Šmeker sa Crvenog krsta legenda u zemlji Maora i hake

Beogradjanin Nenad Vučinić (53) danas je svetski poznat košarkaški trener i kao i svaki majstor za igru pod koševima u današnje vreme često seli iz države u državu iz grada u grad. Do nedavno je bio u Libanu, pre toga u Italiji, Estoniji, Turskoj, a desetak dana pred ovu Novu godinu pozvan jeda “gasi požar” u dalekoj Kini u prvoligaškom klubu Šandži u istoimenoj provinciji.

Ipak, najveći pečat u igračkoj i trenerskoj karijeri Nenad je ostavio na dalekom Novom Zelandu, gde je sticajem životnih okolnosti, došao krajem osamdesetih godina prošlog veka i ušao u legendu. U ovoj nestvarno lepoj zemlji boravio je sve do 2008. go

DELOVALI MOĆNO: Haka, maorski ples novozelandskih košarkaša

dine, kada je posle fantastičnih uspeha reprezentacije Novog Zelanda na olimpijskim i svetskim takmičenjima dobio šansu da se oproba kao trener u Evropi.

Put do zvezdanog uspeha u zemlji Maora i hake, gde je ragbi neprikosnoven sport, naravno nije bio nimalo lak. Evo kako je tekao!

Nenad je detinjstvo proveo jurcajući za fudbalskom i košarkaškom loptom po novobeogradskim terenima. Stanovao je u neposrednoj blizini Hale sportova gde je često sa crno-belim šalom, išao da bodri svoje idole Kiću i Praju. Već tada je pokazao je nesporan talenat za košarku što je zapaženo bilo i u velikom Partizanu, gde je dobio šansu za probu daleke 1979 godine. Nenad se priključio pionirima crno-belih. Rado se seća tih dana.

-Tadašnji saigrači, a današnji prijatelji su mi bili Pera Ugrinić, Goran Marojević, a od poznatijih imena iz današnjeg sveta kosarke Joca Antonić, Vlada Dragutinović i veliki Aleksandar Saša Đorđević. On je tad bio nešto mladji od nas, ali zbog izuzetnog talenta priključen je ekipi i od tada traje naše prijateljstvo. Trenirao nas je Nenad Trajković, posle Igor Kovačević, pa Dragan Dragosavac. Vredno sam radio i trenirao, došao do prve ekipe, ali nažalost od tadašnjih zvezda nisam dalje mogao. Koncentracija izuzetnih asova bila je i u drugim ekipama, jer je tada važolo pravilo da igrač u inostranstvo ne može da ide do 28. godine života . Ne čudi što je u to vreme košarkaša liga Jugoslavije bila daleko najkvalitetnija u Evropi.

OČARAO NOVOZELANĐANE: Nenad Vučinić

Shvatio je dobro Vučinić da su mu male šanse da se domogne zapažene uloge u crno-belom dresu pa njegova karijera kreće u drugom pravcu. Tada počinje plodna saradnja sa trenerom Boškom Đokićem i period nastupa za klubove BASK, Slavonku iz Osijeka, Kolubaru iz Lazarevca i Radnički sa Crvenog krsta, kult ni klub bogradskih šmekera.

-Posebno u dragoj uspomeni mi je ostao taj period na Krstu. Igrali smo prvu B ligu, a tamo sam bio sa Žaretom Vučurovićem, Dragišom Šarićem i Slađanom Stojkovićem – ističe Nenad Vučinić.

U punoj snazi, sa svega 23 godine, kada je pred njim bila još uspešna i duga košarkaška karijera, ovaj stasiti momak iznenada je napustio srpski i jugoslovenski košarkaški raj i obreo se na kraju sveta u Nelsonu, gradiću na severu južnog ostvrva Novog Zlaanda i od tada teče njegov bajkoviti život i karijera.

