Манастир Добрун бисер на реци Рзав

Серијал о српским манстрима и дургим светињама у земљама региона, који је део пројекта који суфинасира Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону обухвата и Митрополију дабробосанску . Седиште ове епархије Српске православне цркве, коју је уставовио 1219. године Свети Сава,  налази се у Сарајеву и Сокоцу, а надлежни архијереј је митрополит Хризостом (Јевић).

У Митрополији дабробосанској нлази се 13 манастира: Богородица Чајничка, Возућа, Горња Лијеска, Добрун, Добрунска Ријека, Доње Вардиште, Карно, Кнежина, Озерковићи, Пјеновац, Сасе,  Соколица и Топлица (метох манастира Карно).

Манастир Добрун, бисер међу српским манастирима у Босни и Херцеговни, се налази у близини Вишеграда, на реци Рзав. Ово је један од најстаријих манастира на просторима данашње БиХ. Сарешина манастира данас је игуман Калистрат.

Најпознатије фреске у манастиру су фреска цара Душана са женом Јеленом и сином Урошем, као и фреска са ктитором манастира, жупаном Прибилом, његовим синовима и зетом Станом које су и до данас сачуване.

У стенама изнад манастира се налази пећина чији је улаз некада био озидан сигом. У њој су живели испосници који су у манастир силазили само за време великих празника.

У саставу манастира постоји издавачка кућа „Дабар“ која издаје истоимени часопис посвећен митрополији дабробосанској. Сем њега ова издавачка кућа је штампала око 50 других духовних наслова

Према изворима који тврде да је манастир настао за време владавине цара Душана манастир је основао жупан Прибил. На северном зиду припрате и данас се налазе сачувани портрети краља Душана, жене му Јелене и сина им Уроша из 1343. године. Жупан Прибил је поред жупанског двора у тврђави између 1340. и 1343. године саградио и манастир. Манастирска црква је била скромна, зидана је од камена и сиге, имала је облик једнобродне засведене базилике без куполе. Храм су живописали врсни зографи из јужне Србије.Постоје и извори који тврде да је манастир настао за време владавине цара Душана када је у Добруну дужност чувара тог дела западне границе српске државе вршио жупан Прибил.

После монашења жупана Прибила (монашко име Варнава) наслеђују га синови прво Стефан а потом Петар, који је дозидао спољну припрату и ризницу са северне стране и живописао их 1383. године. „Дјебр – Дабар – Добрун“ са црквом посвећеном празнику Успењу Пресвете Богородице је задужбина Петра жупана. То је била најстарија столица дабробосанских митрополита, а налазио се поред реке Рзава.[6] У време жупана Петра у Добруну је било око 720 монаха. Под утицајем босанских властелина Радиновића и Павловића, који су столовали у Вишеграду, повлачи се жупан Петар и по примеру свога оца замонашио се под именом Јован.

Добрун је пао под Турке 1462. године. Према сачуваној легенди, освојен је издајом. Један српски слуга открио је Турцима да су из Добруна отишли сватови по младу у Пријепоље. Турци су сачекали сватове у повратку иза Бијелих Брда, побили их, преобукли се у сватове, ушли у град Добрун и заузели га. Том приликом разрушили су град док је манастир оштећен. Млађи монаси су се разбежали по неприступачним испосницама широм добрунске области док су у манастиру остали само старији. После смрти ових монаха манастирска црква је отварана само о великим празницима док манастир није порушен и потпуно запустео.

Манастир у XVI веку обнављају монаси, који су након напуштања добрунског манастира основали метох у месту Ваган. Турци су га поново порушили крајем XVII века а монаси су се разбежали по старим испосницама. Народ добрунског краја је поново обновио је манастир крајем XVIII века. Ипак у манастиру није било монаха па се служило три пута годишње: на Божић, Васкрс и на Духове.

Устанак у Босни и Херцеговини 1875. године Турци су казнили рушењем великог броја светиња међу којима и манастира Добруна. Берлинским конгресом 1878. године Босна је добила новог господара, уместо Турске, Босну су окупирали Аустроугари. Захваљујући митрополиту Сави Косановићу, народу добрунског краја и помоћи баронесе Вилхелмине Николић манастир Добрун је 1884. године поново обновљен. Обновљена је првобитна црква жупана Прибила, али не и припрата и ризница жупана Петра.

Током Првог светског рата манастир је поново страдао. Са обнављањем се почело 1921. године. Приликом обнове прекречен је ктиторски натпис изнад надвратника на улазу у нартекс, а старе фреске у засведеном трему покривене су новим слојем живописа. Нова несрећа задесила је манастир у Другом светском рату. Немци су цркву користили као магацин за мине, које су јануара 1945. године активирали и разорили манастир до темеља. Ово је било најтеже разарање манастира. Остали су само припрата и звоник.

