Гусле су мој разговор са собом, људима и Богом!

3. мај 2024. Zdravko Elez 391 Views 0 Comments

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Бојана Пековић, мајстор гусала са анђеоским гласом, прва Српкиња која је са овим древним инструментом закуцала на врата музичке академије у Хелсинкију, где је дочекана раширених руку

Пише: Небојша Тошић

Када се чудесна млада дама обрела у питорескном калифорнијском градићу Ватсонвилу (Watsonnville), у Радклиф школи, дочекаше је 80-так дјеце, полазника већ надалеко познатог музичког образовног пројекта „Ел Система“(@elsistemausa). Тај програм показује да часови музике „могу бити ефикасан инструмент за побољшавање оцјена, повећање самопоуздања и осјећаја друштвене одговорности. А тој дејци из програма „Ел Система“, који се увелико шири САД, па и свијетом, омогућава се интензивно музичко образовање и са најбољим (гостујућим) учитељима које могу пронаћи.

Е сада рецимо да ту дјецу „ништа не може изненадити“ јер су њима „радионице“ држали и виолинисти, и бубњари, и пијанисти, и трубачи, ама врхунски музичари на сваком њима познатом инструменту. Па ипак! Директорица и оснивач “Ел Система“ у овом граду, сињора Изабела Тунцер, представља им госпођицу Бојану Пековић.

Каже им да се у њеној торби налази право богатство, пећина са благом, из које ће најљепше драгуље подијелити са њима и учити их да то неисцрпно благо и они троше. Учиће их како се свира на инструменту којег нису до тада нису видјели ни слушали…Бојана се сагиње и из торбе вади гусле за дјецу, “дјечије гусле“ које је направила у сарадњи са својим мајстором гусала, добро познатим како по својим градитељским, тако и гусларским вјештинама, Милићем Шапоњићем. Ватсонвилом забрујаше раздрагани гласови.

ЗАХВАЛНОСТ ДОМАЋИНИМА Двомјесечни боравак наше најбоље гусларке Бојане Пековић у Канади и Америци, прошао је са фантастичним упјехом. Дочекивана је пуног срца, а она је на то гостопримство пуног срца узвраћала: Захваљујем се драгим људима који су ме позвали, пружили огромну топлину и радост. Не могу све оне добре људе набројати, па нека ми на томе не замере. Захвална сам породици Ковач Сави и Весни и њиховој деци Маји и Ђорђу ,парохијанима Цркве “Св. Архангел Михајла” (Burnaby) и њиховој Српској школи “Свети Сава” са професорком Драганом Лекић у Ванкуверу… Цркви ”Светог Саве” у Џексону, оцу Марку и попадији Биљани и мојим џексонцима….У округу Лос Анђелеса Цркви ”Свети Сава” из Сан Габријел и оцу Предрагу и попадији Ради Бојовић, професорици Љиљани Лукић, Бранимиру Караџићу, Ивани Петровић, Анђели Поповић ,Брани Ракошевић… у Атланти, Цркви Св. Петра и Павла и оцу Миладину и попадији Бранки Благојевић и њиховој породици као и Вери Васиљевић Ваткинс…У Торонту, где завршавам моју турнеју оцу Јовану Марјанцу, а на организацији свих радионица и активности захвалност дугујем дивној Гордани Лаковић. Ту су и Беба и Перо Церовић, Драган Мишковић, Бранка Ђуровић. Хвала српском центру у Мисисаги, српском имању на Нијагари, српској националној Академији Торонто и цркви Св. Петра и Павла у Оквилу. Хвала свим људима који су дошли и били део мог пута на било који начин! (На фотографији са својим домаћинима у Киченеру, прошле године за Васкрс)

Пружа им те гусле „њеног дјетињства“. Прелазе из руке у руку, загледају их, куцкају, диве се сјајном дрвету и јелењој стилизованој глави на врху. Успостављен је пуни контакт са тим младим устрепталим душама. Када се узбуђење стишало обећава да ће им показати како да и они гуде, али им прво мора испричати колико благо тај имнструмент, та временска чаура, у себи садржи…

И сама обузета пјесмом и звуком гусала Бојана Пековић посматра та млада озарена лица. У њима препознаје себе, ону малу петогодишњу дјевојчицу из Краљева, што отворених очију и разгорене маште слуша тату Радована, чувеног и знаменитог гуслара и учитеља који већ генерацијама учи дјецу како свирати и пјевати уз гусле.Тада, баш као и ова мала дјеца преко океана, и наша и она другог језика и културе, није досезала дубину онога о чему њен отац пјева, али је знала да говори нешто велико што се и судбине тиче.

