Čarugina vremena i život slavonskog Robina Huda

O čuvenom razbojniku Jovanu Stanisavljeviću Čarugi (1897 -1925.) kojeg su još za života nazivali slavonskim Robin Hoodom, napisano je hiljade novinskih članaka, feljtona, pesama, nekoliko romansiranih biografija i još desetak publicističkih knjiga. Štampane su stotine epizoda stripova, igrane pozorišne predstave, snimljen jedan dokumentarno-igrani i jedan celovečernji film s Ivom Gregurevićem u glavnoj ulozi. TV serija od filma koji je režirao Rajko Grlić u osvit nove države, nikad nije prikazana. Jedan dokumentarac se u arhivama HTV-a negdje izgubio.

crveniskinhed: Јован Станисављевић Чаруга, јунак сиромашних или ...
Plakat za film „Čaruga“ Rajka Grlića

Život tog bezdušnog lopova, hladnokrvnog ubice, strastvenog zavodnika i hajduka koji je prema mitovima, legendama i narodnim pričama, pljačkao bogate i delio sirotinji, intrigira i danas, vek nakon što je osuđen na smrt vešanjem. Prošle godine u junu list ‘24 sata’ je izdao knjigu ‘Čaruga – Legenda o Robinu Hoodu’ novinara Borisa Rašete. Ove godine, početkom aprila, ‘Despot Infinitus’ objavio je knjigu ‘Čaruga: životopis slavonskoga razbojnika Jovana Stanisavljevića 1897. – 1925.’, Vlatka Smiljanića (1995.), studenta završne godine istorije na Fakultetu hrvatskih studija Zagrebačkog sveučilišta.

Jovan Stanisavljević je rođen 2. februara 1897. u Slavonskim Barama kraj Orahovice. Sin je jedinac oca Prokopija Stanisavljevića i majke Ike rođene Smiljanić. Njegov otac nije uspeo održati nasleđenu farmu od hiljadu svinja pa je jedno od najbogatijih domaćinstava u tadašnjoj Virovitičkoj-županiji propalo. Jovo je od malih nogu pomagao u kući i na polju. U narodnoj školi je dobro učio, važio je za bistrog dečaka pa ga je majka htela dati na daljnje školovanje, ali otac Prokopije nije htio ni da čuje. Nakon iznenadne smrti Jovine majke 1907. godine, otac se već nakon četiri sedmice ponovno oženio. Maćeha je Jovu svakodnevno tukla i maltretirala, a on je joj prkosio. Pobegao je u Osijek kod rođaka i tamo završio bravarski zanat.

Sa osamnaest godina otišao je u Prvi svetski rat ali posle tri meseca odlučio je da pobegne iz austro-ugarske vojske. Falsifikovao je dokumenta i predstavio se kao natporučnik koji ide na lečenje i odmor. Živio u Osijeku dok ga neke seljanke iz njegovog rodnog mjesta nisu prepoznale pa je brže-bolje zbrisao u šumu i postao član Zelenog kadra. U Slavonske Bare vratio se početkom 1916. godine gde je izabran za komandanta Narodne straže, seoske jedinice koja je čuvala selo od pljačkaša. Te je godine prvi put ubio, a žrtva je bio udvarač njegove devojke Katike. Tri godine kasnije ubiće i svedoka tog ubistva, seoskog načelnika Stanka Bošnjaka.

Osuđen je na robiju, ali uspeva da pobegne i pridruži se razbojničkoj bandi ‘Kolo gorskih tića’ koju je vodio Božo Matijević (1894 – 1920.), zvani ‘crveni Božo’ zbog svojih revolucionarnih ideja. Njih su dvojica zajedno napisali Statut o pravilima ponašanja ove razbojničke družine, a nakon Matijevićeve smrti, Čaruga postaje harambaša. Skoro pet godina predstavljao je strah i trepet za područje cele Slavonije, Like i deo Srijema. Zauvek je ostao sinonim zla, nasilja i zločina. Banda je pod njegovim vodstvom počinila 28 nedela. Sudskim rečnikom tadašnjeg vremena: dva grabežna i potajna umorstva, četiri grabežna umorstva, četiri obična umorstva, 15 razbojstava, jedno silovanje, jedno javno nasilje i prekršaj lažnoga predstavljanja.