За годину дана народ је поново обновио манастирску цркву, која је освећена у недељу по Митровдану 1946. године. Године 1994, након 250 година, одлуком митрополита Дабробосанског Николаја манастир је поново насељен монасима.

Године 2004, када је обележено 200 година од подизања Првог српског устанка, манастирском комплексу су додати нови објекти. Међу тим објектима налази се и Карађорђев конак у коме је, на првом спрату смештен Музеј Првог српског устанка, док се на другом спрату налази музеј дабробосанских митрополита у коме је приказан историјат ове митрополије. У саставу музеја дабробосанских митрополита се налази и мала капела која је посвећена светом апостолу Андреју Првозваном, крсној слави краљевске породице Карађорђевић.

Године 2004. је на стени поред великог белог крста, изнад манастирске порте постављен споменик Карађорђу. Исте године је познати добротвор и пословни човек из Чикага Слободан Павловић финансирао изградњу пешачког моста преко реке Рзав.

У току је и оправљање старе цркве Успења пресвете Богородице. У ископинама испод цркве су пронађени остаци фресака из средњег века, керамике, као и аустроугарски метални новац. Такође је у ископинама откривено и преко два квадратна метра делова фресака, које су највероватније затрпане након експлозије коју су изазвали немачки војници 1945. године. Археолози су такође открили више људских посмртних остатака и један цео гроб, што указује на то да су се овде у прошлости сахрањивали црквени великодостојници, као и ктитори.

Манастир Светог Николе налази Добрунска Ријека, у општини Вишеград  смештен је на ушћу речица Ундруље и Будимлије, испод планине Варда, на путном правцу Добрун—Увац.

Манастир Светог оца Николаја у Добрунској Ријеци 04.jpgМанастир је основан 2009. године као метох манастира Добрун, са намером да се Издавачка кућа Митрополије дабробосанске „Дабар” пресели на ову локацију. На иницијативу народа овог краја донета је одлука да се подигне црква Светог Николе. Грађевински одбор, на челу са јеромонахом Јованом, а по благослову митрополита дабробосанског Николаја Мрђе, направио је идејни пројекат целог манастирског комплекса.

Дана 23. маја 2004. године, на празник Преноса моштију Светог оца Николаја, митрополит Николај освештао је темеље храма, а наредне године освештани су и темељи конака. Наредних година црква је довршена, покривена и на њу постављени крстови, завршен је и конак и саграђен мост до манастирског комплекса, а 2009. године се у манастирски комплекс уселило монаштво и ту је смештена издавачка кућа „Дабар” са редакцијама листова „Дабар” и „Соко”. Године 2012, из техничких разлога, седиште Српског соколског друштва „Соко” премештено је из манастира Добрун у овај манастир.

У порти манастира налази се споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу, а недалеко од овог здања, на месту на ком је Михаиловић ухваћен, постоји споменик који је подигла Скупштина општине Крагујевац, као и гробница и споменик побијеним пратиоцима Михаиловића: мајору Драгиши Васиљевићу, капетану Николи Мајсторовићу и поручнику Благоју Ковачу.

Манастир Успења Пресвете Богородице се налази у центру Чајнича.

Црква Успења Богородице у Чајничу 02.jpgСтара манастирска црква потиче из 14. века. Најранији сачувани запис о старој чајничкој цркви потиче из 1492. године, када се на чајничком Прологу помиње име храма и година 1492, што указује да је храм постојао и раније. У рукописној књизи Пролог у којој је дат кратак опис живота светаца, храм се помиње као Чајничка црква Успенија Пресвете Владичице наше Богородице 1492. године.

Црква Успења Богородице-Чајниче 23.JPGХрам се поново помиње 1804. године када је на њему вршена поправка, затим 1820. године када је у храму почела да ради школа за српску децу, и 1837. када је грађена црквена ограда. Храм је страдао од експлозије током Другог светског рата између 11. и 12. априла 1943. године, а сачувани су само зидови. Црква је обновљена 1946. године у истим пропорцијама, и 20. јула 1946.

Градња нове и веће цркве почела је 1857. године у периоду када су европске велике силе Уједињено краљевствоФранцуска и Русија, вршиле притисак на Османско царство да дозволи верске слободе својим грађанима, односно да да дозволу за изградњу цркава. Самој изградњи храма претходио је Париски мир 1856. године којим је Турска, на инсистирање других земаља, признала равноправност муслимана и хришћана. Ово је у пракси значило да се дозвољава зидање нових и обнова старих цркава, као и отварање школа. У овом периоду пред крај вишевјековне владавине Османског царства, на простору југоисточне Европе који су насељавали Срби, изграђен је велики број српских православних храмова, док се изградња великих саборних храмова ограничавала на градске средине и дотадашња сједишта митрополија и епархија Српске православне цркве.

