Српске светитеље славе насред Егејског мора
На званично пустом острву Кири Панагији у Егејском мору већ три године стоје бисте српских светитеља, рад ваљевског уметника Немање Радојичића, који управо завршава моштанике за мошти превлачких велекикомученика
Пише : Предраг Савић, адвокат и писац
Тамо где не очекујете баш ништа, на далеком, и по графским ознакама пустом острво Кира Панагија у Северној Споради, у западдном делу Егејског мора, до којег се плови сатима, налази се метох светогорског манастира Велике Лавре. А у средишту велепног манастирског здања су скулптуре српских светаца Аве Јустина и владике Николаја Велимировића, рад ваљевског православног уметника, уједно академског вајара и професора Немање Радојичића.
Манастирска грађевина је квадратног облика, нешто попут мини тврђаве. Архитектура иста као на Светој Гори. Велике камене граћевине, а терасе и балкони од дрвета! Тешко је то описати, од призора застаје дах. На врх званично пустог острва – такав рај! У средишту четворугаоне грађевине је црква посвећена Богородици, уз њу табле са картама и обележјима Свете Горе Атонске. Испред цркве је камена чесма. Годинама ју је градио мајстор Антоније, упосленик при Монашкој републици на Светој Гори!
Ту чесму са студеном водом већ три године красе скулптуре двојице српских светитеља. На Видовдан ове године воде са ове чесме напио се и њихов аутор Немања Радојичић, а фотографисао га је Бранко Јовановић, професор и скипер из Ваљева, који је поменуте скулптуре допремио на острво пре три године. Монах Харитон, који се брине о метоху, о Ави Јустину и владики Николају зна више него многи Срби! Са усхићењем нам прича о њиховој апологетици, свеукпном стваралаштву и њиховим житијама. Милина га је слушати! Зна и да је владика Николај у Првом светском рату, својим дипломатским и духовним вештина омогућио, можда, и пресудну помоћ Србима из Енглеске и САД.
Наша јавност за ово остврово и манастирско здање на њему сазнала је пре неколико година када је у јеку покушаја црногрских власти да сруше Крстионсицу на Михољској Превлаци са Кире Панагије послат на дар крст, са идејом да и он помогне у одбрани светиње! Тада је дрвени крст преко једриличара који били у чуду, што зна шта се догађа у далекој Црној Гори, послао баш мајстор Атоније!
На наутичким картама Kira Panagia (Грци то читају као Кира, Панаја, са акцентом на задњем слогу) је уцртана као највеће пусто острво на Северној Споради и својеврсни једриличарски рај са ограниченим приступом. У буквалном српком предоводу острво се зове Богородично!
Kira Panagia понегде se назива и Пелагониси. На интернет претаживачима може се сазнати да је то највеће ненасељено острво на Северним Спорадама, које се простире на површини од 25 квадратних километара. Иако је данас острво ненасељено (са изузетком манастриског метоха), пронађени су остаци неолитских насеља који потврђују да је ово једно од острва која су била насељена врло рано (6000. година пре нове ере), а све до класичног доба је острво било насељено и постоји велика вероватноћа да се један читав древни град налазио овде, за који се верује да је управо древни Алонисос.
На интернет презентацијам на енглеском и српском нема никаквих назнака да се на овом острву налази били какакво манастирско здање.
Манастир на Кири формално гледано има статус метоха чувеног Манастира Велике Лавре са Свете Горе. Велика Лавра је најстарији и први у рангу међу двадесет светогрских манастира! У манастиру на острву увек борове и два свештено-монаха из Велике Лавре, који овде држе литургије и крштавају! По раније устаљеном правилима монаси са Велике Лавре, који имај у послушање на Кири, десет дана месечно обавезно проводе у свом матичном манастиру са браством на Светој Гори, а осталих двадесет на острву!
У дворишту здања, на каменој плочнику исписана је 963. година. Те године 963. нове ере Свети Атансије Атонски (Athanasios Athonitis, , грч. Άγιος Αθανάσιος ο Αθωνίτης; 925 — 1000) купио је острво од византијских власти! Свети Атансије је био ктитор и покровитељ манастира Свете Лавре (Μονής της Αγίας Λαύρας)! У намери да опскрби манастире на Светој Гори храном као што су мед, уље, месо и пшеница и започео је на оствру производњу маслиновог уља али и узгој коза који се наставља до данас.
