Srpski i evropski vitez, a ne turski sluga
Kraljević Marko je najveći junak ne samo kod Srba, već kod svih Južnih Slovena – Bugara, Makedonaca, Hrvata. Nebrojene pesme su ga opevale, koristimo ih u svakodnevnom govoru, često i ne znajući odakle ih znamo. Štaviše, dok prostiji svet “svako malo” izusti po koju Markovu, učenija klasa obično naglašava da je reč o “mitu” i da je Marko bio “običan turski vazal”, a ostalo je nadogradio narod.
Međutim, knjiga “Marko Kraljević, čovek koji je postao legenda” dokazuje da nije tako. Marko Aleksić, autor ove biografije, magistar arheologije, iz nedovoljno korišćenih turskih izvora iz Markovog vremena, otkriva da je on najveći deo svoje vladavine uspešno odolevao Turcima. Uprkos opštem mišljenju da je Marko postao vazal posle Maričke bitke 1371, on se odupirao do 1385, kada su svi ostali preživeli hrišćanski vladari postali vazali pre njega, i kada je na taj način jedino mogao da zaštiti narod.
“Po svom obrazovanju i životu, kao i sva njegova braća, Marko je bio pravi evropski vitez”, kaže Aleksić.
Čudnovato je da se ova prva ozbiljna knjiga o istorijskom Marku Mrnjavčeviću pojavila kod nas tek pre pet godina, decenijama kasnije od, recimo, knjiga o istorijskom Isusu. Hrišćanski verujući svet hrabro je podneo teorije nastale još osamdesetih, da Isus nije bio sin Božji, već običan čovek, potomak Davidov, oženjen Marijom Magdalenom sa kojom je izrodio decu, političar koji niti je raspet, niti je vaskrsao. Nijedna hrišćanska crkva nikada se nije oglasila, tako da “Sveta krv, sveti gral”, zajedno sa nastavcima, i dalje stoje na policama knjižara, pa neka veruje ko hoće i u šta hoće.
Nasuprot tome, pred nama se prvi put u Aleksićevoj knjizi otvara ne samo biografija čoveka koji je postao legenda, već i slika srednjevekovne Srbije u poslednjim godinama carstva Dušana Nemanjića, najvećeg uzleta jedne slovenske drzave koja se prostirala od Dunava do Egejskog mora i jadranskih ostrva. Car Dušan je pratio evropska dešavanja, pa je nakon osnivanja Reda podvezice u Engleskoj, koja je označila početak epohe viteštva, uveo taj običaj i u svoje carstvo. Viteštvo je, za razliku od krstaštva, predstavljalo odanost vladaru i narodu. Srpski vitez je bio odan bogu, svojoj ženi i svom narodu.
Iz velikaške porodice Mrnjavčevića, sin Vukašina i Jelene – u narodu Jevrosime, sa braćom Dmitrom, Andrijasom, Ivanišem i sestrom Oliverom, Marko Mrnjavčević vodio je uzoran život prvorođenog plemića na dvoru u Prilepu. Rođen gotovo u isto vreme kada i naslednik prestola Uroš, nazvan Nejaki zbog slabog zdravlja, Marko je u ime cara putovao u Dubrovnik obavljajući važne državne poslove. Kada je Dušan iznenada umro, velikaške porodice brzo su svrgle sa prestola Uroša i Mrnjavčevići su izašli na istorijsku scenu zajedno sa Osmanlijama.
Posle Maričke bitke u kojoj mu ginu i otac i stric Uglješa, iako su izgubljeni Prizren i Skoplje, Marko je u očima naroda već viđen kao budući vladar, kada i dobija titulu “kraljević”. Međutim, bez podrške oca i strica, u sukobu srpske vlastele za prevlast na ogromnoj teritoriji, porodica Hrebeljanović pobeđuje i kratko vlada državom od koje Turci otkidaju komad po komad. Bitka na Kosovu bila je kraj srednjevekovne Srbije, ali i hrišćanstva u ovom delu Evrope. Marko je postao turski vazal i kao takav poginuo na Rovinama boreći se protiv rumunskog vojvode Mirčete. Po zapisu Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara, koji se i sam borio na Rovinama, Marko je izgovorio ove reči: “Molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”.
Tako je nestao istorijski Marko, poslednji svedok krunisanja cara Dušana u Skoplju, ali unesrećeni narod opevao ga je za sva buduća vremena, pa i ova naša.
