Borba Srpkinje iz Švedske za istinu o otadžbini

Tijana Ivković, 20, živi u Stokholmu i na Instagramu je prošle nedelje objavila video snimak u kome je govorila o načinu na koji zapadni mediji oblikuju vesti u kojima govore o Srbima i Srbiji.  Video je postao prilično viralan: delili su ga mnogi kako u Srbiji, tako i širom sveta. Nakon toga, njen članak objavljen je na švedskom portalu Samnytt.

Ona na Univerzitetu u Stokholmu studira na smeru Internacionalni biznis i politika, radi dva posla, a njena stranica na Instagramu Serbian Rights ima više hiljada pratilaca.

Kontaktirala sam Tijanu kako bismo saznali više o naporima koje ulaže u to da se slika o Srbiji i Srbima u zapadnim medijima uskladi sa realnošću, ili da se makar čuje i druga strana.

  • Kako je došlo do toga da toliko ljudi podeli tvoj snimak i da list Samnytt objavi tvoj članak?

Svi smo pratili situaciju na Kosovu i Metohiji. Naših ljudi ima puno u Švedskoj, i kada su krenuli da dele moj snimak na Instagramu, mediji su već bili objavili svoju interpretaciju događaja. Vest je glasila da, kako oni pišu, kosovski Srbi napadaju policajce na Kosovu i Metohiji i da prave nemire, kao i da su u pitanju bile kriminalne grupe. Meni je to odmah bilo ironično, jer je poginula jedna žena, koja je imala 71 godinu. Tada sam napravila ovaj snimak, i ljudi su počeli da ga dele. Delili smo i tu vest, mnogi su se bunili.

Sa drugaricom Klarom Rakić sam napisala članak i poslale smo ga tom listu, kako bi ga objavili kao drugu stranu priče. Odgovorili su nam da nemaju mesta da objave taj članak, i da je njihov članak zapravo članak neke agencije, čiji su izvor bili policajci – naravno, nije rečeno koji policajci, ali možemo pretpostaviti da je u pitanju kosovska policija. Takođe, rekli su da nemaju nameru da uklone tu vest, i zaista je nisu do dan danas uklonili.

Naš članak smo slale mnogim medijima – pisale smo šta se zapravo desilo, kakve su bile reakcije, kako su bacali suzavac na narod na ulici i upucali jednog čoveka. Kontaktirale smo petnaestak medija, pisala sam svim novinarima koje poznajem. Svi su rekli da će pokušati, ali najveće švedske novine nisu objavile naš članak. Međutim, jedan opozicioni list, nakon što smo im rekle ko nas je sve odbio, pristali su da objave naš članak.

  • Kada si napravila stranicu Serbian Rights i šta je bio motiv da to učiniš?

-Stranicu Serbian Rights napravila sam kada je izašao film “Dara iz Jasenovca”. Videla sam da se ljudi bune, kako postoje druge perspektive i da su mnogi govorili, na primer, da se o Srebrenici ili drugim događajima ne pravi film. Tada sam osetila da je moja dužnost da pokušam da učinim da se i naš glas čuje – u zapadnim medijima se to ne dešava često, kao što svi dobro znamo. Smatram da i mi zaslužujemo prostor u medijima gde može da se čuje naš glas, naše novosti i naša perspektiva priče. Ne kažem, naravno, da svi treba da smatraju da smo mi u pravu, ali treba da se čuje naš glas. Od tada sarađujem sa organizacijom 28. Jun – bila sam u kontaktu sa Filipom Filipijem, on je video moje objave, jer sam se od malena bavila time i želela da podižem svest o ovim temama.

  • Kako izgleda tvoja saradnja sa organizacijom 28. Jun? Šta očekuješ u budućnosti?

-Htela sam da pomognem našem narodu na svaki način. Ova organizacija ima konsultativni status pri Ujedinjenim Nacijama, i planiramo da kada se pandemija smiri, tamo govorimo o ovim temama. To je, osim humanitarnog rada, kojim se ova organizacija bavi, još jedan način na koji možemo da pomognemo. Trenutno sam na poziciji ambasadora – od njih sam dobila pomoć da se povežem sa ljudima u dijaspori. Upravo sam od Filipa Filipija dobila inspiraciju da pomognem našem narodu – nije poenta samo kritikovati u javnosti, već raditi aktivno na tome, bilo da se organizuju humanitarne akcije, ili da se u medijima govori i o drugoj strani priče.

