Први штрајкови глађу у комунистичким затворима

Михајло Михајлов у Задру пре хапшења

У комунистичким затворима први пут утамничени ступили су у штрајк глађу 1967. године, а међу првим штрајкачима био је писац и познати дисидент Михајло Михајлов. Он се први у КПД Забела те године одлучио на штрајк глађу тражећи од затворских власти да испоштују међународне обавеза које се тичу права политичких осуђеника.

Михајло Михајлов рођен је у Панчеву 1934. Ухапшен је у Задру као асистент Филозофског факултета 1966. године због есеја „Лето московско“, на интервенцију совјетског амабасадора. Хапшење је тражио југословенски председник Тито, који је рекао да „неки Михајлов клевеће СССР“. Осуђен је на три године затвора и касније опет на седам година „због непријатељске пропаганде“. После издржане казне, отишао је у Америку, а у Београд се вратио 2001. Михајлов је био један од најпознатијих југословенских дисидената, а преминуо је 7. марта 2010. у Београду.

Михајло Михајлов се након штрајка глађу 1967. и позивањем на међународну конвенцију Пакт о економским и социјалним правима (потписан 1966.) изборио да се прекине са приморавање политичких  осуђеника на рад. Михајлов се позивао на право гарантовано  Уставом и међунардоне конвенције док је Правилник о одслужењу казне ипак  предвиђао рад суђеника.

Држан је у ледари (просторији за мучње без грејања) и после неколико недеља  због упале плућа завршио у болници. Због тога је затвор посетио Видак Поповић задужен за надзор испред министарства и убеђивао га да штрајк обустави обећавајући да ће му сви захтеви бити испуњени и да ће радити у библиотеци (што се испоставило као лаж). По изласку ледару су почели да греју, а затворенике су све мање притискали да раде док су њега пребацили у КПД С. Митровицу.

Михајлов сведочи да су услови за све а посебно политичке били бољи у Сремској Митровици, примећујући духовито да се у њој ипак осећала аустро-угарска рука. Наиме овај затвор је сматран ,,елитним” и у њему су махом казну служили познати политички осуђеници странци и требало је да послужи као пример.

Крајем  1975. организован је поново штрајк глађу у КПД Сремска  Митровица у којем је учествовало 15-ак осуђеника: Михајло Михајлов, свештеник Сава Банковић, Комнен Јововић и други. Неки као Михајлов издржали су чак 33 дана, Сава Банковић 23… тражећи исти статус ,,који су комунисти имали пре рата” (Кустодија хонеста), право на  писаћу машину и политичко одељење па чак и право да носе браду. Тражили су поштеду од рада, писаћу машину, транзистор, право на свештеника, коришћење телевизора, цигарете, чак права да носе браду и дужу косу и слично.

Управа је покушала да компромитује упорног Михајлова лансирањем вести да се тајно хранио из затворске мензе. Сва права су изборили, услови су знатно побољшани, осим права на политичко одељење у затвору и право на свештеника, па се штрајк наставио. 

„У Митровици је било много политичких затвореника. Играо сам шах са младићима, учесницима Барског конгреса… Третман политичких затвореника заиста је био лош, језиво су нас држали. И људи пристану да кренемо у штрајк глађу, било нас је 16 или 17. Кад смо то обзнанили, истог тренутка су нас позатварали у самице. И не знате шта се догађа, дани пролазе, а не знате да ли су остали још у штрајку. Испоставило се да сам ја штрајковао 33 дана, неколицина преко 20 дана, остали су прекинули раније. То је потпуно разумљиво, седиш тамо сам, хоћеш да умреш. Мени су после 33 дана штрајка глађу почели давати ињекције глукозе, то не можете спречити. Упркос томе ноге су ми ужасно отекле, добио сам тзв. слоновске ноге. Пијете само воду, не једете ништа, срце слаби и више се не може. Најтеже је првих седам дана: ужасно се мучиш, крче ти црева, стално мислиш на храну. После седам дана гладовања, организам прелази на унутрашње резерве, а после три недеље осећаш се божанствено, као да летиш. Две недеље траје тај фантастичан осећај, духовни и физички. Једино ако се нагло помериш, онесвестиш се“, писао је Михајлов.

Штрајк глађу у КПД Сремска  Митровица изазвао је велики публицитет у иностраној јавности и медијима, па је случај доспео на Председништво СФРЈ. Тим поводом Кардељ је предлагао да „би било добро објавити на неки неофицијелни начин да је М. М. гладовао од 6. децембра 1975. до 7. марта 1976. што је само по себи доказ да није гладовао, већ је јео своју храну, а одбијао да једе казнионичку јер нико без хране не би могао да издржи тако дуго… Независно од М. требало би размотрити режим за тзв. политичке и учинити га више заточењем него робијом, сем када се ради о терористима“ (АЈ, Допис кабинета Едварда Кардеља Председнштву СФРЈ, 1976). Покрајински секретеријат за правосуђе и Управа КПД С. Митровица није одустајала од индивидуалног третмана лица осуђених за „политички криминал“, позивајући се на важећи ЗИКС (Закон о извршењу кривичних санкција).

