На вечној кући српских војника и грб непријатеља

Од града Крфа малим бродићем крећемо на острво Видо. Пловимо двадесетак минута…

Слика може припадати природа и језеро

Седим поред осталих путника на броду али не чујем њихове летње, раздрагане, бучне разговоре. Гледам у воду, у гробље. Видим те чудне, не-српске, сахране… Није тада, тих црних дана, на Крфу било толико чврстих братских руку да православном обичају укопа та измучена тела… Видим како са чамаца лака, осушена тела, тежине од по четрдестетак килограма, падају у воду, без великог пљеска, и нестају у својој вечној плавој кући…

Слика може припадати водена површина

Слика може припадати споменикЧудан је живот…

Рођени су и одрастали уз Мораву, Нишаву, Тимок, Ибар, Ђетињу… а вечну кућу су нашли овде, у овој сланој, туђој води…

Ој, животе!

Пристајемо у мало пристаниште острва Вида. Ту су и тада пристајали чамци и бродићи. Не треба вам водич, нити путоказ. Само једна стаза води према месту где је обележје њихове вечне куће…

На острву Виду нема зграда, туриста, хотела. Грчке власти су забраниле да се ту ишта гради. Да се не скрнави ово, једно од највећих страдалишта, које је чак и ова древна земља, видела…

Борови… Шума… Идем напред, утабаном стазом… Трудим се да идем испред мојих девојака, да не виде моје сузе, да ме нешто не питају, јер у грлу ми је нешто запело, не бих могао ништа ни да кажем. Оне све схватају. Иду споро, иза мене. У тишини…

Слика може припадати у затвореномДолазимо до маузолеја. Маузолеј? Српски “маузолеј”? Како то уопште може да постоји? На маузолеју онај хералдички побачај у виду трогрбог грба. Са све шаховницом и словеначким грбом. Видео сам слику овог маузолеја архитекте Краснова и раније, на фотографијама, али сада када сам се овде нашао, на овом месту, овај симбол једне гротексне земље, дефинитивно ме поражава…

Потражих махинално погледом и запитах се: А где је црква? Где ћу, бре, воштаницу да запалим, за душу наших мученика? Нема српске, православне, цркве на острву Виду! А овде су најбољи Срби које је икада мајка родила…

Зашто нисмо никад направили цркву, за сећање, за вечност?

Милош Црњански у свом путопису са Крфа, из 1925. године, пише да је Александрова краљевина “уложила мање у ово место него што на Крфу кошта један магарац”…

Шта смо ми из целе те приче научили? Да ли макар данас схватамо какво је семе српске трагедије посејано када је пљунуто на ове жртве и када на њиховој вечној кући и данас виси грб њихових непријатеља, оних који су вешали, силовали и клали нејач која је остала по српским селима док су они пролазили голготу библијских размера?

Слика може припадати напољу и споменик

Не схватамо!

Разликујемо ли браћу од крвника? Чиме треба да се поносимо а чега да се стидимо? Куда треба да идемо? Чему да се надамо? Из којих књига, из којих историја треба да учимо? Шта је за нас свето?

На острву Виду су одговори на ова питања!

Опис фотографије није доступан.

Слика може припадати стоји и напољу

Текст и фотографије: Владан Јевтић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.