S druge strane biografi pišu da je bio neustrašiv, domišljat i sklon vlastitoj promociji i hedonizmu. Voleo je elegantnu odeću, dobru hranu i lepe žene. Vlatko Smiljanić se Čarugom počeo baviti još 2011. godine u gimnaziji kad je u okviru takmičenja iz istorije izradio samostalni istraživački rad s namerom da otkrije da li je Čaruga uistinu bio junak siromašnih ili tek obični razbojnik.

Iz istorije: Jovan Stanisavljević Čaruga – čovjek sa dva lica ...
Čaruga (treći sleva dole), žandari i članovi društva Kolo gorskih tića nakon hapšenja (Osijek, 1924.)

-O Čarugi sam slušao priče još u ranom detinjstvu. Bilo je tu svega, od očiglednih legendi do svedočanstava potomaka onih koji su imali gorko iskustvo sa Čarugom. Ali,kako je vrijeme prolazilo, Čaruga mi je sve više golicao misli. Pročitao sam nekoliko starijih knjiga koje su o njemu napisane te pogledao kultni film Rajka Grlića. Čarugine su sposobnosti prema napisanome bile nadprirodne, u stvarnosti nemoguće, a da ga je toliko ljudi znalo i imalo iskustvo s njime, bilo mi je previše sumnjivo. Istražujući, shvatio sam da o njemu nema naučno-stručnih radova, a tema je gotovo svake slavonske, podravske, sremske i baranjske kuće. Rad je dospio do takmičenja na državnom nivou, ali moja želja za istraživanjem Čaruge tu nije prestala. Želeo sam da znam sve o njemu, ali samo istinu – objašnjava Smiljanić.

Dnevničke beleške Jovana Stanisavljevića Čaruge

Pred njim je bilo gotovo dve hiljade stranica iz osječkog državnog arhiva i nekoliko godišta novina iz toga vremena. Priče o Čarugi su bile uglavnom toliko preuveličane da nikako nisu bile u korelaciji sa istorijskim izvorima. Odlučio je pristupi istraživanju i pisanju bez ikakve mitologizacije. Želeo je na temelju istorijskih izvora da sastavi sastaviti Čarugu biografiju, uzevši u obzir poreklo, mikrosredinu iz koje dolazi te političke, društvene i privredne okolnosti toga doba.

-Nisam želeo da moja knjiga bude recikliranje spoznaja o Čarugi. Populističke i beletrističke knjige trebaju postojati; one su rezultat narodnih priča i imagologije o jednom slavonskom razbojniku koji je u potpunosti koristio društveno neuređenje za vremena monarhističke Jugoslavije u njenim prvim godinama postojanja. Na neki način bio je ogledalo toga vremena, kako je to dobro uočio redatelj igrano-dokumentarnoga filma o Čarugi Boris Šeper. Istoriografiji je međutim, osnovni zadatak da pokaže jasnu granicu između zbilje i mita te stvarnoga života i legende. Sada sve ostaje na čitaocima koji temeljem ove knjige trebaju da procene da li je Čaruga uistinu bio junak siromašnih ili jedan od najpoznatijih razbojnika 20. veka u hrvatskoj istoriji – zaključuje Smiljanić.

Prof. emer. dr sc. Miroslav Bertoša smatra da je autor modernim istoriografskim pristupom osvetlio istoriju razbojništva i potresna zbivanja, slavonski svet i mikroprostor sela Slavonske Bare.

-S jedne strane, sažeo je dosadašnje podatke, saznanja i tumačenja, dok je, s druge, učinio značajan korak napred i u modernoj istoriografskoj fakturi te prikazao Čarugu kao osebujnu studiju slučaja. Kulturnoj antropologiji pripada autorova tvrdnja da je Čaruga lik koji se uvek vraća mitu. Time se slavonski razbojnik – uz sve razlike – ipak svrstao u plejadu evropskih ‘bandita’ i ‘primitivnih pobunjenika’ u XIX i XX veku o kojima je svoje zanimljive teze postavio engleski istoričar Eric J. Hobsbawm – zapisao je prof. Bertoša.

Drugi recenzent, prof. dr Stjepan Ćosić, bivši direktor Hrvatskoga državnog arhiva (2003 – 2012) smatra da je ovaj tekst po brojnim novim podacima i sveobuhvatnoj analizi slavonske hajdučije tog vremena, u istoriografskome smislu predstavlja naučnu novost i izdvaja osvetljavanje društvenog izvorišta Zelenoga kadra i hajdučije u turbulentnom razdoblju učvršćivanja vlasti u novoj državi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.