-Гусле су моја снага, моје најтананије мисли. Оне су мој разговор са собом, људима и Богом. Једноставне али и загонетне, стамене али и деликатне. Оне вежу прошлост и будућност – казује нам Бојана Пековић, млада а већ у свијету позната гусларка. – У време мога детињства гусларске радионице и неко „колективно“ дечије гуслање било је реткост, ако изузмемо гусларску класу мога оца Радована и још неколико људи који су у то доба увиђали незавидну позицију младих. Остало је то дубоко сећање и искуство да наша деца у Србији и српским земљама, чак и данас нису много упознати и не знају много о нашем инструменту….

Бојана Пековић је са гуслама била на двомесечном драгоцјеном путовању по САД и Канади. Уједно завршава писање свога мастер рада, приређује мале „гусларске камерне концерте“, а својим шармом и предивним гласом радо је виђен гост међу нашим свијетом. Ово „велико путовање“ започела је на Васкрс прошле године доласком у Торонто, а потом у Ванкуверу учествује у добротворној вечери „Ноћ над Херцеговином“ коју је организовала породица Ковач.

Ту су прикупили помоћ за обнову манастира у Придворици и помоћ двјема породицама на Косову и Метохији. Пут је наставила до калифорнијског Џексона, да се поклони моштима Светог Севастијана Дабовића у Цркви Светог Саве, у најстаријем нашем храму у Америци и да се поново сусретне са многобројним пријатељима које је тамо стекла при ранијим посјетама. Затим до Лос Анђелеса и Ватсонвила, па пут у Атланту и, затворивши круг, понову Торонту, где јој је наступе у овом делу Канаде организовала Гордана Лаковић.

-Музика је она нераскидива нит која нас сажима. Толико тога сам доживела и научила, што беше и главни циљ мога двомесечног путовања по Канади и Америци. Драго ми је да могу на један мој скроман, али искрен начин, део себе дам другим људима, да се повезујемо кроз један звук, баш као кроз цркву. Они и јесу наш дом и наша заштита. Одушевљена сам што видим колико је младих окупљено око нашег фолклора, певања, чувања обичаја. Уз мене је, када је то могла, била и изванредна моја пријатељица из Џексона, попадија Биљана Бојовић, сјајна челисткиња, композитор и педагог, која је уз виолончело и глас, оплемењивала гусле и певање уз гусле. То је и мени и слушаоцима бивало изванредно сазвучје у којем се препознаје спој древних и модерних времена.

НАЈВИШЕ НАСТУПА СА БРАТОМ НИКОЛОМ Бојана Пековић (11.03.1997.) рођена је у Краљеву, у породици у којој се међу осталим негује епска поезија и гусларско наслеђе, вишевековно културно благо Србије. У оквиру музичког сазревања и изражавања, Бојана заступа очување гусларске праксе које је неадекватном институцијалном заштитом претрпело и трпи велике последице. Призната је и као реформатор у овој области настављајући да помера границе певања уз гусле. Таквим оригиналним приступом, Бојана промовише свој рад и праксу певања уз гусле широм света и на местима на којим овај наш инструмент и није био толико био познат. Поред солистичких наступа сарађује са многим уметницима и оркестрима (међу којима је симфонијски оркестар РТС-а). Бојана највише наступа са братом Николом Пековићем, (чији дуо је настао 2012. године у полуфиналу и финалу серијала ,,Ја имам таленат,, који је крунисан њиховом победом) и њиховом музичком групом“ Уметничка породица“, са којима Бојана спаја бројне музичке жанрове и обједињује различите видове уметности. Лета 2021. завршила је основне студије глобалне музике (Global music), на Сибелиус музичкој академији у Хелсинкију, Финска. Исте године уписује мастер студије на поменутом смеру где ће дипломирати крајем ове 2023. године.

Широм земљиног шара Бојана Пековић слови као „мајстор гусала са анђеоским гласом“. Од своје шесте године, ево већ пуних двадесет година, како наступа као гусларка сама, са својим братом Николом , најмлађим ванредним професором хармонике на Факултету уметности у Нишу, својом музичком групом „Уметничка породица“, а и другим умјетницима широм свијета.Уз гусле пјева на бројним језицима, прати модерне плесове и визуелна продукцијска достигнућа.

-До сада сам имала много концерата широм света, почевши од мог родног Краљева, где су почињали моји први звучни кораци, до великих саборних храмова и концертних дворана, па до ,мени најдражих, скромних црквених порти наших православних цркава и манастира у Србији, Европи, Америци, Канади. То ме на својеврстан начин, враћа на она стара наша вековна српска огњишта, на ушушкане куће гдје се око ватре сакупљају укућани и неко од њих рецитује јуначке епске песме, а још када се појави гуслар уз оно чувено „Је ли тестир мало запјевати“, ту весељу „нигде краја нема“. Подсетило ме је то и на моје одрастање уз народне пјесме и јуначке и девојачке, оне које су биле и јесу огледало нашег народа и менталитета.

