Крвави 17. децембар 1943. године
НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ
Сјећање 97-годишњег Илије Брадарића из Сакрамента у Калифорнији на злогласни логор Јасеновац (3)
Да, тог кобног 17. децембра 1943. Хрвати су сатјерали 96 људи, жена и дјеце у нашу православну цркву Свете Петке. Одатле су их изводили и одмах преко цесте и клали над дубоком јамом коју се сељани морали ископати
Пише: Небојша Тошић
-Из Дубице смо се упутили у Слабиње, јер ипак смо ту познавали сваку стопу, а ту нам је била кућа. Дом на раскршћу живота и смрти. Често смо бјежали из села, када би чули да усташе долазе, па се опет враћали. Била је то смртоносна игра у круг. Скривали смо се од усташа, али и од Хрвата који су се користили сваком приликом да нас прокажу усташама.
-Усташке власти населиле су у српске напуштене куће муслиманске породице однекуд из Херцеговине. Тоје била награда истакнутим усташким бојовнивцима муслиманима за њихово звјерско клање Срба по Босни. На поклон су добили српска имања, куће, штале са стоком и неограничену власт. Током љета и јесени 1943. године многи Слабињани се враћају кућама. Неки из Њемачке гдје бијаху отјерани на рад, многи из крајева гдје су избјегли. Ствара се и некаква комунистичка организација у селу. Ипак живимо релативно мирно са ”Турцима”, како смо звали муслиманске усташке досељенике. Били су то углавном жене и дјеца, јер је вечина њихових домачина усташијала негдје по Босни.
-Једног дана упадну у село партизани из Босне. Похваташе све муслиманске породице и дведоше их их назад у Херцеговину. За партизане засљепљене комунизмом, то бијаше велики успјех. За нас сељане то је значило велику опасност. Да су партизани остали и штитили село можда би успјели одбранити становништво. Али нису. Они ударе и – повуку се!
Освета усташа због упада партизана
-Одвођење муслимана назад у Босну и Херцеговину није могло прочи без посљедица. Усташе су спремиле освету. Прво су једне суботе, у Хрватској Дубици на пијаци, покупили 30 жена из Слабиње и отјерали их у Јасеновц.
-То је био знак за сељане да опет морају бјежати. Одмазда се темељито припремала. Ангажоване су усташе из Јасеновца, наоружани Хрвати-цивили из сусједних хрватских села, као и усташе из дубичког логора Кречане. Већ се ближио и крај 1943. године и крај за 96 слабињанских Срба који се затекоше у опкољеном селу.
-Крвави 17. децембар. Да, тог кобног 17. децембра 1943. Хрвати сатјераше 96 људи, жена и дјеце у нашу Православну цркву Свете Петке. Одатле су их изводили одмах преко цесте и убијали над дубоком јамом коју су сељани морали ископати. Земља, добра наша одвајкада српска земља, није могла да упије ријеке крви. А ни толика крв није могла да пригуши до под небеса пропету вриску дјеце и вапаје жена.Бијаше то никада виђени и људском разуму недокучиви пир помахниталих усташа.
Заклали и тетка Хрвата
-Мој тетак, Хрват, Станко Јурић тад изађе пред усташе да брани народ: „Ја сам се овдје родио и одрастао са тим људима. То је све честит свијет и не треба да их убијате!“ А они рекоше: „Е такви нам баш требају“ И ту закољу њега, моју тетку Марију и њихову 12 година стару кћерку Драгињу. Знају се и многа имена усташких кољача, а зашто послије рата нису одговарали, знају нове власти.
-Морам рећи да смо одмах по ослобођењу на том мјесту покоља, преко пута Цркве Свете Петке, подигли скроман споменик жртвама са именима свих 96 покланих. Касније су комунисти на том мјесту направили мали спомен-парк и велики споменик гдје су уписана имена 550 људи, жена и дјеце из Слабиње који су изгубили животе током рата. Међу тим жртвама било је 107 дјевојака и младича који су погинули у партизанима, а остали, према комунистичком тумачењу братства и јединства били су ”жртве фашистичког терора.” Да, то је била фраза којом су свјесно настојали, гдје год се то могло, да не кажу да су Срби у НДХ жртве хрватскоусташког терора.
