Занимљивости из историје породице Вучић
Пише: Душан Марић
Анђелко Вучић, деда председника Србије и Стево Вучић, Анђелkов брат од стрица, су били успешни трговци и цењени домаћини, познати колико по пословним успесима, толико и по привржености православљу и – Русима.
Приврженост је била толика да су поменута двојица Вучића својевремено упрегла кочију и кренула пут Москве. Међутим, из неког разлога, стигли су само до Добоја и вратили се назад. Судбина је хтела да две генерације касније њихов унук буде српски државник који је вероватно највише пута службено боравио у Русији и који се чак 18 пута срео са руским „царем“ Владимиром Путином.
Одлазак у Јерусалим је боље прошао. Анђелко је посетио Христов гроб и након повратка са хаџилука добио титулу и надимак Аџија. Како су тад људи који су ишли у Јерусалим били реткост, Аџија је по том надимку био познат не само у Бугојну и околини, већ и шире.
Када је Александар Вучић пре неколико година посетио Чипуљић и згаришта породичних кућа, свратио је у обновљену кућу Драге Вучића, који је стриц његовом оцу Анђелку. Сусрет старине са „својим Алеком“ је био врло емотиван. Није ни чудо. Нису се дуго видели, остарели Драго је био последњи преостали Вучић у Бугојну а око њих – зидине некадашњих кућа.
Након распитивања за здравље и породицу, Драго је окренуо и на политику, упозоравајући Александра да ни по коју цену не сме да се окрене против Руса.
-Видим Алек да те ови са Запада стално нападају, али немој против Руса. Јесте тешко, али ти знаш да смо ми Вучићи увек били за Русе.
-Знам Драго, не брини.
У књизи „Запис о злочину“ познати бугојански хроничар Бранко Мићић, савременик тих догађаја, наводи да је након државног удара 27. марта 1941. године, којим је збачена влада Цветковић-Мачек а Краљевина Југославија одбацила Тројни пакт склопљен са Хитлером и Мусолинијем, трговац Анђелко Вучић „у знак славља, ставио пред своју радњу буре са ракијом и сваког ко је наишао бесплатно је частио“.
Тог дана је у Чипуљићу, предграђу Бугојна, била помало свечарска атмосфера. Слободарски бугојански Срби су сматрали да није часно да њихова држава буде у савезу са Хитлером и Мусолинијем.
Нажалост, неколико дана касније избио је Други светски рат и Вучићу су платили страшну цену свог родољубља и русофилства. Анђелко Вучић и још петорица Вучића убијени су од хрватских усташа, један је погинуо као припадник партизанског покрета а жене и деца су протерани у Србију.
Анђело Вучић је предводио делегацију Срба из Бугојна која је 1934. године присуствовала сахрани краља Александра, који је убијен у атентату у Марсељу.
Садашњи бугојански свештеник Славиша Ђурић каже да је трочлана делегација у Београд отпутовала са великом воштаном свећом, која је за ту несрећну прилику направљена управо у цркви у Чипуљићу. После сахране, свећу су вратили у Бугојно. Када би свећа догорела, од воска који се са ње топи свештеник је правио нову, тако да је свећа горела све до избијања Другог светског рата.
Упркос голготи кроз коју су прошли, јер више од 2.000 несрећника убијено је у усташким злочинима, бугојански Срби успели су да сачувају свећу са краљевог одра. После Другог светског рата, да би избегли одузимање свеће и одмазду комунистичких власти, Срби су од ње направили две једнаке свеће. Једну су звали сељачка, а другу радничка свећа. Власт је знала порекло те две свеће, али због тешког страдања српског становништва је то толерисала.
Насловна фотографија: Село Чипуљић у предграђу Бугојна где су некада живели Вучићи