-Posle uspešne sezone u Slavonki i novca koji sam tamo zaradio rešio sam negde da otuptujem. Majka mi je rođena na Novom Zelandu, a stric je radio kao jugoslovenski konzul u ovoj državi, i kao dečak tamo sam živeo nekoliko godina. Zato sam odlučio baš da odem tamo. Računao sam, hajde malo ću    se odmoriti, pa se brzo vratiti košarci u Jugoslaviji. Ali, u životu ne bude uvek kao želimo. Nisam ni slutio da ću skoro dve naredne decenije provesti u toj divnoj zemlji – priča sa setom Vučinić.

Njegova rekreativna igra basketa i košarke ubrzo je primećena i stigla je ponuda da igra u jednom malom klubu u drugoj ligi kao stranac. Prihvatio je i odigrao sezonu, ispostavilo se da naravno može da igra kao domaći igrač, jer ima i državljanstvo Novog Zelanda. Prešao je u prvoligaški klub Nelson Džajentsa, i podigao ih do jednog od najboljih klubova u zemlji. Ubrzo su došla i deca pa je Novi Zeland postao tako njegova druga kuća.

Boravio je u Nelsonu nekoliko godina kada je u Jugoslaviji počeo rat, a zajednička država do tada bratskih naroda počela da puca po svim šavovima.

Ali, ni ovde same od sebe nisu Nenadu cvetale ruže, trebalo je uložiti dosta truda i rada. Godine 1993. klub je bio na ivici ponora, dotadašnja uprava ga je napustila, pa je srpski košarkaš preuzeo vlasništvo kluba zajedno sa jednim igračem i žnom koja je radila u administraciji. Uspeli su klub da stabiliziju i spasu od propasti i od tada kreće njegov uspon.

VIORILA SE I SRPSKA TROBOJKA: Slavlje u italijanskom Forliju posle sjajnog uspeha

-Na čelu Nelson Džajentsa i kao igrač i kao trener ostao sam do 2008. godine i za to vreme vodio devedesetih godina ljutu bitku sa Oklandom, koji je trenirao Amerikanac Teb Boldvin. Šest puta smo se sastajali u finalu, on je četiri puta pobedio, a Nelson je uzeo dve titule. Punu deceniju, sve do početka 21. veka bio sam i reprezentativac Novog Zelnada, a iz nacionalnog tima sam se povukao na Olimpijskim igrama u Sidneju i to je ujedno bio kraj moje igračke karijere  – priča dalje Vučinić.

Nastavio je da radi kao trener u Nelsonu, a brzo se priključio i nacionalnom timu gde je asistirao glavonm treneru i ljutom rivalu Tebu Boldvinu, koji mu je danas veliki prijatelj.  Od tada kreće neverovatna serija uspeha košarkaša Novog Zelanda , koji su zaista bili strah i trepet za sve protivnike. Na teren bi izlazili i zaigrali haku, čuveni maorski ples, a potom bi se samouvereno uhvatili u koštac sa košarkašim golijatima poput Amerike, Srbije, Španije, Francuske, Argentine, Italije…

–   Mogu s ponosom da kažem da su ti uspesi male zemlje u kojoj košarka medju sportovima nije u vrhu popularnosti, bili izuzetni. Pomenuću samo svetsko prvenstvo u Indijanpolisu gde smo dogurali do polufinala i izgubili od tadašnje SR Jugoslavije, koju je predvodio Svetislav Pešić.  Sa dobrim igrama nastavili smo i na OI u Atini , plasirali smo se u osminu finala, ali porazi koje smo pretrpeli bili su ispod četiri poena od Španije, Italije i Argentine, kasnije olimpijskog prvaka – ističe sagovornik portala “Tamo daleko”.

Usledila je smena generacija, sjani tim i trener Teb Boldvin napustili su rprezentaciju, a Nenad preuzeo dirigentsku palicu. Iako sa potpuno novim igračima uspeo je da se plasira na Svetsko prvenstvo u Turskoj 2010. godine i to pobedama protiv Australije što se desilo drugi put u istoriji. Vodio je momke i četiri godine kasnije na prvenstvo u Španiji, a onda je odlučio da se povuče i zaokruži 25 godina igračkog i trenerskog veka u „Tall Blacksima“.

