Палата која је довела светску елиту у Београд

Велелепна палата хотела Москва највише је заслужна што су Теразије постале оно што су данас. У време када је изграђена потпуно је изменила силуету Београда, постала је главни оријентир у граду и била једна од првих зграда у стилу сецесије на нашим просторима. Оно што је најбитније ова палата је донела дух космополитизма у Београд и начинила нашу престоницу примамљивијом тачком на мапи Европе.

Данас су нам Теразије незамисливе без свог препознатљивог здања, али почетком 20. века није било никакве назнаке да ће једна таква палата красити Београд. Свега две године након Мајског преврата, вероватно и због тога што се политичка клима стабилилизовала, царско осигуравајуће друштво Росија из Петровграда одлучило је да за потребе свог представништва изгради монументалну и репрезентативну зграду у Београду. Избор је пао на најлепше место на теразијском платоу на коме се већ налазила позната кафана Велика Србија. Ова одлука није донета нимало случајно, већ је за њу лобирао Светозар Вукадиновић власник Велике Србије који је отишао у Русију са понудом тамошњим компанијама да подигну зграду свог представништва у Београду.

Простор на Теразијама је био идеалан за једну монументалну грађевину, која би се тако издизала на савској и дунавској падини, и била окренута ка аустроугарској страни, што је било веома важно, јер је ова велика руска инвестиција у Србији била и значајан политички акт. Убрзо је расписан конкурс на који је пристигло чак дванаест радова. Победу је однео рад загребачког архитекте Виктора Ковачића, али како се управа Друштва није сложила са одлуком жирија одлучено је да се реализује пројекат архитекте Јована Илкића. Архитекта је палату пројектовао у маниру сецесије, доминантног европског уметничког и архитектонског стила тог доба, са елементима ампир стила, који инспирацију налази у антици.

Изградња палате која ће носити назив Росија и под чијим ће се кровом наћи канцеларије, луксузни хотел, кафана и радње, започета је 1905. године. То је за појмове тадашњег Београда био догађај без преседана, па су радознали грађани у чуду гледали зидање темеља које је већ самим својим опсегом наговештавало да ће ту нићи једно монументално здање. Темељ је зидан готово годину дана и био је ојачан са 82 дрвене греде, 30 вагона вареног гвожђа у шипкама и 10 вагона тврдог рипањскиг камена. Зидање циглом је почело наредне 1906. године, на чему су радили зидари из Црне Траве, планинског насеља на југоистоку Србије, под надзором самог архитекте Јована Илкића. По први пут у Београду је употребљен армирани бетон за међуспратну конструкцију, према систему фирме из Штутгарта. На материјалу се није штедело: црвени гранит којим је обложен партер довезен је чак из Шведске, кориштен је и најфинији рипањски гранит, фасада је богато декорисана мермером, жућкастим плочицама и орнаментима зелене боје који су израђени у чувеној фабрици Жолнаи у Печују.

Захваљујући Жолнаи керамици Београд је добио зграду попут оних у Аустроугарској, док је првобитна орнаментика крова била налик на ону коју има Музеј примењене уметности у Будимпешти. Фасада је такође декорисана и скулптуром Жена са три детета и алегоријом Глорификација Русије која слави Русију као привредну и поморску силу.
Када је палата изграђена није јој било равне у Београду. У њој се налазио први лифт, који је назван успењачом, зграда је имала сопствено електрично осветљење, парно грејање, четрдесет соба и салоне, елегантну терасу и кафану у којој су припремана српска и француска јела. Свечаност отварања изведена је из два дела само из разлога да се не би правила велика помпа и избегао политички значај отварања овог здања. Палату је најпре отворио краљ Петар И Карађорђевић, на Нову годину 1908. године, а три дана касније отворена је и за јавност свечаним пријемом уз концерт Краљеве гарде.

По отварању зграда је под својим кровом држала хотел, квартире за ренту, кафану, ресторан и канцеларије српске филијале Осигуравајућег друштва Росија за чијег је директора постављен Светозар Вукадиновић, власник некадашње кафане Велика Србија. Убрзо је кафана Москва постала омиљено окупљалиште београдске елите, како политичке и пословне, тако и интелектуалне и уметничке. Године 1910. у њој је основан Српски олимписки клуб (комитет). Кафана је била чувена по својим паштетама са месом и сиром, белом рибом са мајонезом, печењима, најбољим страним винима и пивима. Ту сте могли свакодневно читати инострану штампу и слушати бечку музику, иако су на њу често негодовали припити гости, па је долазило и до инцидената.
Нико ко је од странаца посећивао Београд није заобилазио ову кафану. Нју је чак опевао француски песник Емил Оман у поеми Москва, кућа – грдосија, а овде је током 1937. године сниман филм Ултиматум Ериха фон Штрохајма. У Првом светском рату зграда је оштећена када је на њен задњи крај пала аустроугарска бомба и срушила апотеку породице Викторовић и Патријаршијски дом. Но, живот се брзо наставио, а о томе пише књижевник Бранимир Ћосић у роману Покошено поље: „Москва би оправљена, рупе од граната некако зазидане, кафана почишћена и проглашена за официрску касину. У њој се појавише колачи, бела кафа са кремом, келнери у белим капутићима и крутим огрлицама …” Када је Београд у овом рату окупиран у хотелу су били су смештени високи официри и команданти. Након рата палата је продата је Уједињеној банци, али већ 1923. године откупљује је Поштанска штедионица која је овде отворила свој први шалтер, о чему сведочи спомен-плоча која данас стоји на здању. У делу из Балканске улице и даље је остао хотел, а кафана постаје омиљено место руске емиграције и београдских интелектуалаца. У њему су стални гости били и Никола Пашић, који је увек остављао бакшиш од пола динара, као и Бранислав Нушић који је на његовом другом спрату председавао Српским новинарским удружењем.

Овде је било седиште Групе уметника, којој су, поред осталих, припадали Сима Пандуровић, Милош Црњански, Растко Петровић и Станислав Винавер. Иво Андрић је волео да седи сам и пије благу кафу са ратлуком, а када је постао популаран након Нобелове награде одабрао је интимнији сто на галерији кафетерије. Током своје богате историје хотел угостио бројне представнике светског џет-сета, који су у Београду боравили приватно или званично. Неки од њих су Алберт Ајнштајн, Роберт де Ниро, Кирк Даглас, Джек Николсон, Алфред Хичкок, Ричард Никсон, Ив Монтан, Реј Чарлс, Орсон Велс, Лучано Павароти и други.

Хотел данас располаже са 130 соба, од којих неке носе називе људи који су у њима одсели: Роберта де Нира, Алберта Ајнштајна, Индире Ганди, Лучана Паваротија, Максима Горког и Алфреда Хичкока, председнички апартман је опремљен намештајем из доба династије Обреновић. Посластичарница је чувена по свом Москва шниту, оригиналној торти од ананаса, вишњи и бадема, коју је 1974. године осмислила Аница Джепина, тадашња шефица посластичарнице хотела. Палата је 1968. године проглашена спомеником културе, четири године касније започета је опсежна рестаурација, а 1979. године је стекла статус културног добра од изузетног значаја. Следећа комплетна рестаурација завршена је 2013. године. Данас ова велелепна палата сија својим пуним сјајем и једно је од ретких београдских здања које не само да је опстало кроз бурну историју града, већ је и задржало свој аутентични изглед у готово свим детаљима.

Текст и фотографије: Милорад Стокин (аутор је уредник Фрагмената културе и Фејсбук странице Фрагменти прошлости)