Nema dovoljno naših ljudi koji govore u naše ime – zbog toga ni ne očekujem hvala ni od koga, ovo je moja dužnost prema mojim precima, koji su se borili za opstanak našeg naroda. Mi isto to treba da radimo, i ja ne želim da i naredne generacije Srba u dijaspori doživljavaju ono što sam ja doživela. Želim da se čuje naš glas i naša verzija priče.

  • Da li te je iznenadilo to što je toliko ljudi podelilo tvoj snimak na Instagramu?

-Iskreno, nisam očekivala da će se moj snimak tako proširiti. Nisam očekivala da će se dijaspora u ovoj meri probuditi – nikada nisam videla da ovoliko reaguju i da se ovoliko bore. Sa svih strana su me kontaktirali i nude da sarađujemo.

  • Kako si se uopšte zainteresovala za to da se baviš ovim temama?

-Ceo život živim u Stokholmu, majka mi je iz Poljske, a otac mi je rođen i odrastao u Kruševcu. Imala sam priliku da doživim i vidim tri različite perspektive – srpsku, poljsku i švedsku. Videla sam kako funkcionišu kulture, kakav je narod, kako se bore. Shvatila sam da srpskom narodu nešto fali, a to je neko ko može da se bori za taj narod. Svi žele nešto da urade, svi žele promenu, a niko neće ništa da pokrene. Milion puta su mi govorili da ne brinem za politiku, da se tu ništa neće promeniti. Na to uvek odgovaram: Ko će, ako nećemo mi? Kad, ako ne sad?

To je ono o čemu je Arčibald Rajs govorio u knjizi “Čujte Srbi” – naša najveća mana je to što nismo veliki radnici i što očekujemo da će drugi rešiti naše probleme. Ipak, u dijaspori ljudi mnogo rade, zaista sam svedok tome, tako da sam uverena da je moguće da proširimo naš glas i da se izborimo za naša prava.

  • Da li smatraš da zapadni mediji Srbe predstavljaju isključivo iz jednog ugla?

-To da nas na zapadu posmatraju drugačije shvatam oduvek, jer sam još u školi, kao malo dete doživljavala neprijatne situacije. Ona koja je ostavila najsnažniji utisak na mene dogodila mi se u sedmom razredu, na času istorije.

Tema tog časa nije bila Jugoslavija, nego smo gledali neki film kada me je nastavnica pitala odakle sam, iako je po mom imenu i prezimenu mogla da zna. Samo je htela da pokrene priču. Kasnije sam čula da je ona bila član jedne političke partije. Pitala me je da li znam za Srebrenicu, pokrenula tu priču i pred celim razredom rekla: “Pa da, vi ste klali muslimane”, iako sam u razredu imala i drugare muslimanske veroispovesti.

Odlučila sam da ne diskutujem previše, već sam pitala zbog čega to govori meni, kao nastavnica, a ona mi je odgovorila, sećam se, kao da je juče bilo: “Ne brini, ne pričam o tebi, nego o tvom narodu.” Meni je takav način razgovora bio neprihvatljiv, a ono što je usledilo bilo je još gore – na moje negodovanje, odgovorila je da imam nacistički pogled na istoriju, zbog čega su moji roditelji prijavili školu.

Kasnije, kada su organizovali razgovor sa njom, ona se pravdala da je gledala “neki dokumentarni film” – tada sam shvatila da nije sve crno-belo. Znala sam kakva slika u zapadnim medijima postoji o nama, znala sam kako nas Šveđani posmatraju, i znala sam za situacije gde moj otac nije mogao da kaže da je Srbin, kako bi izbegao reakcije. To su sve moja i iskustva moje porodice.

Druga situacija desila se kada sam bila u srednjoj školi, kada je bilo suđenje Karadžiću. Zapazila sam kako se na svim časovima pričalo o tome kako je, citiram, srpski terorista osuđen. Tada sam tražila da mi dopuste da govorim ono što ja znam, ali pošto nisu to dopustili, promenila sam školu. Upravo zbog takvih događaja sa drugaricom sam za završni rad u srednjoj školi pisala o tome kako zapadni mediji ne naglašavaju Jasenovac, Oluju ili NATO bombardovanje, a naglašavaju Srebrenicu.