Istorija ne može sa sigurnošću da kaže gde mu je grob. Prema narodnoj pesmi, Marko je, saznavši od vile da će umreti, pogubio Šarca da ga Turci ne jašu, sablju i koplje polomio, a topuz bacio u Urvinu planinu. Pronašao ga je svetogorski monah Vaso, koji ga je odneo u Vilindar, kako nasa epika naziva Hilandar, opevao ga i sahranio bez obeležja, “da se Marku dušmani ne svete”.
Dakle, zašto je narod izabrao baš Kraljevića Marka da mu podari besmrtnost? Zato što je bio “junak u pokorenom Srbinu”, po rečima Vladimira Dvornikovića. Rob od kraljevskog kolena bio mu je bliži od roda rođenog, jer su delili istu sudbinu.
U njega je ulivena svaka kap krvi porobljene raje, svaka želja za osvetom prema osvajaču koji je bio bez milosti, ona ljubav, onaj “ašk” po turskom, koja je nadživela sve vekove ropstva. Narod je stvarnom Marku samo dodao nadu da će jednoga dana povratiti svoju slobodu. A u takvom Marku bilo je onog “materijala” za stvaranje legende. Iako je, prema vazalskoj obavezi, štitio sultana od odmetnutih turskih akindžija koji su haračili za svoj račun, narod je u ovome video da srpski ratnik štiti i njih, gonjen upravo viteškim vaspitanjem i odgojem koji je imao.
Vazalski položaj oživeo je u njemu ono arhajsko i pagansko: bio je preke naravi, pustahija ljutit i besan, kafanski kabadahija sklon piću i ženama, sve ono što je postojalo i u epovima o Beovulfu i Ahilu. Kako bi rekao Marko Aleksić, imao je socijalni komfor sažet u narodnoj izreci “može mi se”. Sa druge strane, viteštvo mu je nalagalo da bude pravedan i plemenit, poštuje oca i majku, a najviše “knjige starostavne”, odnosno zakon, da pomaže slabije i razvije momenat “čojstva”, čovečnosti – da zaštiti druge od sebe, što će se kasnije naći u delima Marka Miljanova.
Da bi trajao sto duže, narod je Marku dao da živi trista godina, da ima svoga krilatog konja, oružje i natprirodnu snagu koje su mu dale vile posestrime. Njegov konj Šarac, “davor Šaro, davor dobro moje”, preskače devet planina, ume da govori i pije vino, a Marko “pola pije, pola Šarcu daje”. Markova je i “sablja sa očima”, kao i buzdovan, sa kojima izlazi na dvoboje sa Musom Kesedžijom, Minom od Kostura, crnim Arapinom, ali i sa hrišćanima kao što je Ljutica Bogdan.
Priznavao je protivnikovu snagu, pa zanavek ostaju stihovi kada je pozvao vilu Ravijojlu da mu pomogne da pobedi Musu Kesedžiju: “Jao mene do boga miloga, gdje pogubih od sebe boljega!” Ukidao je svadbarine, orao carske drumove, pomagao sirotinju, pio vino na Ramazan, jer ga je bilo sramota od Turaka da “ja pijem, a oni gledaju”. Podsmeh, lukavstvo, u kombinaciji sa vojnom veštinom, opčinili su ne samo njegov narod, već i strance.
Dve engleske gospođice, Džordžina Mjur Makenzi i Adelina Paulina Irbi, putujući krajem 19. veka po slovenskim zemljama Turske u Evropi, ostavile su dirljivo svedočanstvo istog naziva. Obe miss popele su se na Markovu kulu kraj “Prilipa”, kako pišu, i zapisale priču o istorijskom kraljeviću koja je, po rečima Gledstona, učinila više za Srbiju od čitave britanske diplomatije uvek naklonjene Turskoj. Savršeno upoznate sa istorijom, mlade dame su više razumele Markovo vazalstvo, tu “pegu na štitu” junaka, nego mnogi njegovi sunarodnici stolećima kasnije.
