Prodata kuća Sime Matavulja

Dvorište rodne kuća Sime Matavulja, znamenitog srpskog pisca iz Dalmacije i prvog predsednika Saveza književnika Srbije, u šibenskoj težačkoj četvrti Varoš ovih je dana zatrpano različitim otpadom ispod kojeg se moglo pronaći i neodređen broj ličnih pisama, ali i piščevih dnevničkih beleški.

Културни магазин: Симо Матавуљ, Милорад Митровић • Радио ~ Светигора ~Portalu Novosti.hr potvrdio to etnolog Jadran Kale, kazavši da je kuća, koju su potomci porodice Matavulj godinama prodavali, odnedavno i službeno dobila novog vlasnika, inače osobu iz Šibenika. Ovakvim scenarijem završava svaka ideja i dugogodišnje zalaganje našeg sugovornika po kojoj bi kuća uz pomoć Grada dobila višenamenski kreativni centar, ali i muzejski deo koji bi svedočio o istoriji grada jer je osamdesetih godina 19. veka u njoj započela pionirska industrijalizacija Šibenika – tačnije proizvodnja likera i narodnog veziva koju je pokrenula Simeona Šima Matavulj, piščeva majka. Ovde je prizvedena i čuvena šibenska kapa.

-Osim tih pisanih dokumenata koje nam je ustupio novi vlasnik, pronašao sam tek nešto tkanih uzoraka, očigledno vezanih u vreme  Matavuljevih. Vlasnik je pronašao još neke eksponate pa očekujem njegov poziv. Koleginica iz Arhiva pronašla je urbanističke nacrte vezane uz uređenje šibenske gimnazije i okoline jer je piščev brat Đuro Matavulj bio među inicijatorima izgradnje te obrazovne ustanove. Pronašla je i potvrdu autorskog honorara za pozorišno izvođenje ‘Bakonje fra Brne’ iz 1950-ih godina – rekao je Kale.

Sva dokumentacija koju tek čeka indeksiranje biće pohranjena u gradskom muzeju, gde je već odranije uspostavljen arhivski fond porodice Matavulj i gde su na legalan način, uz blagoslov tadašnjih vlasnika, ubrzo nakon Drugog svetskog rata sačuvani drugi predmeti iz piščeve kuće poput stilskog nameštaja. Sećanje na Simu Matavulja ipak bi moglo ostati na jednom od zidova kuća na kojem se nalazi spomen-ploča koja svedoči o piščevom rođenju. Za uređenje kuće bilo je zainteresovano i Srpsko narodno vijeće, ali je prodana privatnom vlasniku.

3 thoughts on “Prodata kuća Sime Matavulja

  • 18. маја 2020. at 17:15
    Permalink

    Значи, Римокатоличка црква је правилно закључила – Срби католици би могли утицати на Русе и руске државне и црквене органе, да се обезбеде погодности за деловање католичких свештеника у Русији. Са Србима католицима би Руси били трпељивији, него с католицима из других нација. У оквиру плана за ангажовање Срба католика у Русији, у Ватикану су знали, да се српски народни језик прилично разликује од руског језика, а да су старосрпски и староруски (у Средњем веку) били много ближи. У овој успоредби, у Риму су схватили да се руски савремени језик мање удаљио од свог средњевековног облика, док се српски значајно развио, удаљивши се од средњевековног старосрпског. А да би руски верници што лакше разумели српске католичке свештенике и друге католичке посреднике, било је корисно да Срби говоре језик који ће бити разумљивији руском становништву седамнаестог, осамнаестог и деветнаестог столећа. Зато је Ватикан настојао, да се у српској литератури ових столећа користи средњевековни српски језик (старосрпски, старословенски, црквенословенски, црквеносрпски – како га све филолози не зову), јер је ближи руском од онога којим је српски народ говорио. Наравно, ову једва приметну латинску подвалу, српски интелектуалци нису уочили, па су прихватали овај предлог. Чинило им се, да је то национални интерес, јер је користило да Руси и Срби говоре истоветан језик, или два језика с незнатном међусобном разликом. То би могло да доведе до закључка – да су Руси и Срби припадници исте нације и да су обавезни да се заједнички боре за ослобађање српских земаља у Турској, Млетачкој Републици и Аустрији.
    Срби, као и обично, нису прозрели намере Ватикана – да ће му бити полуга за ширење католичке вере у Русији.
    Најпознатији Србин католик – с улогом ширења католицизма у Русији је Ђурађ (Јурај) Крижанић Србљанин из седамнаестог столећа (1618-1683). Рођен је у Крајини, у селу Липнику, са средњег тока реке Уне. Хрватска историографија се упиње да докаже његову припадност хрватској нацији, а да је, само из пропагандних разлога, преузео надимак Србљанин. Но, он је Србин, јер Хрвати нису никад живели у Крајини – ни у сливу реке Уне. Ту се никад није говорио ни хрватски језик („кајкавски дијалект“). Латински документи га представљају као Србина и бележе да је био мисионар – свакако, римокатолички: „Missionario alli Valachi di monte Feltrio“, што значи: „Српски (влашки) мисионар из Жумберка“. Када хрватски писци нису могли доказати, да је Крижанић Хрват, исконструисали су причу – да је пољског порекла. Види се, може позната особа бити све, али Србин – никако. Крижанић је завршио Исусовачку гимназију у Загребу и магистрирао филозофију на Универзитету у Грацу – 1638. године. Наставио је са студијама теологије у Болоњи и Риму и докторирао је на „Грчком колегијуму“, који су похађали само припадници српског православног народа, а били су предвиђени за католичку пропаганду међу православним верницима – што је Крижанић чинио у Русији. Да би оспорио овај очигледни траг Крижанићеве српске припадности, Хрват – Ј. Шидак записује:
    „Крижанићев улазак у споменути колегиј, иначе, намењен припадницима Источне цркве, уследио је на основу његове молбе, да се припрема за мисионарски рад у Русији“.

