Претужна судбина Срба из Бугојна

Од 9,500 Срба, колико их је пре рата деведесетих година живео у Бугојну, његовим предграђима Новом насељу и Чипуљићу и околним селима, остало је свега стотињак 

Пише: Душан Марић

Најпопуларнија песма из бугојанског краја свакако је песма Има једна крчма у планини коју је Недељко Билкић, из бугојанског предграђа Чипуљић, написао једне ноћи  док је у кафани на Комару, планинском превоју између Бугона и Травника пио рујно вино и кроз прозор посматрао звездану ноћ над долином Врбаса.

Међутим, има једна песма коју су Бугојанци, свих вера и нација, волели више од ње. То је Билкићева Песма Бугојну, са стиховима из којих избија силна носталгија за завичајем:

Мали граде пун си цвијетног шара

У теби је моја мајка стара

Њена жеља Бугојну ме зове

Да проведем у њему вјекове

Нажалост, има већ две деценије како у Бугојну, нема ни трага од некадашњег цветног шара, а што је најтужније, бар кад су Срби у питању, нема више ни песме, ни мајке, ни њене жеље која Бугојну зове. Ништа није као прије, то је срцу најжалије.

Од око 9.500 Срба колико их је у Бугојну, његовим предграђима Новом насељу и Чипуљићу и околним селима живело до последњег рата сада их је остало стотинак. Од Крстановића, Кадијевића, Вучића, Билановића, Стојића, Симића, Керановића, Калајџића, Праљака…остали су само трагови. Зидине опљачканих па запаљених кућа, оне које нису продате за багателну цену, зарасле су у дрвеће и шипражје. Једино српско у Бугојну где се још види живот је црква Пресвете Богородице и православно гробље које се крај ње налази. Захваљујући дрчном и предузимљивом свештенику Славиши Ђурићу гробље се лепо одржава, трава је покошена, нема пластичних флаша и гомила смећа од остављеног вештачког цвећа, честе слике на српским гробљима.

Један од ретких преосталих „трагова“ српског постојања у Бугојну који одишу животом јесте и ресторан Бабилон Мике Бујаса, омиљено место окупљања и Срба, и Хрвата и муслимана. Неки га зову последњом оазом братства и јединства. У њему муслимани најрађе наручују Карађорђеву шницлу, Срби сарајевске ћевапе а Хрвати и једно и друго.

Егзодус крајем маја 1992.

Егзосус Срба из Чипуљића и Бугојна започео је крајем маја 1992. године, кад су у град упале јединице хрватске војске које су се пре тога „прославиле“ злочинима на вуковарском ратишту и у Книнској крајини. Нису колоне српских избеглица, које су спас потражиле на Купрешкој висоравни и у Доњем Вакуфу, још биле ни замакле преко планине Стожер и преко замишљене линије раздвајања у селу Копчићу, а ноћно небо над долином Врбаса су осветлили пламени огњеви на запаљених српских кућа.

Своје лудило Хрвати су завршили 24. јуна 1992. године, на светог Иву, један од својих највећих верских празника. Прастари хришћански обичај је да се уочи Ивањдана (код неких хришћана летњег светог Јована, код Хрвата светог Иве) на узвишењима око насеља пале велике ватре. Хрвати у Бугојну су плански, уместо 23. јуна, ивањске ватре запалили дан касније, 24. јуна. Уместо грања и дрва, запалили су куће својих комшија Срба. Стотине кућа. Три дана су пламени језици запаљене српске муке лизали небо изнад Бугојна.

Тих јунских дана српска предграђа града на Врбасу нису били само ломача, већ и људска кланица. У којој је на свиреп начун уморено неколико десетина људи. Цивила. Старијих људи. Једни закачени за трактор и вучени улицама свога града све док нису издахнули. Други живи спаљени крај Поричнице. Трећи заклани. Четврти, срећници, убијени пуцњем у главу…У тим злочинима учествовали су и поједини мештани Хрвати и муслимани.

А онда су, годину дана касније, након сукоба са муслиманима, преко Стожера кренуле и хрватске избегличке колоне. Истим оним стазама којима су од њих побегле њихове комшије Срби. А горе, на Стожеру и у Купресу, Хрвате и њихову нејач су прихватали српски војници из Бугојна. Четници и „четници“. Исти они чије су куће попалили. Гладнима давали храну, рањенима ране превијали.

После завршетка рата и потписивања Дејтонског споразума, у Бугојно се било вратило око две и по хиљаде Срба. Али суочени са верском мржњом, беспослицом и безнађем, поново су отишли у бели свет. Отишли су низ кањон Врбаса, у неповрат. У избегличка свратишта око Бањалуке, Бијељине, Новог Сада, Чикага, Мелбурна…

Минирана и српска светиња у Чипуљићу

О тужној, претужној судбини Срба из Бугојна, вредних и честитих горштака, најбоље сведочи судбина њихове цркве посвећене Пресветој Богородици. Хрватски екстремисти су покушали да је запале у вартоломејској ноћи 24. јуна. То није дозволио бугојански жупник фра Јанко. Одлучно је одбранио  хришћанску светињу. Наредних дана је цркву запечатио, оверио жупним печатом, обилазио… Међутим, зли људи, следбеници усташа, потомци звери које су 1941. године заклале, запалиле и у јаме убациле више од 3.000 бугојанских Срба (еј, три хиљаде људи, три хиљаде људских душа, три хиљаде унесрећених породица), су 11. септембра 1992. године устале и против свог фратра, и против своје вере и минирале цркву у Чипуљићу. До темеља.

После рата, Срби из Бугојна су обновили своју светињу. А нељуди су поново показали своју мржњу. Овај пут не само Хрвати, већ и муслимани. Срби исламске вероисповести. Прво је, у лето 2000. године,  у пламену људског примитивизма, којег се стиди сваки честити римокатолик и сваки искрени муслиман, запаљен парохијски дом обновљене цркве. После је, два пута, запаљена и црква. Први пут 2004. други пут 2007. године.

Кадијевићи, Лукићи, Вучићи, Стојићи, Билкићи, Керановићи, Чавићи.…отишли су да се више никад не врате. Осим кад у ретким доласцима из белог света дођу да посете гробове својих најмилијих, окаде их тамјаном, запале свећу, горко се исплачу и по ко зна који пут узалуд покушавају да нађу одговор на питање зашто је њих и њихов народ снашла тако тужна судбина. Над којом би и камен заплакао.

Срби из Бугојна су свој град напустили у тишини. Као да је отишло десет хиљада птица, мада би и то било много, премного, већ десет хиљада људи. Читав један народ. Са својом судбином, својим сновима…Са својом историјом. Без које Бугојно никад не би постало оно што је било и никад више неће бити оно што је било – један од најлепших и најперспективнијих градова бивше Југославије.

У међувремену, судбина је хтела да један од њих, потомак прогнаних и избеглих Срба из Бугојна, Милорад Чавић, постане вишеструки европски и светски шампион и рекордер у пливању, да други, Александар Вучић, постане више пута од народа изабрани премијер и председник Србије, државник европског формата….али да се они њиховим успесима радују под туђим небом.

Зато данас док, уместо улицом Славка Родића, Недељко Билкић шета по Славији и Теразијама и слуша поп музику из башта београдских кафића и ресторана, већина његових земљака, уместо песама са почетка текста, чешће и радије слуша песму једног другог Бугојанца Горана Ристића, коју је испевао са Жаретом Ђукићем а која почиње стиховима:

Ој колико носиш успомена, Врбас водо ладна и студена.