“Oni ne mogu da poreku to, ne mogu da ga izvine, ali pogledaju na to više kao na neki zao udes, nego na krivicu”, pisale su o osećanjima “prostog srpskog naroda”. A govoreći o novim književnicima, “izdancima i suviše učene škole u Germaniji”, mis Irbi i Makenzi zapazile su da ovi pisci “pokazaše kako naumiše da ne dadu da ‘pogreške pučkoga junaka’ leže s tolikim poštovanjem u magli zavijene”. U jednoj pozorišnoj predstavi u tadašnjem Beogradu, neko je Marka prikazao u tako zlom svetlu da, prema kazivanju Engleskinja, “hladan led pade na skupljeni svet”. Nastalo je ćutanje, a “tada prosto jedno srce ne mogaše više sebi odoleti, pa gotovo zagušujući se jecanjem, jedan seljak viknu, ‘Marko nije izdajica’!
Mis Irbi je zauvek ostala na Balkanu, čineći ogromna dobročinstva. Ivo Andrić o njoj je rekao da je “najplemenitija Engleskinja”. Umrla je i sahranjena u Sarajevu 1911, a jedna beogradska ulica nosi njeno ime.
Veliki američki slavista Klarens Mening objavio je 1932. knjigu “Kralj Marko: srpski heroj”, bogato je ilustrujući prizorima iz života srednjevekovne Srbije.
Ali najlepši oreol kraljeviću antičke sudbine dala je Margerit Jursenar, u pripoveci “Osmeh Kraljevića Marka”. Književnica koja je ovekovečila rimskog cara Hadrijana, napisala je jednu od najinspirativnijih priča svetske književnosti, opisujući kako zarobljenog Marka stavljaju na najgore muke ne bi li proverili je li zaista mrtav. Marko naređuje telu da ne pokaže znake života sve dok pred njim ne zaigra Ajša, a onda mu se na licu ipak pojavljuje osmeh, koga Ajša sakriva svojim velovima. “Ono što nedostaje ‘Ilijadi’ jeste Ahilov osmeh”, napisaće Jursenar.
I tako se vraćamo onom neobjašnjivom a neporecivom, što nas i dalje spaja sa legendom o Kraljeviću Marku, a to je – ljubav prema životu. “A ja volim moju rusu glavu, neg’ svo blago cara čestitoga”. Bolje je živeti nego umreti, a ako se može ziveti junački, to bolje.
Iza Marka je ostao samo srednjevekovni manastir Markova crkva u selu Sušice kod Skoplja, porodična zadužbina Mrnjavčevića, gde se na freskama vidi u punoj snazi.
Zato je uzaludna i potraga za Kraljevićem Markom, jer legenda o njemu ne postoji da bismo se tukli i poginuli, već da volimo život i slavimo ga na dostojan način. Imamo li vladare koji nas brane od silnika? Nemamo. Imamo li sablje i topuze? Nemamo. Imamo li one koji štite sirote, brane pravdu, donose pravedne zakone i sude po njima? Nemamo. Imamo li one koji sultanu ne ljube skute, ma i bili njegovi vazali? Nemamo.
Imamo svoje glave na ramenima, svoju pamet, svoje zdravlje i svoje umeće da preživimo. Herojstvo je svaki dan kojim živimo ovakvim životom. Na čemu ćemo se ogrejati, svako može da bira. Možemo se grejati na roditeljstvu, kako kaže Marko Aleksić, smatrajući roditeljstvo herojskim činom. Može i bes da nas greje, ali onaj hladni i pametni, koji zna da je svaka sila za veka. Možemo sa smehom da ulazimo u banke i supermarkete, da plaćamo poreze i odmahnemo rukom kad nam smanjuju plate i penzije. Da uživamo u “Matriksu”, “Gospodaru prstenova”, “Ratovima zvezda”, znajući da su u njih utkane i naše priče, naši stari lekovi za nove bolesti.
Najzad, ako ste gledali “Sulejmana Veličanstvenog” i ne stidite se toga, priznajte ko je inspirisao scenariste za lik najdičnijeg među agama i begovima, ponosni i dostojanstveni lik Bali-bega Malkočoglua? Otporan na turske princeze, slab na mehanu i kadune. Turci najbolje znaju ko je bio Kraljeviću Marko.
I pročitajte knjigu Marka Aleksića. I ona je podvig. U njoj se nalazi mnogo toga čega u ovom tekstu nema.
Tekst: Ljiljana Jorgovanović/Foto: Wikimedia (Naslovna: Marko Kraljević i Musa Kededžija – Vladislav Titelbah)