Монографија о јунацима са Србобрана

Пише: Душан Марић

Још једна ратна јединица Војске Републике Српске, 30. пешадијска дивизија, чије је командно место на почетку рата било у Мркоњић Граду, а већи део рата у Јајцу, добила је своју монографију.

Овај незаборавник српским официрима и војницима из БиХ, који су од 1992. године до октобра 1995. године војевали на просторији коју омеђују Кључ – Купрес – Бугојно – Комар – плато планине Влашић – планина Мањача, штампао је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањалуци.

Аутори монографије су пуковник Мирко Матић, начелник безбедности у команди дивизије, генерал-мајор Јово Блажановић, који је већи део рата био командант дивизије и професор Остоја Дулић, референт за информисање и морал у команди 30. дивизије.

Команда 30. дивизија формирана је у октобру 1991. године  а прва мобилизација извршена је 12. децембра исте године, након чега је део јединице упућен на ратиште у Западној Славонији. У следеће четири ратне године под њеном заставом бориће се око 14.500 бораца из Кључа, Шипова, Мркоњић-Града, Доњег Вакуфа, Јајца, Купреса, Бугојна….

Ако се рачунају губици свих јединица које су стално или у одређеном периоду биле у саставу дивизије или су јој биле претпочињаване, погинуло је или умро око 1.150 а рањено најмање 6.287 војника и официра.

Окосницу дивизије чиниле су три лаке пешадијске бригаде: Прва из Шипова, Једанаеста из Мркоњић Града и Деветнаеста из Доњег Вакуфа, а од септембра 1994. године и 31. лака пешадијска бригада. У саставу дивизије одређени временски период биле су 13. партизанска бригада из Кључа, 22. пешадијска бригада из Кнежева и 7. моторизована купрешка бригада.

Почетком априла 1992. године 30. дивизија је учествовала у ослобађању Купреса и дела Купрешке висоравни, које су пре тога заузеле хрватска војска, ХОС и јединице ТО из Западне Херцеговине.

Од 27. до 30. маја дивизија је поразила паравојне муслиманске формације на територији општине Кључ а од 6. јуна до 20. новембра, уз помоћ других јединица ВРС, извела је операцију ослобађања Јајца.

Након тога  јединице дивизије упућене су на висоравни Комар и Кошћани, за основним задатком да бране Доњи Вакуф и Јајце од напада из Бугојна, Новог Травника, Травника и Турбета.

Најтежу битку дивизија је водила од 29. маја до 15. јуна 1994. године кад је, након изузетних напора, уз велике губитке, успела да сломи офанзиву муслиманске војске на Доњи Вакуф, тадашњи Србобран.

Иако формацијски није била у саставу 30. дивизије, њен ратни пут и њену ратну судбину поделила је Прва мешовита противоклопна-артиљеријска бањалучка бригада. Од тешких вишемесечних битака за ослобађање Јајца до једнако тешких трогодишњих битака за одбрану Доњег Вакуфа. На том путу пала су 134 ратника.

Иначе, највеће губитке имала је Седма купрешка моторизована бригада (која је већи део рата ратовала у саставу Другог крајишког корпуса а 30. дивизији је претпочињена 13. новембра 1994. године), са 330 погинулих војника и официра.  Деветнаеста доњовакуфска бригада имала их је 326, Једанаеста мркоњићка 173, Прва шиповачка 125…

Од 6. септембра 1995. године хрватска војска, коју су предводиле њене гардијске бригаде, пробиле су линије српске одбране на Великом Виторогу и Млиништима, започеле брз продор према Мркоњић-Граду, односно Јајцу и избиле у залеђе фронта који је држала 30. дивизија. Која је, да би избегла окружење,  била принуђена да напусти Доњи Вакуф и Јајце и извуче се на линију на којој је успостављена одбрана Мркоњић Града.

Делови дивизије учествовали су у борбама на посавском (рејон Орашја), сарајевском и маглајском ратишту.

Први командант дивизије био је пуковник Станислав Галић, који је командовао операцијом ослобађања Купреса од 3. до 10. априла 1992. да би затим био постављен на дужност команданта Сарајевско-романијског корпуса ВРС. Злочиначки суд НАТО пакта у Хагу осудио га је на казну доживотног затвора, коју издржава у Немачкој. Наследио га је пуковник Јово Блажановић, који је 29. августа 1994. године дужност предао генерал-мајору Момиру Зецу.

Књига је штампана у тврдом повезу, на 440 страна а илустрована је са више десетина форографија и ратним картама операција у којима је дивизија учествовала. Подељена на два дела. Први део чине подсећање на политичке прилике у БиХ и почетак насилног издвајања те републике из СФРЈ, ратни пут 30. дивизије исписан на основу њеног ратног дневника и својеврсна лична карта ове формације, са најважнијим подацима о њеним јединицама и старешинама.

Други део монографије чине текстови који су за време и после рата објављени о 30. дивизији и њеним борцима, разврстани у следеће целине: Сећања на погинуле, Сведочанства са ратишта, Репортаже са ратишта и Актуелности из јединица.

Највећа вредност књиге јесте то што је писана на основу докумената и чињеница. Које су понекад у нескладу са мишљењем које је о одређеним догађајима и људима, захваљујући пропаганди или случајности, преовлађујуће у јавности. Једна од њих је и већ поменута чињеница да је операцијом ослобађања Купреса, од почетка до краја, командовао пуковник Станислав Галић а не, као што се верује и као што тврди већина хроничара, пуковник Славко Лисица. Лисици је приписана сва слава, ту и тамо њоме се окитио и тадашњи командант Книнског корпуса пуковник Ратко Младић, док Галића углавном нико и не помиње.

Занимљиво је да је аутор књиге Мирко Матић професионални војник, школован у Београду, који је пензионисан на дужности начелника Оделења за војнообавештајну подршку у Управи за обавештајно-безбедоносне послове оружаних снага БиХ,  а до сад је написао четири књиге. Пре ове изузетно значајне монографије о својим ратним саборцима, о биткама коју су етнички Срби православне, католичке и исламске вероисповести од 1992. до 1995. године водили у долини Врбаса, написао је три књиге о Купрешкој висоравни на којој је поникао и са које је у свет кренуо: Звуци са Купреса, Купрешки биљези и Матићи са Купреса.

Командант Специјалне чете

Аутор овог текста је имао част да на почетку рата командује Специјалном четом 30. дивизије, која је активно учествовала у операцији ослобађања Купреса и борбама на купрешком ратишту. Након формирања ВРС 15. маја 1992. моја јединица је постала Извиђачко-диверзантска чета 7. купрешке бригаде.

Насловна фотографија: Српски митраљезац на фронту испред Србобрана (Доњег Вакуфа)