У чувеној емисији „Ја имам таленат“, 2012. године, појавише се братац и сестрица, Никола и Бојана Пековић. Он се пријавио да свира хармонику (већ тада је словио за виртуоза), а она да свира гусле, и то „свако за себе“. Неко од организатора „наређује“, да они свирају заједно и на тај начин да се споје „два најстарија народна инструмента“ (јесте и хармоника је понијела ту титулу). Легенда каже да је морало бити тако и – дует снова је рођен.

Те, 2012. године, већ је увелико свирала „велике гусле“. И њих је направио гуслар и градитељ гусала Милић Шапоњић. И данас се од тих гусала не одваја. Њихов звук је специфичан, па када је дошла на пријемни испит на финску чувену музичку академију „Јан Сибелијус“, на одсјек за глобалну музику, („Global music“), очарала је све професоре и људе који су одлучивали о њеној „музичкој судбини“. Захваљујући и томе, ова престижна академија, чула је за гусле и не само то. Дала је Бојани дом и простор у наставном програму уз могућност развоја и подршке од еминентних умјетника свијета. До тада, нигдје ни на једном универзитету није постојало нешто тако, па она постаде „прва дама у свијету“, школовани гуслар тог музичког ранга.

Наравно, нико је тамо није могао учити свирању гусала, па је, што се тога тиче, на неки начин сама себи била „професор“!? Али зато је постојао обиман и захтјеван програм. Од сваког студента, а тамо их има са свих страна свијета, траже да представљају своју културу, свој музички идентитет, а они их усмјеравају и омогућавају врхунску педагошку обуку за рад са дјецом и одраслима, са бројним институцијама и умјетницима, културним догађајима и научним радовима.

-Усавршавам се уз више ментора као што су Нејтан Томсон (Nathan Thomson), Адриано Адевале (Adriano Adewale), Рита Керанен (Riitta Keranen)… У педагошком путешествију на академији кроз стварање гусларских радионица води ме и госпођа Соили Перкио. Она је светски познати музички педагог и она ме усмерава на тражење иновација и нових приступа у учењу гусала, поред оних старих, посебно у раду са децом. Поред традиционалног начина преношења праксе у овом сазревању и усавршавању веома ми помажу и методе светског педагога Олфа Шулверка, чије методе омогућавају деци која се први пут сусрећу са музиком, да користе своју креативност, осећај за ритам и звук на један њима близак начин.

Да, можемо се на свему томе захвалити њеном оцу Радовану који је и њу и њеног брата Николу и стотине дјеце и одраслих из Краљева учио гуслању и јунаштву и „уз гусле певао им шта је некад било“.

-Поносна сам што је он прије пуних 20 година у моме родном граду био оснивач Друштва гуслара „Жича“. Није случајно што га као изванредног педагога генерације младих памте и као учитеља „модерног начина гуслања“ истичући комбинацију гусала и хармонике или гусала и оркестра са више инструмената у чему смо га, веома успешно, следили брат и ја. И данас зна да се „жали“:

-Пре су Никола и Бојана били познати као Радованова деца, а сада сам ја познат као отац Николе и Бојане. Поносни смо и на нашу мајку Снежану, која све нас, и тату, и брата и мене, све ове године, подражва и окружујуе својом љубављу.

О бројним женама гусларкама из прошлости није Бојана знала када је била мала. Само знање о њима бијаше у сјенци, мада “оне нису биле тако ретке, иако су их тако оглашавали“. Било их је доста, а како задње етномузиколошке књиге откривају по имену и презимену, има их „више десетина“, које својим гласовима могу мушкима „на мегдан стати“. Бојана Пековић је једна од најпознатијих, а са таквим звањем и повратком у Србију из Финске, биће прави примјер младим, а , богами и старим генерацијама.

-Ово што сам научила сазревајући као педагог и гуслар на светски престижној музичкој академији „Јан Сибелијус“ у Хелсинкију, свакако да ће највише користити генерацијама младих гуслара који тек стасавају, а и свима који ће слушати музику коју настављам да стварам о чему ћу говорити у неким наредним јављањима. Надам се да ће и на неком нашем факултету у Србији, бити отворен први одсек за традиционалне инструменте, па и гусле, или као у Финској, одсек за глобалну музику где ћемо моћи да угостимо представимо и друге културе – каже на крају разговора Бојана Пековић.