У  допису Председништву тврди се да Михајлов није штрајковао у потпуности глађу, јер се хранио из пакета и намирницама које је наводно куповао у продавници КП дома, наводећи да су код њега „у коферу нашли кекса, шећера, сувих кобасица, рибљих конзерви, јетрених паштета, чоколаде, кафе и чаја, а од неких осуђених лица је добијао и хлеб“.  Михајлов тврди да је овај акт покушај контрапропаганде државних органа и управе затвора, а на то указује и једна реченица у информацији савезног секретаријата, где се на крају каже да се примени исхрана „принудним путем“ како му се не би нарушило здравље што није у складу с тврдњом да се он тајно хранио из сопствених извора.

Током 1975, баш у време штрајка глађу, академик Сахаров га је предложио за Нобелову награду за мир (коју је и сам примио годину дана раније), што је забринуло Тита који је и сам гајио амбиције да постане кандидат.

Михајлов је завршио у болници где му је здравље одржавано инјекцијама, а храну је почео да прима тек почетком марта. Одустао је од захтева за ношењем цивилних одела, али је и даље упорно тражио политичко одељење. Званично је констатовано да је штрајк искоришћен у западним медијима и од међународних организација (ПЕН, Амнести Интернешенел, Европски комитет за права човека и друге) за кампању кроз писма (око 4.000 до краја 1975), протесте и друге облике пропаганде.

Vreme 1001 - In memoriam – Mihajlo Mihajlov: Beskompromisni ...
Михајло Михајлов бескомпромисни борац за правду

Тврдило се како у Југославији нема демократије, слободе стваралаштва, а социјализам хуманог лика, какав је Југославија настојала да изради, није био у стању да превазиђе ограничења која намеће социјалистички систем. Међу онима који су писали у корист Михајлова био је и кандидат Демократске странке за председника САД, сенатор Хенри Џексон. За његово пуштање, као и за словеначког дисидента Франца Миклавчича, српског Ђуру Ђуровића и хрватског Марка Веселицу дошло је на хиљаде представки Председништву СФРЈ, углавном из иностранства.

Штрајк се незгодно по власт погодио пред предстојећу конференцију КЕБС-а у Београду па се углавномом штрајкачима изашло у сусрет и готово свим захтевима је удовољено осим да имају посебан статус. Политичким осуђеницима (често студентима из добрих кућа), је највише сметао управо такав статус у којем  су се одједном нашли међу светом којем не припадају, убицама, лоповима и другим деликвентима па им је тим више социјализација у затвору, али и касније на слободи била отежана а неки су осећали и трајне последице такве робије.

Криминалци су сада били већина у робијашницама за разлику од поратног периода (и то у 70 одсто случајева повратници а 20 посто са психолошким девијацијама). Држали су подземну власт тако да су се сада ,,политичари“ нашли стешњени између криминалаца и управе који су се утркивали у њиховом кажњавању.

Тамо смо затекли најразличитије преступнике укључујући и најгори олош: убице, силеџије, силоватеље, психопате, хомосексуалце, извршиоце најразичитијих блудних радњи и перверзија укључујући и инцест…Никад раније у животу ниједан од нас није имао додира с таквим светом нити склоности ка таквим девијацијама и пороцима и тим нам је теже падало боравити годинама на истом месту и с таквим светом. Морао си бити опрезан  и дању и ноћу да те неки отакачени робијаш не сачека током ноћи -а догађало се – сачека негде и пребије, опљачка или чак убије, сведочио је Милан Николић, један од студената у КПД Забела о свом робијању током 1973. године

На овом питању видљив је синдром аномије тј. да када се достигне одређени стандард друштво или друштвена група тажи остваривању даљих слобода. Тако је Михајлов 1967. штрајковао против тортуре политичких осуђеника и њиховог  приморавања на рад да би у другом затворском штрајку у Митровици 1975. када су услови били кудикамо бољи ишли и корак даље у тражећи политичко одељење. Док је 1967. био штрајк против тортуре и приморавања на физички рад током 1975. захтеви су већ више политичке природе. Коначно 80-тих осуђеници попут Ивана Јанковића у Падинској Скели  траже да се ословљавају са Ви уместо са Ти, што је било незамисливо у прве две деценије иза рата.

Напомена: У тексту је коришћен одломак из књиге „Између српа и чекића Срђана Цветковића

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *