Од Принципа и Вучка до Штербрука и Торонта

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Сарајке, сада Канађанке, Тање – Стаменов и Пушара – и њихове породице судбински су нераскидиво повезане од Атентата, преко Зимске олимпијаде до данашњих дана 

Пише: Небојша Тошић

Када погледам низ пут, пут је таман докле ми око допире. Даље нема. Или када бацим поглед низ поље, па се поглед судари са бријегом, наравно да не знам шта се иза брда ваља. Бог нам даде да видимо докле нам очињи вид добаци, а поклони нам да се сјећањем винемо у прошлост и маштом у будућност.

Откуд сада ово и чему води, упитао би се неки врли питац, а ја бих упитао њега да ли зна да се прије пар дана завршила Зимска олимпијада у Сарајеву. У ствари, сваке године, негдје у ово доба, (узгред већ 40 пута до сада, а Bог ће дати док је свијета и вијека да се спомиње), неко ће знати. Прво они који су је доживјели, па њихова дјеца, па дјеца њихове дјеце, и свако ће имати неку своју причу и неки „важан“ детаљ што ће полако прерастати у породичну сагу.

Сарајево се, у ствари, памти заувијек само по два угаона камена, а то је Атентат и Зимска Олимпијада. Све остало, ратови, глади, страдања, радости, жалости, „наши“, „ваши“…, само је „општа слика“ којом се могу заогрнути сви, ама баш сви градови свјетски. Треће нема. И ето између та два „угаоника“ смјестила се прича двије Тање рођене Сарајке, а сада настањене у Канади. Заједничка им је покојна госпођа Борка Тошић дјевојачки Пушара. Старијој Тањи Стаменов Ећим из Шербрука је ујна, а млађој Тањи Пушари из Торонта је тетка. Па су се тако укрстиле  судбинске приче породица Пушара и Тошића. Како сада то? Упитао би се свако.

Казивање баке Јевдокије

-Па то је барем (додуше само нама) јасно, а биће и вама који ово читате – казује Тања из Шербрука, која је ову причу недавно испричала из за канадски лист „Слово“. -Моја бака Јевдокија Тошић, гледала је „својим очима“ са само неколико метара, како се свијет, дословце, окреће на главу. На Видовдан 1914. на углу двије улице савршено непознате икоме ван Сарајева, један ситни, готово дјечак, један Давид тако рећи, искочио је пред Голијата. И бака је ову причу причала безброј пута јер су, замисли ти то, новинари из свијета, годинама  долазили у нашу кућу, уочи Видовдана, да „из прве руке“ чују како је Гаврило, херој наш, претумбао историју. Сан је то сваког новинара да прича са очевицима овако је бака Јевдокија, свједок историје, причала знатижељним журналистима:

–

Дан прије Видовдана, шетала сам лијевом обалом Миљацке и тамо  се сусретох са мојим познаником Данилом Илићем. Сједио је и сјетно пјевушио тада популарну пјесми „Ој Миљацко, тиха водо хладна“.

-Данас смо нешто весели!- насмијала сам му се јер сам осјетила тугу која је пропламсавала из његових очију.

-Сутра, ако Бог да, биће још веселије – уз осмијех ми је одговорио Данило.

Момачка и дјевојачка посла и шале. А да је ђаво шалу одњео показало се већ сутрадан, без обзира што је Миљацка и даље тихо текла, као што ће заувијек, у недоглед и у бескрај, тећи.

„Свијет се натискао дуж тадашњег Апеловог кеја. Ја сам била пред самим улазом у „Шиндлеров ресторан“ на углу Апеловог кеја и улице Фрање Јосифа. Ауто у којем је био Фердинанд скренуо је, тачно испред мене у Улицу Фрање Јосифа. Готово поред мене издвоји се неки младић и са пиштољем кренуо ка ауту. Као у успореном филму видјех како неки агент подиже пиштољ, затим неког младића који се заби у њега и омете га да пуца, а затим пуцњи Гаврилови, па скакање агената и крваво и претучено Гаврилово тијело на земљи. Наравно да тада нисмо знали ко је ко, и у општем метежу  жандармерија нас брутално растјера“

– Ето тако је, дакле, зборила  Јевдокија Кукић, рођена на Башчаршији у Пируши, (послије Улица Милош Обилића) и касније удата за Ристу Тошића и позната  као бака Дока.

„Тајна веза“ двије породице

Сједимо нас троје: Тања из Шербрука, Тања из Торонта и ја као први им рођак „неутрални преноситељ“ разговора, како не би неко помислио да сам новинар. Све је „организовала“  Тања из Торонта, као ненадмашни виртуоз не само на клавиру већ и на компјутеру. „Окле“ би ја знао да организујем сусрет путем Зоома  и да се још гледамо, па још и пијуцкамо нешто (т.ј. ја). Боже лако ли је данас бити новинар. Само сједиш и пишеш. Ништа дневнице, ништа службени пут, ништа авиони, камиони и остали превоз.  „Хеј, хај, баш нас брига, возамо се на таљига…“. Таман тако. А онда ће Тања из Торонта, Пушара, саслушавши Тању из Шербрука, Стаменов, ускликнути:

– Ето то је та „тајна веза“ која спаја наше двије породице. Ко би рекао да су се прије 111 година  на тако малом простору нашли и Гаврило Принцип и Михајло Пушара и бака Дока. И ко би, осим судбине, могао довести и везу те три личности. Према причању мога тате Петра Пушаре, који се увијек љутио на неправду, а такав је остао до краја дугог живота, Михајло је „неправедно скрајнут“ и готово заборављен, а бијаше један од веома важних учесника у организовању атентата и, ево знам сада, и у његовом извршењу.  Па ће Тања Пушара речи:

– И историчари спомињу нашег братственика  Михајла Пушару, а  многи су га се и сјећали. Био је, казивали су, лијеп млади господин, глумац и пјевач и диригент Српског пјевачког друштва Слога у Сарајеву. Тога  Видовдана славне 1914. дириговао је на пријеподневној видовданској академији у Слози. Када се чуо прасак бомбе коју је млади Недељко Чабриновић бацио на Фердинандов аутомобил,  знао је да се историја покренула. Истрчао је  добацивши  да ће се брзо вратити. Није се више никада вратио у Слогу. Знајући  распоред атентатора, нашао се поред Гаврила пред Шиндлеровим рестораном. Нагађали су да ли ће се аутомобил са Фердинандом вратити из Вијечнице. Људи се нису разилазили. И онда се појавио ауто. Возач је скренуо са Апеловог Кеја…

– О томе је Дедијер у својој књизи „Сарајево 1914. засписао: „…Када је Принцип потегао револвер, један детектив је покушао да га заустави, на шта је Пушара ногом ударио детектива у кољено, тако да је овај изгубио равнотежу, те није могао да заустави атентатора…Пушара није само онемогућио детектива да Принципа спречи у пуцању, него је, тренутак касније, јурнуо на поручника др Андреаса витеза фон Морсеја, члана престолонасљедникове пратње, када је овај искочио из аутомобила и насрнуо сабљом на Принципа…“  Михајла су ухапсили тачно у подне, али послије седам дана су га пустили. Тада још нису знали да је он послао исјечак из новина у Србију, у којем се најављује Фердинандова посјета Сарајеву и тиме покренуо борбену групу „Младе Босне“.

Угашено огњиште у Себиљу

-„… И одмах, након пуштања, пред затворском зградом су га поново ухапсили и депортовали у први, до тада познати  концентрационом логору на свијету,  Арад у Румунији, искључиво испуњен Србима. Мучен сталном глађу, батинама и боравком у подземним казаматима арадске казнионице умро је у 29. години живота, а породица његова је принудно расељена. Тако је  огњиште породице Михајла Пушаре, у височком насељу Себиљ, за свагда угашено…“. Ово је записано у изванредој књизи доктора Богдана Д. Пушаре „Братство Пушара кроз вијекове“. Па опет, кад се неком случајном слушаћу о атентату помене Михајлово име, он појма нема. Ипак, успомену на њега чувају и гаје чланови данашњег Српског пјевачког друштва Слога.

Ето, тако је некад било, а сад се спомињало. Касније се кћерка Благоје и Татјане Пушаре, Борка, чији је брат Петар Пушара отац Тањину, удала за сина Ристе и Јевдокије Тошић, Слободана, а ови су имали и кћерку Гордану удату Стаменов, Тањину мајку, па су породице Пушаре и Тошићи доведене у нераскидиву везу све до дана данашњег. Зато није случајно што су се ове наше двије Тање „нашле“ и на Сарајевској Олимпијади, 1984. године, када је отварање пратило двије милијарде људи диљем земљиног шара. О томе Тања Пушара, ова из Торонта, приповиједа.

–

Од осмог до деветнаестог дана, мјесеца фебруара, љета Господњег 1984. у Сарајеву су одржане  14-те Зимске олимпијске игре. Равно прије 40 година, а као да бијаше јуче. И трајале су само 12 а нама се чинило и чини да су трајале много дуже, па ево све до данас.  Многи од нас, тада сарајевских средњошколаца, нисмо ишли на наставу  јер смо се мјесецима увјежбавали за церемонију отварања ЗОИ . Посебно смо били поносни што је Сарајево  одабрано за домаћина игара испред  јапанског Сапора шведског Гетеборга, али по писању „свјетске штампе“ главни је мотив ипак била жеља да се Игре, као симбол свјетског мира и братства међу људима – одрже у граду који је дотада обично био везиван за избијање Првог свјетског рата. Олимпијада је трајала кратко, али то вријеме рачунам као стварно незабораван период мога живота.

-Током наших припрема, па током „генералних проба“ походили су нас бројни новинари и фоторепортери. Били смо толико навикнути на њих јер  нам је изгледало да су и они, као и ми саставни дио Игара, као што је и сваки Сарајлија то стварно био.

Девојка са насловне стране 

Вјежбали смо по сухом, хладном и без снијега времену. То је, било добро, али над свима нама је лебдјело питање хоће ли бити снијега.  Стално су нас сликали па смо навикнути на то збијали шале са фоторепортерима. Главна је била: “Ништа без насловне стране“. Кад једног дана појављује се један фоторепортер и сав сретан маше новином и виче: „Гдје је дјевојка са насловне стране?!“

-Сви се смију и показују прстом на мене. Фотографија за дивљење. Привукла је пажњу и великог произвођача зимске опреме. Нуде ми уговор да носим њихове моделе. Али, наравно, премлада сам и моји родитељи одбијају. Свеједно, била су то срећна времена. Само осам година послије промијенио се наш живот. Почео је један од безбројних грађанских ратова, ни први ни посљедњи у свијету, а овај се десио нама. Напустила сам Сарајево оставивши иза себе све што ми  бијаше драго. Ријетко се тамо враћам. Преболно је јер и већина људи које сам вољела  и са којима сам одрасла више нису тамо. И јутрос сам слушала пјесму коју је мој пријатељ компоновао о тим временима и нисам могла да зауставим сузе…

Онда мало сједимо и ћутимо загледани у себе. „Беше моје!“ што би Митке рекао…(онај Борин из Коштане).

-Није него!- рећи ће Тања из Шербрука. – Вала се барем ми не дамо. И овдје у Канади, када снијег витла низ улицу, а ја са прозора гледам, јесте да ми је тешко да се крећем, а опет као да летим. Како Тања каже,  вјежбали су за отварање по голомразици без снијега, па и они и сви ми смо забринуто гледали хоће ли одакле завалити бјелина. А оно ко за инат, лијепо вријеме. Ни облачка. И седмог фабруара, увече, разочарење на врхунцу: Дало нам Олимпијаду а снијега ни за лијека!

– А сада оно што нико од нас „савременика“ неће заборавити. Ноћ већ освојила, кад прве пахуље дословно „грунуше из небеса“. Очас забијелише кровови, па дрвеће, па улице, па онда нешто „што никада није било“, а за наших живота сигурно неће. Без ичијег позива, без икакве „узбуне“, без ријечи, почеше да се отварају кућна врата. Домаћини, домаћице, дјеца, хајмо цурице, хајмо дјечаци, милицајци, ватрогасци… Сви изашли са лопатама у рукама не само на улицама према Кошеву гдје ће за пар сати почети Церемонија, већ  и на „падинским дијеловима“, како воле новинари тепати, па на Грбавици, па на Ченгић Вили, па низ поље према Отоци и Алипашину. Према „насељу Солидарности“ које је ту ноћ посудило име читавом граду. Град Солидарности. Чистила сам снијег испред зграде са комшијама и познаницима, сви весели и раздрагани, као да је то једино и највеће што можемо пружити нашем граду.

-И прошла је Олимпијада у магновењу. Само дванаест дана, хајде и дан два горе или доле, а опет кратко, прекратко да би потонула у заборав. Тих дванаест дана био је печат који се за увијек утиснуо у срца свих Сарајлија и свих грађана  „Од Вардара па до Триглава“- говори Тања из Шербрука па и њој и Тањи из Торонта, суза сузу низ лице стиже. А ја гледам у чашицу па ми се нешто моја домаћа лоза магли. Шта јој је? Па мало прије бијаше бистра ко суза.

Насловна фотографија: Тања Пушара и Тања Стаменов