-И данас, тај споменик стоји али сав у рушевинама. Пуцали су у њега и разбијали га Туђманови Хрвати у новоусташком изживљавању 1995. и 1996. године и тако убијали, још једном, оне које су њихови очеви клали. Још се види по неко име, али нема много Срба који би то прочитали и сјећали се палих на том губилишту. Данашњи становници , Хрвати, који су се ту населили на српска имања, баш ту на тој огромној гробници сију поврће. Додуше, има мјеста за сјетву колико хоћеш. Све около је пусто, али на пустој српској земљи царује само хрватска мржња.
Из Слабиње уморено 550 српских душа
Црква Свете Петке стоји и данас, без крова који је срушен у рату, а никада у миру обновљен. Ја сам годинама молио и скупљао прилоге за црквени кров, али како тада, тако сада. Ништа. Прво није дала партизанска власт, а сада у новој Хрватској њих није брига. И такво уништење цркве и споменика, њима одговара. Они данас негирају да је уопште неко ту заклан као што се и не обазиру и на то да је из нашег села Слабиња, током рата убијено 550 душа.
-Једном годишње, на Свету Петку, 27. октобра, сакупи се мало преосталог српског народа, дођу и они што их раселише, дође српски свештеник из Костајнице и тако се мртвима прислуже свијеће, одстоји Служба, молитве гласне и безгласне помијешају се са оним вапајима из 1943, а Света Петка гледа и, вјерујем, сузе рони.
-Одмах послије тог страшног покоља усташка казнена експедиције се повлачи, а поново се појављују комунисти. Назирао се крај рата па су и они ”под пријетњом смрти” мобилисали српску младост да иде у партизане. А моја мајка Љуба, Бог да јој прости душу, умало због партизанске мобилизације не изгуби главу. У свом праведном јаду, на стратишту невиних српских душе, пред Црквом која је вапила у небо, на средини села гдје је било окупљалиште, није могла да оћути. Проговорила је, боље речено крикнула, не моја већ Српска Мајка: „Идите у Хрватску Костајницу. Тамо гдје су се читавог рата дјеца рађла и крштавала, гдје су дјечаци дорастали, а момци женили и дјевојке удавале. Идите тамо гдје никоме није длака са главе пала. Идите међу Хрвате и тамо ’купите војску’. Зар да вам дамо ово мало наше преостале и напачене младости, ово што је за сјемена остало? Хоћете да нам и то сјеме изгазите? Па овдје у Слабињи и Утолици, и у свим српским селима у околини, годинама неће дијете у кољевци заплакати…“ !
Лекција мајке Љубе партизанима
-Сви су стајали скамењени. Ријечи моје мајке сијекле су као муња небеска.Тако су и одјекивале. Усплахирише се црвене главешине и комесари. Осупнути голом истином која им је бачена у лице, онако силни и свијесни да су у њиховим рукама и смрт и живот, одмах рекоше да је она за 13-ти батаљон. То је била свакоме знана лозинка која је утјеривала страх у кости. То је значило да мора бити стрељана. Знало се да су и партизани побили много српског невиног становништва, али то се није смјело ни у сну рећи. Онда су неке наше комшије скочиле да је бране.” Па видите да та жена није нормална. Видите ли да не зна шта говори“. А можда, да не би заоштравали и онако тешку ситуацију, партизани је пустише.
-A да је имала право, јесте. Узалуд су комунисти његовали то сјеме зла названо братство-јединство које је важило углавном за Србе и мали број Хрвата-људи! То се показало ускрснућем Туђманове усташке власти за коју смо вјеровали да се никада неће вратити. Наравно да је било и оних добрих Хрвата које ја дубоко поштујем и волим, али да поновим, да је било више добрих Хрвата, више Срба би остало живо.
Насловна фотографија: Остаци српске цркве у Слабињи пред којом се десио велики покољ
