Прави назив државе: Црна Гора и Бока Которска
Пише: Никола Маловић
Осмог априла 2020. г, навршава се 75 година од нелегалног припајања Боке Которске Црној Гори. Истина, Бока је пак у политичкој заједници са Црном Гором годину дуже (1813-1814), јер је постојала заједничка држава формирана у Заливу, не у брдима. Одлуку о уједињењу Боке и Црне Горе донијела је Централна комисија, у рангу Владе, састављена од девет Бокеља и девет Црногораца, 1813. у Доброти код Котора, с предсједавајућим Петром Првим Петровићем, владиком црногорским.
Тада се Црна Гора као држава без путева, школа и икакве привреде, припојила развијеној поморачкој, занатској, трговачкој и едукованој Боки (са 30% писмених мушких наспрам 0,01% у Црној Гори и Србији тога доба), а Бока је, у временима када су се многи обални католици осјећали Србима, добила природно залеђе. Постоји и другачије тумачење, по коме се управо Бока Которска припојила Црној Гори, јер је Црна Гора – премда држава непризната и без путева, без школа и привреде – ипак била синоним за слободу.
У суживотни стаж нама милих географија не би ваљало рачунати годину 1918. јер нико од Бокеља није учествовао на Подгоричкој скупштини (када се Црна Гора на правно ваљан начин ујединила са Србијом), нити је на ту Скупштину с Приморја било ко позван – с обзиром да Бока није ни припадала Црној Гори. Имала је своје посебне скупштине, у множини, о уједињењу са Србијом, с којом се, као и многе друге екс-аустроугарске покрајине, ујединила.
Године пак 1945, дана 8. априла, мјесец прије окончања Другог свјетског рата, сазвана је у Котору сједница Пленума бококоторског среза, на којој је било предвиђено да се, у условима (пост)ратног хаоса, расправља о томе како исхранити становништво, како уредити судски, комунални, социјални, здравствени и просветни систем.
Састанку нису присустовави демократски изабрани представници Боке, већ виђенији грађани, интелектуалци, и свештеници обје конфесије.
Из Записника се не види ко је позвао присутне, нити ко их је одабрао.
У униформи вишег официра УДБЕ, с пиштољем за појасом, Црногорац Блажо Јовановић тражи да се под тачком „разно“ (!) уврсти оно што ће значити укидање Боке Которске (до тог тренутка се име ове двије блиске и братске географије увијек наводило као: Црна Гора и Бока Которска). Иако су то била времена када су главе падале као крушке, знатан број Бокеља се успротивио да се о тако важном питању расправља на сједници од 8. априла, све тежећи да се питање одгоди. Два свештеника, православни и католички, о. Чуквас и дон Пасковић, траже да се прво изјасни народ и општински одбори, са чим су се сложили готово сви присутни.
Из Записника се види да је упркос свему одлука о припајању Боке Которске Црној Гори донијета на пречац, уз присуство наоружаног Јовановића, уз покушај мањине учесника састанка да спријече незакониту радњу. Када се под тачком „разно“ гласало о томе да ли да се одлука уопште донесе 8. априла 1945. у Котору, 11 је потписника било против.
Историјски Записник ипак (!) биљежи како се пленум „једногласно изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сматрајући да је тумач жеља народа Боке“. Недељу касније, на Црногорској антифашистичкој скупштини, аминовано је уједињење на овдје изнесеним основама.
Прави стога назив некадашње најмање југословенске републике треба да гласи Црна Гора и Бока Которска, чиме би се умирили добрано узвитлани духови који упорно траже више од културне аутономије а мање од самосталности. Црна Гора према Боки гаји колонијалну свијест, упорно одбијајући да усвоји медитеранске цивилизацијске кодове умјесто што намеће властите, јер Бокељи кодове који долазе с брдах сматрају у најмању руку неоперативним.
Не спадам у оне Заливљане којима је до промјене унутрашњег уређења, али ми се чини да, у недостатку квалитетних политичких идеја, многи заливски млади имају историјску шансу да се окушају у политици, потежући аргументе као вербалне мачеве. Политика није умјетност могућег, како мисле многи. Него је вјештина да се ствари мијењају на боље. Бока данас грца под Црног Гором.
Нисмо се тако договорили 1813.
Извор: Печат