KARIJERA ZA PONOS: Vučinić sa igračima Novog Zelanda

Seo je na klupu estonskog Kaleva iz Talina 2008. godine, koji je po dolasku srpskog trenera imao u regiolanoj ligi pribaltičkih zemalja veliki uspeh. Vučinić je opravdao ukazano poverenje i sa ekipom glatko osvojio estonsko prvenstvo, a u razigravanju za regiolanog prvaka našao se odmah iza neprikosnovenog Žalgirisa i Lijetuvas Ritasa. U narednoj sezoni ekipi nisu cvetale ruže pošto sau vlasnici drastično skresali budžet pa su ključni igrači napustili ekipu.

Nije bilo druge, pa se sa klubom razišao, a onda je stigao alarmantan poziv iz turske Darušafake, kojoj je pretio potop jer je ekipa u tamošnjem prvenstvu od 12 utakmica imala isto toliko poraza. Vučinić je došao kao spasilac i zaista odradio fantastičan posao,  od osam preostalih utakmica dobio je sedam, ali nažalost ni to nij bilo dovoljno da ostanu u Prvoj turskoj ligi.

Sledeća stanica mu je bio Forli, gradić u blizini Bolonje gde je takodje pozvan da spasava klub druge italijanske lige i uspeo kad u to gotovo niko nije verovao.  Srbina i njegove momke u ovom mestu na kraju prvenstva slavili su kao heroje, a u hali u kojoj su igrali domaćini vijorile su se srpske zastave i transparenti.  Vučiniću se tako ostvario san da vodi jednu od italijanskih ekipa. Narednu sezonu kola su krenula nizbrdo, povrede igrača, dolazak nekih jeftinih, znatno manji budžet. Tadašnji saportski director Forlija Nikola  Alberani (trenutno najuspešniji Generalni menadžer u Italiji) na sve to ga je upozoravao i savetovao mu da zajedno preuzmu Veronu. Nije to uradio pa se ubrzo usledio raskid ugovora.

Kao konsultant radio je potom jednu sezonu u klubu na krajnjem istoku Kine, a onda je preuzeo Biblos iz LIbana, gde je ostao pune četiri godine, što je do sada od stranaca pošlo za rukom samo Slobodanu Subotiću. Sa klubom je svih tih godina bio pri samom vrhu libanske lige , ali ne i prvak ove zemlje.

Trenutno radi ponovo kao konsultaant u jednom kineskom klubu i najverovatnije će se tokom narednog meseca kada se sezona u Kini završava vratiti u Srbiju na zasluženi odmor.

Šta reći za takavu karijeru? Uspešna, plodna, Nenad ne bi hteo da kaže da je blistava, jer voli skromno da istakne da je to moglo i mnogo bolje, ali trebalo je malo više sportske sreće i da se kockice malo bolje slože. Na njegovom mestu mnogi bi poleteli, a on je čvrsto na zemlji. Zna koliko vredi, koliko može, a može zaista puno. Iza njega je ogromno višedecenijsko iskustvo i znanje.

U privatnom životu je povučen, tih, miran porodični čovek, duhovit, ali odmeren. Voli svoju Srbiju i sve zemlje bivše  Jugoslavije. Voli društvo, kafanu, da zapeva, a poslednjih godina i da zasvira. Odskora je uzeo i gitaru i svaki slobodan trenutak koristi da uvežba neku pesmicu. Kao i svaki uspešan muškarac oženjen je i ima troje dece, Jovana, Jelenu i Lolu. U njegovim pobedama, pa i porazima, a u sportu je to tako, nekada se gubi, a nekada dobija, u stopu ga prati lepa Rumljanka, supruga Jasmina.

PIŠE: Zdravko Elez

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.