У књизу „Свети Аатанисије Атоски – житије и чуда“овај свеитељ се спомиње као оснивач тј. „ патријарх” светогорског монаштва, чији је пример надахњивао и подигао многа поколења монаха све до данас, и то не само на Светој Гори! Његово велико дело у целом православном свету је слављено као богоугодно и душекорисно.
Остало ми је у сећању још да је Свети Атанасије Атонски је био пријатељ византијског цара Нићифора Фоке (Nikiforisa Fokasa) који је и финансирао изградњу манастира Велике Лавре, са намером да се и он једног дана у њему замонаши.
Касније са разних сајтова сазанејем да је Свети Атанасије Атонски , рођен je у Трапезунту око 925. године у богатој породици, а на крштењу му је дато име Аврам. Након што је рано остао сироче, усвојила га је и подигла једна монахиња. Млади Аврам је своју помајку опонашао у њеним монашким обичајима, у посту и молитви. Био је изврстан ученик, брзо надмашивши своје вршњаке у школи. После смрти помајке Аврам је одведен у Цариград на двор византијског цара Романа I Лакапина и дат је у школу код славног ретора Атанасија.
Убрзо је достигао знање и умеће свог учитеља, па му је поверено да подучава млађе ученике. Будући да је сматрао да је прави живот онај који се проводи у посту и бдењу, Аврам је водио строг, аскетски живот. Спавао је мало, и то седећи на столици, а храна су му били само хлеб и вода. Кад је учитељ Атанасије почео показивати завист према свом најбољем ученику, Аврам је напустио школу.
У то време у Цариград је стигао Свети Михаило Малеин, игуман Манастира Киминас у Витинији. Аврам се сусрео са игуманом, описао му свој живот и изразио жељу да постане монах. Свети Михаило је уочио његову продуховљеност, заволео га и доста подучио по питању спасења. Током једног од њихових духовних разговора, игумана је посетио његов рођак Нићифор Фока, тада војсковођа, а касније цар Византије. Аврамова духовност и дубокоумност су оставили снажан утисак на Нићифора, тако да га је отад читавог живота јако поштовао и волео. Аврам је изгарао од жеље да постане монах. Напустивши све отишао је у Манастир Киминас, гдје је пао пред игуманове ноге молећи да буде замонашен. Свети Михаило му је са радошћу удовољио, и Аврам је пострижен као монах Атанасије.
Дугим постовима, бдењима и клечањем монах Атанасије је убрзо достигао такво монашко савршенство да га је игуман благословио допуштењем да настави са подвизавањем у тишини на једном усамљеном месту близу манастира. Касније је, напустивши Киминас, боравио на многим пустим и усамљеним местима, коначно дошавши до локалитета званог Мелана, на југоисточном рубу планине Атос. Ту се сместио далеко од свих других монашких настамби на Атосу. Направио је себи монашку келију и водио аскетски живот, напредујући из подвига у подвиг према све вишим монашким постигнућима. Свети Атанасије Атонски се сматра једним од главних представника исихастичке традиције на Светој гори.
Према житију Светог Атанасија, Ђаво је непрестано настојао да изазове мржњу у њему према месту где се настанио. Аскета је одлучио да издржи једну годину, а да онда крене одатле у правцу куда га Господ усмери. Задњег дана на истеку тог рока, док се припремао за молитву, обасјала га је небеска светлост испуњавајући га неописивом радошћу, а из његових очију су лиле сузе блаженства. Свети Атанасије је тада задобио дар нежности, заволевши место свог усамљеништва онолико колико га се пре гнушао.
У међувремену се војсковођа Нићифор Фока, како пишена сајту Српске Патриајршије, након многих војничких подвига сетио свог завета да постане монах. Заклињао је Атанасија да помоћу његовог новца изгради манастир, у којем је желео да настави живот након што се замонаши. Настојећи да избегне бриге, Атанасије испрва није прихватио мрско му злато. Видећи, међутим, Нићифорову жарку жељу и добру намеру, и препознајући у овоме Божју Вољу, прихватио се тог задатка.
На локалитету Мелана, гдје је била његова пустињачка ћелија, 961. године почиње са изградњом манастира. Подигао је најпре велику цркву посвећену Светом Јовану Крститељу, а 963. и главну манастирску цркву посвећену Благовестима Пресветој Богородици. Након тога су изграђене просторије за монахе са трпезаријом и конацима, и други неопходни објекти.
