраг Савић, адвокат

Док се Судски савјет понаша као заштитник интереса „доживотних предсједника судова“ и не поштује уставна правила о престанку судијске функције из члана 121. ст.2 Устава Црне Горе, покушавајући да једини у Европи устоличи и „вјечите судије“, црно се пише црногорској владавини права и правној сигурности!

Поменути члан Устава који је брана васпостављању „доживотних судија“ дословно гласи:

„Судији престаје функција ако то сâм затражи, када испуни услове за остваривање права на старосну пензију и ако је осуђен на безусловну казну затвора“.

Наведена одредба Устава је императивног карактера. Судији, ако је испунио услове за старосну пензију, функција је престала наступањем чињеница од којих старосна пензија зависи и ту продужење рокова не смије и не може бити. Судија и Судски савјет немају право да се играју са Уставом. Тим прије што је Судски савјет битан грант владавине права, самосталан и независан орган који обезбјеђује независност и самосталност судова и судија.

Дакле, судија није овлашћен да бира хоће ли отићи у пензију или не! Судијска функција је престала наступањем наведених чињеница зато што је тако наредио Устав. Друга је ствар, што Судија може после престанка судијске функције засновати радни однос гдје год то било и као адвокат, министар, директор, правни савјетник… Једино не може више бити судија, и тако је у већини демократских и правно уређених држава.

Став Судског савјета да је одредба о испуњењу услова за старосну пензију „овлашћујућа“, тј. диспозитивна, представља спрдњу са Уставом, чисту злоупотребу. Устав је изрично прописао да судијска функција престаје испуњењем услова за старосну пензију и Судски савјет не може продужавати рокове одређене Уставом и законима.

Скандалозано је образложење Судског савјета који одложе доношење рјешења о престанку функција због испуњења уставних услова, правдајући то чекањем одлуке Уставног суда поводом предлога за оцјену уставности одредбе чл. 17 Закона о пензијском и инвалидском осигурању (ЗПИО). Тај став је супротан одредби чл. 105 Закона о Судском савјету и судијама. У тој одредби децидно је порписано да је Судски савјет дужан да у року од 30 дана од пријема обавјештења о томе да су наступили разлози за престанак функције судије, предсједника суда и предсједника Врховног суда, односно судије, донесе одлуку о престанку функције, достави је судији или предсједнику суда и објави у Службеном листу.

Значај Судског савјета за правилно функционисање правне државе је од непроцјењивог значаја, зато је вишеструко штетан покушај да судијску функцију подведу под правна правила која важе за занатлије и дунђере. Сви знају да судијама не требају уговори о раду и да судије своја права црпе по основу вршења јавне функције и овлашћења која она носи, а не по основу уговора о раду.Ако ико треба да зна да је судијска функција јавна и да није вјечита, и како се судије бирају онда је то Судски савјет! Он једини има уставна овлашћења да бира и разрјешава судије и предсједнике судова!

Тачно је да само за оцјену услова за наступање услова за старосну пензију за судије важи режим Закона о раду, зато што судије нису државни службеници ни намјештеници у смислу чл. 2 Закона о државним службеницима и намјештеницима, који прописује посебан режим.

Закон о пензијско инвалидском осигурању у члановима 17 и 197ђ јасно указује када наступају ти услови за пензионисање и када судијска функција мора престати.

Сличну ситуацацију имали смо у Србији, одмах после петооктобарских промјена.

Уставну и законску одредбу о престанку судијске функције формално је морао да донесе предсједник Врховног или других надлежних судова или Велико персонално вијеће при Врховном суду у случају разрјешења. Елем, пошто су поједини челни људи у Врховном суду Србије имали по неколико година „непромјенљивих“ 65 година живота, а Велико персонално вијеће се није састајало, то је морала да реагује Скупштина Србије и по принципу ћутања админстрације да доноси рјешења о престанку судијске функције, добављајући на разне начине изводе из матичних књига рођених за судије које су ту фукцију жељеле да обављају до судњег дана!

У Црној Гори, једна од санкција би могла да буде, када би Скупштина Црне Горе могла да смијени поједине чланове Судског савјета које је она именовала из реда угледних правника! Остале чланове би могла да смијени Конференција судија која их је бирала! Наровно, остаје и дилема о кривчној одговорности чланова Судског савјета због овог великог скландала. У најмању руку ту има елемената злоупотребе добијених овлашћења!

Евидентно је да судијска функција због испуњења услова за старосну пензију престаје по сили Устава, даном испуњења услова за старосну пензију. О судбини законитости судских одлука које су доносиле судије којима је по сили Уства функција престала, може се расправљати.На овај, као и проблем несмјењивости појединих предсједника судова, указао сам на скупу средином новембра прошле године, који је организован у оквиру пројекта „Реформа правосуђа: Унапрјеђивање капацитета организација цивилног друштва у доприносу очувању интегритета правосуђа”, које спроводи ЦЕМИ, у сарадњи са Центром за демократију и људска права (ЦЕДЕМ) и Мрежом за афирмацију европских интеграционих процеса (МАЕИП), и то уз помоћ Европске уније.

Европска конвенција у члану 6. прописује, између осталог, да суд мора бити заснован тј. образован по закону! Тако, строго гледано, одлуке у чијем доношењу су учествовале судије које по сили Устава то више нису могле бити – незаконите су и не би смјеле да егзистирају у правном жиовоту!

Спора правда је пола неправде, а некада и цијела неправда. Зато је врло битно да се одредбе Закона о заштити права на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвеције дјелетворно и ефикасно примјењују. Тако ће се смањити број предмета пред Европским судом у Стразбуру и допринијети јачању правне државе и правне сигурности.

Да не буде забуне, није Судски савјет једини узрок неефикасности правосуђа. Проблеме проузрокује недовољна самосталност судова и неспособност да се одупру утицију извршне власти, као и лош избор кадрова и недостатак материјалних потенцијала. Ту је и утицај једне, због породичних веза доминтне адвокатске канцеларије, на већи број судија и предсједнике судова.

У Црној Гори у многим судовима недостаје простор за нормална суђења, па и цијеле судске зграде. Пут јачање правосуша је кроз јачање судских буџета, повећање финасијске независности судија и свих запослених, кадровско јачање и избор ефикаснијих судских управа.

Без стварне реизборности предсједника судова, нарочито у мањим мјестима, тешко се могу очикивати бољи резултати. Када имате готово доживотне предсједнике судова онда се доводи у питање непристрасност и независност тих судова. Са доживотним судијама, које морају да се одуже властодршцима, добили би још већу катастрофу.

Потребно је самостално и независно правосуђе са високим степеном интегритета, у којем ће моћи да се разријешавају судије и дисциплински кажњавају због нестручног и несавјесног рада! Све док судије попут Милице Поповић, из Привредног суда у Подгорици, могу некажњно да незаконито блокирају жиро-рачун Општине Будве, под изговором да ће та Општина негдје да побјегне, или доносе друге пресуде по жељи једне привилеговане адвокатске канцеларије, нико од политичара се неће јагмити за Министарством правде.

Све док не дође до ових корјенитих промјена у црногорском правосуђу, постојаће и несавладива препрека на европском путу Црне Горе. До тада адвокати и многи грађани ће „висити“ пред капијом Делегације Европске уније у Подгорици или чекати да се догоди чудо пред Европским судом правде у Стразбуру!

Насловна фотографија: Предсједница Судског савјета, Весна Симовић Звицер