Nastavnica nam je tada dozvolila da pišemo o tome, ali sam i dalje znala da se i te kako oseća razlika u načinu na koji mene slušaju, u odnosu na to kako slušaju priče koju formiraju zapadni mediji. Oni su obrazovani delovanjem zapadnih medija, a tamo se o Rusiji, a samim tim i o Srbiji, ne priča dobro. Takođe i u udžbenicima iz istorije – učili smo da su srpski teroristi započeli Prvi svetski rat, dok se prećutkuje da je u Mladoj Bosni bilo i Hrvata i Slovenaca i Makedonaca. Ko je to dokazao, oduvek se pitam.

Nastavnici su mi govorili da ne obraćam pažnju, da je to samo jedna rečenica. Ipak, meni je oduvek bilo jasno da će ljudi svoje mišljenje formirati na osnovu toga, a ja to ne treba da trpim. Kao švedski državljanin, trebalo bi da imam svoja prava, ali moja prava tu nisu ispoštovana.

  • Da li su te kontaktirali domaći mediji od kada si objavila ovaj snimak?

-Što se tiče srpskih medija, nisam očekivala da će me kontaktirati, ali sam želela da delim svoj video. Nisam mogla da očekujem da će ga toliko ljudi podeliti, te sam se odlučila i da kontaktiram švedske medije. Ipak, kako kod njih nisam naišla na otvorena vrata, osim u jednim novinama, iskoristila sam svoju stranicu da pitam da li me neki novinari prate.

Želim da se čuje moj glas, i da ljudi u Srbiji znaju da dijaspora ne ćuti. Mi nismo pobegli, nismo izdali zemlju, već radimo iz daljine. Mi živimo u drugoj kulturi, imamo dve perspektive. Zbog toga sam i objavljivala istorijske podatke na engleskom, kako bi i drugi znali šta se dešava. Našu priču delili su ljudi u Švedskoj, Poljskoj, Indiji… To je bio moj cilj, da se svest digne i u svetu, a ne samo u Srbiji.

  • Gde pronalaziš podatke za objave na stranici Serbian Rights?

-Podatke koje objavljujem proveravam i tražim satima. Još uvek razmišljam o tome kako da se postavim – botovi umeju da blokiraju stranice, ukoliko javno šerujem šta mi je izvor. Ipak, svakome ko mi traži izvor rado šaljem linkove. Jako sam pažljiva, svaka informaciju koju delim ima podlogu. Gledala sam mnoštvo dokumentarnih filmova, čitala istraživanja. Ne želim da izjavim nešto za šta će se kasnije ispostaviti da nije tačno – još više bi nas osuđivali zbog toga.

  • Da li si nailazila na kritike ili pretnje, i kako se nosiš sa njima?

-Više puta sam doživela da mi se javljaju mnogi koji se ne slažu sa onime što ja govorim. Za sada nisam dobijala pretnje, ali znam da mnogi koji se ovima bave jesu dobijali pretnje. Osoba koja želi ovime da se bavi mora da bude jaka i spremna na to da se neće svi slagati sa onime što radi. Ipak, to važi i za sve u životu – neće ti svi govoriti da si u pravu i podržavati te, i moraš da se naučiš da živiš sa time, jer u suprotnom, nećeš postići ništa u životu, kamoli u borbi za pravdu.

  • Šta su tvoji planovi za budući period?

-Trenutno pokušavam da taj članak proguram u još neki švedski medij. Pokušavam da pronađem nekoga ko bi mogao to da emituje na televiziji, jer mnogo više ljudi prati taj program, nego što čita novine. Nadam se da je ovo tek početak, i radujem se svakoj saradnji kako bi se ova priča proširila. Mediji u Srbiji slabo pišu o dijaspori, a ja želim da se za naše napore čuje, da se zna da se mi borimo i da ćemo se jednog dana sigurno vratiti, a da ćemo se iz dijaspore do tada boriti kako bi se glas svih nas čuo i u svetu.

Izvor: Vice

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.