    Reply
  • 18. маја 2020. at 17:19
    Permalink

    „Грчки колегиј“ је завршио и Рафаел Леваковић, један од најистрајнијих ватиканских мисионара за католичење православних Срба, што упућује на закључак да је, као и Крижанић, био из српске православне породице. У једну руку, каже др Никола Жутић, Леваковић је био духовни отац Јураја Крижанића. Преносио му је искуство о католичењу Срба, које је Крижанић требало да примени на (Србима сродне) православне Русе. О Крижанићевој католичкој мисији у Русији, постоје поуздани подаци, јер је Крижанић задатак – примљен од Свете Столице – објаснио у Промеморији, упућеној Конгрегацији за пропаганду вере. Најважнији податак у њој је (с данашње тачке гледишта) Крижанићев предлог да он, приликом рада на унији Руске православне и Римокатоличке цркве, посвети пажњу свом књижевном раду, обећавајући – да ће, на основу њега, обезбедити наклоност руског цара за спровођење уније (потчињавања Руске православне цркве римокатоличком папи). За тај књижевни подухват је предвидео израду „словенске граматике“, која је требало да пружи Јужним Словенима истоветан књижевни језик – сличан руском књижевном језику. Наравно, реч је о српском језику – из претходних столећа, који је био близак руском тог времена. Хрватски историчар (католик) Ватрослав Јагић је приметио, да је духовни отац те идеје био фрањевац Рафаел Леваковић, јер је он, пре Крижанића, русифицирао српске глагољске текстове. Од тада, почиње ватиканска борба против савременог (савременог – за то време) српског језика, који се, развојем на основу граматичких правила, удаљио од својих средњевековних одлика. Крижанић нам је открио (1641), да прихватање Леваковићеве русификације српског језика доприноси „исправљању поквареног народног (српског) језика“.
    Срби у 17. столећу нису имали своју државу, осим Дубровника, који је био слабашан – да би наметао политички и језички програм Србима у Млетачкој Републици, Аустрији и Турској. Српску језичку политику могао је да осмисли једино Ватикан, јер су његове одлуке спроводиле католичке државе: Млетачка Република и Хабсбуршка Монархија (Аустрија). Нећемо погрешити, кад закључимо, да су, у оквиру ватиканског језичког програма за Србе, државни органи Аустрије и Млетачке Републике прихватали и ватиканску русификацију српског језика – да би се српски католички емисари, помоћу таквог језика, лако споразумевали с руским православним верницима.

    Reply
  • 18. маја 2020. at 17:21
    Permalink

    Веома је занимљиво, да видимо зашто је Аустрија помагала реформу српског језика Вука Стефановића Караџића, кад је раније, по упутству из Ватикана, била за уједначавање српског књижевног језика с руским? Одговор је једноставан. Мада је Аустрија, попут других католичких држава, чинила све да покатоличи што више православних верника међу Словенима (Србима, Бугарима, Русинима, Русима…), њој је, почетком 19. столећа, јасно – да је Русија најмоћнија држава Европе. Руска војска је победила Наполеона и умарширала у Париз! Практично, Русија је постала могући аустријски непријатељ број 1. Зато је Аустрија страховала од идентификације Срба с Русима – а то би се остварило ако би два народа имала истоветан књижевни језик, како је то било давно планирано у Ватикану. Аустрија се пресабрала. Било јој је најважније – да уклони могућу опасност од српско-руског савеза. Да поновимо, тај савез би могао да буде и последица схватања – да су Срби и Руси један народ, јер их је на то упућивао и истоветан књижевни језик. Рат с Русијом, уз масовни српски устанак против Аустрије, уништио би Хабсбуршко Царство. Значи, Бечу је било важније да отклони савез (или етничко и државно уједињење) Руса и Срба, него да помогне ограничено превођење православних Руса у католичку веру. Правилно је процењено у Бечу – ако Руси и Срби имају различите језике (а у народу су их већ имали), онда ће Руси и Срби остати у међусобним везама на братском нивоу – како су се све словенске нације (мањевише) међусобно препознавале. Срби су Русе сматрали браћом, а то није за Аустрију било тако опасно – како би то било, да су се Срби у Аустрији сматрали делом велике руске етничке заједнице.
    Имале су словенске нације различиту историју и различите језике, па је за Аустрију било погодно да те разлике остану и између Срба и Руса, да се оне не избришу – раније планираном русификацијом српског језика.

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.