Људи жељни монашког живота нагрнули су у Атанасијеву Лавру са свих страна – не само из Грчке већ и из других земаља, обични људи и достојанственици, пустињаци и игумани вољни да постану прости монаси под руководством Атанасија. Живот и рад у манастиру он је регулисао киновијским типиком који је саставио по моделу старих палестинских манастира. Нићифор Фока, од 963. византијски цар, није стигао да постане монах у Лаври – убијен је 969. године.
Све ове активности су изазвале снажно противљење већине пустињака на Атосу. Они су оптужили Атанасија пред Фокиним наследником царом Јованом I Цимискијем, да квари карактер Атоса. Цар је одговорио хрисовуљом којом у потпуности подржава Атанасијев рад, а установио је и годишњу дотацију мана,стиру.
Број монаха се стално повећавао, и изграђивање манастира се настављало. Приликом изградње једне цркве, Атанасије се попео на њен врх са шест монаха да би надгледао радове. Изненада се под на којем су стајали провалио под њима, тако да су пропали кроз њега и били затрпани грађевним материјалом. Присутни су чули како Атанасије зазива Господа из рушевине: „Слава Теби, Боже! Господе Исусе Христе, помози ми!“ Уклонивши обрушени материјал, пронашли су га мртвог. Десило се то око 1000. године.
Атанасије је сахрањен у Цркви Светих Четрдесет Мученика, једној од 36 цркава Велике Лавре, и касније је признат за светитеља. За празник му је одређен 5. јул (18. јул по грегоријанском календару). Манастир Велика Лавра, био је изворно посвећен Благовестима Пресветој Богородици! Од XV векa посвећен је Светом Атанасију Атонском и по њему данас носи име.
И на Кири Панагији култ Светог Атанасија је свуда присутан.Ово манастирско здање са струјом снадева уз помоћ соларних панела. Сунца ту има на претек! Вода се добија из резервовара у којима се скупља кишница. У манстирским шталама налазе четири мазге и два брдска коња уз чију помоћ се износе теже ствари и остале потрепштине од луке до врха брда. У последњих неколико година кроз шикару је грађена посебна камена пешачка стаза за прилаз манастирскоим здању!
Радио станица је основна веза са светом. На острву нема сигнала мобилне телефоније, нити интернета. На гребену удаљеном сто до стопедесет метара од манастирског здања, направљен је видиковац. Са ове локације пружа јединствен поглед на околна мала острва.
Своје одушевљење са свим виђеним на Кири Панагији није крио академски вајар Немања Радојичић (44), познат као један од најуспешних и најделотворнијих млађих православних, црквених уметника! Радојичић је поред поемнутих скулптура владике Николаја и Аве Јустина, аутор и портрета са попрсјем патријарха Јосифа Рајачића, као и бисте генералу Светомиру Ђукићу, оснивачу првог српског олимпијског кометета. Његово дело је Спомен обелжје у Ваљеву палим борцима у ратовима девеседестих година. Аутор је споменика и портрета са попрсјем за споменик Стојадину Мирковићу у Лесковицама код Ваљева и скулпторалне декорације и идејног решења градске фонтане у Ваљеву.
Током 2016. године радио је на рестаурацији фасадне орнаментике на згради Председништва Републике Србије у Београду. Радојичић је најпознатији по делима из црвене, православне уметности. Доказао се као врхунски мајстрор у ливењу и реконструкцији црквених звона, изради инсигнија у филиграну за више српских архијереја. Посебно се поноси израдом ливеног хороса за манастире Пресвете Богородице Тројеручице- Девине Воде на Косову и Метохији и Грађеник.
Радојичић вели да му је посета Кири Панагији донела посебну инспирацију за даље стваралаштво! И откривана још једну симболику и само наизглед – случајност! Каже ово ходочашће посебно ће га надахнути за завршетак радова на изради моштаника за мошти Превлачких велико – мученика, који је започео по посебној наруџбини из Манастира Михољске Превлаке, још пре годину дана.
Моштаници за Превлачке великомученике
Немања Радојичић тренутно ради на изради три врсте малих моштаника (на фотографији), а којих ће бити укупно 140 за Превлачке великомиченике. Поред тога један израдиће и један већи моштаник који ће бити његов поклон манастиру
