Прича о Живојину

Убрзо по објави рата Живојин Лазић је распоређен у трећу чету, трећег батаљона, 17. пука у Ваљеву. Први сусрет са непријатељском војском имао је 28. јула када је Аустроугарска војска напала Шабац. Тада је рањен након пет сати борбе.

1915 – На Божић је оболио од тифуса па се у војску враћа тек у мају исте године. На Косово је стигао 27. октобра да би борећи се после мјесец дана доспио у Плав гдје је стријељано 25 војника, његових сабораца. Скривајући се по кућама напредовали су до Скадра у који су пристигли 19.12.1915. године.

1916. – У Драч стиже 10. јануара, у данима кад њемачка ескадрила бомбардује град. Српска артиљерија је бранила град заједно са италијанском. Половином јануара француска војска их пребацује на Ипсос (Грчка), да би 8. марта кренули за Крф. На Крфу остаје до 9. маја када крећу за Солун. Првог септембра стиже под Кајмакчалан, а већ другог са митраљезом у рукама је на врху Кајмакчалана, на коти од 2225 метара.

1917 – Нову Годину дочекује на Милетиној коси, обронку Соколских планина, y рову. Ту остаје до 18. јануара кад припада Дринском митраљеском одјељењу Шестог пука. Са њима дочекује Васкрс исте године.

1918 – Још једна Нова година у рову, Мечка код Соколца. Мјесецима су се смјењивали дани тишине и гранатирања. Дана 06. 09. успијевају да запосједну Соколац и утврђења која је бугарска војска држала три године. Једанаестог прелази у борбене редове, а већ 13. септембра заробљавају њемачки „Јегеровски“ батаљон.

Слиједи 23. октобар… Из дневника: ,,Ноћ је. Стојим пред кућом, дрхтим. Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Куцам на врата и чујем мајчин глас: Ко је? Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата. Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: Живојине, брате! Пољубих мајку у руку и образ. Пољубих и остале. Знам, 23. је октобар. Из овог дома сам отишао пре више од четири године. А дошао сам на дан, само да их видим јер рат траје“.

Живојин се из своје „Одисеје“ посве вратио кући тек фебруара 1920. год. након 6 година одсуства. Године 1974. у својој 81. години запутио се на Кајмакчалан пјешачећи 23 дана не би ли одао почаст својим палим саборцима. Наредне 1975. испуњена му је жеља да присуствује фудбалској утакмици Црвене Звезде и Реал Мадрида.

Године 1985, након пуних 70 година, опет је боравио у касарни у Ваљеву гдје је све кренуло. Овај пут у мировној мисији. Љета Господњег 1986. преминуо је у својој 93. години. O њему је снимљен документарни филм „Прича о Живојину“.