Preživeo Aušvic i u 90. godini trči maraton

Silvester Kovač (90) naš je najstariji maratonac, rekorder Balkanskih veteranskih igara na 10.000 i na 1.500 metara, čovek koji je preživeo zloglasni logor Aušvic i neprekidno učestvuje u trkačkim nadmetanjima već 70 godina.

Kada vidite prvu diplomu za uspešno okončan maraton i na njoj 1948. godinu ili isečak iz novina iz već davne 1994, gde je predstavljen kao atrakcija takmičenja u Bugarskoj jer je najstariji trkač, priča o Silvesteru Kovaču izgleda neverovatno. Ali je istinita i jednostavna.

Kovač koji je napunio devedesetu i dalje trči dnevno po tri kilometra. Ove godine planira da ode na nekoliko maratona, onaj u Novom Sadu gde je trčao šest kilometara već je iza njega. To radi iz istog razloga kao i na početku karijere, zato što voli i što je našao nešto u životu u čemu je uspešan. Zbog neumornog sportskog duha ove godine dobio je i specijalnu nagradu Novosadskog maratona.

-Nema veze kakvo je vreme, sunce, kiša ili sneg, mora da se trči u tome je suština svega, da organizam stekne tu disciplinu. Druge tajne nemam, jedem sve što mi moja supruga skuva, tako da bez nje nema ništa. Podrazumeva se da ne pijem i ne pušim, a u životu nisam popio lek za pritisak – kaže Kovač.

Kovač je imao junačko i teško detinjstvo. Sa 15 godina otišao je u partizane i posle godinu dana borbi po Slavoniji 1944. zarobio ga je Gestapo.

-Godinu dana sam se borio za Tita, a godinu dana proveo kod Hitlera u Aušvicu. Bilo je to davno, već daleka istorija. Nije sve za priču. Kada smo tamo došli, kao da su bili milioni ljudi zarobljeni. Radili smo i ćutali čitav dan, spavali na slami. Jevreji su bili u drugom delu logora. Jezive slike tih muškaraca, žena i dece i danas su mi pred očima – kazao je Kovač.

U svojoj konkurenciji starijih od 90 godina takmičara jednostavno nema. Čak i među ostalim veteranima prvi koji su po godinama do njega mogu mu biti sinovi, mlađi su u proseku 30 godina. Rođen je 1928. u Donjim Andrijevcima u Hrvatskoj, radni vek proveo je u “Elektrovojvodini” u Novom Sadu, gde je došao kao mladić.

U penziji je od 1983. godine, ali kaže da ima dva staža, jedan radni i drugi koji je zaslužio trčanjem, ali za koji ne dobija penziju. Oženjen je Rozinom, sa kojom ima dve ćerke i četvoro unučadi. Trčao je za Atletski klub “Proleter” iz Osijeka i već sedam decenija za novosadsku “Vojvodinu”.

-Žao mi je što sam tek poslednjih deset godina počeo da pišem koliko sam kilometra pretrčao, jer već sam bio smanjio obim takmičenja, ali i tu se nakupilo oko 10.000 kilometara. Tako da ko zna koliko sam u životu pregazio. Trčao sam i od Rume do Beograda 60 kilometara, kada je umro Tito. Posebno mi je ostao u sećanju “Supermaraton Zagreb–Čazma” dugačak 60 kilometara, koji sam savladao nakon skoro četiri sata – nastavlja naš sagovornik.

Medalja, diploma, brošura i pehara ne zna koliko ima. Samo najvrednije nagrade zaslužuju mesta u stanu, ostale moraju u vreće pa u podrum. Ponosno nam pokazuje priznanje iz Zagreba gde je pre pet godina postao veteranski rekorder Balkana, kada je 10.000 metara istrčao za 56.13.86. Obožava da trči sa svojim unukom, koji studira u Beogradu, a na pitanje šta kažu lekari kada ide na redovne preglede zbog maratona, kratko odgovara: “sve je u redu, zdrav sam”.

Izvor: Blic, Fotografije: Nenad Mihajlović/Ras Srbija