У овом периоду пред крај владавине Османског царства, и остваривања верских слобода након вишевековне окупације, су изграђене Саборна црква у Београду (1837—1845), Саборна црква у Новом Саду (1851), Саборна црква у Нишу (1856—1872), Саборна црква у Никшићу (1875—1880), Саборни храм светог великомученика Георгија у Смедереву (1850—1854), Саборна црква у Мостару (1863—1873), те Саборна црква у Сарајеву (1859—1874).

Црква Успења Богородице-Чајниче 26.JPGНову цркву је зидао неимар Петар Тодоровић из Велеса, а изградња је трајала од 1857. до 1863. године. Цркву је освештао Митрополит дабробосански Игњатије 1863. године. Звоник је накнадно подигнут у периоду (1893—1897) године. За време Другог светског рата, Италијани су подметнули експлозив у црквену порту, што је довело до већег оштећења храма. Обнова храма је почела педесетих година двадесетог века у време тадашњег пароха јеромонаха Василија Домановића. Обнова храма је трајала до 1959. године, када је на Малу Госпојину освештао Патријарх српски Герман.

Поред иконе чајничке Краснице, у цркви се чува икона Светог Георгија са 12 сцена које илуструју његово житије, рад анонимног сликара друге половине 16. века, затим икона Светог Николе рад Андрије Раичевића из 17. вијека и иконе Свете Тројице, рад непознатог војвођанског сликара, која је дарована 1848. године. Најстарија рукописана књига је четворојеванђеље из 14. века, као и јеванђеље из манастира Папраће са записом свештеника Оливера из 1513. године.

Чајничка Красница је сликана на дрвеној плочи са обе стране. Са предње je Богомајка са малим Христом на рyци, a на полеђини je Св.Јован Крститељ, који десном рyком благосиљa. Првобитно je боравила на двору Немањића, па je цар Урош поклонио манастирy Бањи, после свог дyжег боловања и срећног излечења у манастирy. Ту je била до времена када сy мошти Св. Саве однесене из Милешева, када су Турци у истом походy спалили и опљачали манастир Бањy.

Црква Успења Богородице у Чајничу 08.jpgПо легенди, неки сељак из околине Рудог, после чудесног јављања Пресвете Богородице у сну, спасава иконy из ватре и преко Лима доноси je у Чајниче, гдје je смјештена у Стару цркву. Године 1943., по доласку усташких одрреда, Стара црква бјеше опљачкана и том приликом обили су црквену касу и из ње однијели све драгоцјености. Прије самог опустошења мјештани су из цркве изнијели све ствари и књиге, a иконy однели у кућу Српкиње, Милке Спремо. После одласка усташких одреда, осам људи je пренело икону у црквy села Стречања, измеђy Чајнича и Пљеваљa.

Са Стречања икона je премештена y једнy пећину, ради веће сигурности, где je чувана под јаком стражом. Из пећине je премештена у село Слатина (код Фоче), и смештена у црквy у том селу, да би касније пренесена у село Трпиње, где je остала до краја рата. Ту je свештеник повремено долазио и служио, a народ се искупљao y приличном броју. После рата, по оправци Старе цркве, икона je враћена на своје негдашње место, манастир у Чајничу.

Манастир Возућа или Возућица (на слици доле) је посвећен је Светој Тројици. Манастир се налази у Возући, у долини реке Криваје и подножју планине Озрен. Изграђен је у 14. веку као задужбина српског краља Драгутина.

Манастир Возућа.jpgНапуштен је крајем 17. века под османским претњама и од тада је 160 година био препуштен зубу времена. Обновљн је 1856-1859, а освећен на Духове 1865. године од стране Игњатијева – помоћника владике Висариона. Крај реке Криваје сачуване су оштећене ћелије конака. У његовој цркви посвећеној празнику Духовима, служе 1883. године мирски свештеници.

Током Првог светског рата аустријски војници су однели манастирско звоно, а у септембру 1941. су га опљачкале усташе, да би га у фебруару 1942. запалила муслиманска полиција. Обновљен је након Другог светског рата. У периоду од 1992. до 10. септембра 1995. ово подручје је било у саставу Републике Српске. Манастир је након 10. септембра 1995. опустошен и оскрнављен од стране Армије Републике БиХ, српско становништво је прогнано, тако да је манастир поново напуштен.

Први свештеник Зоран Живковић је у манастир дошао 2000. године и затекао га у урушеном стању са две неексплодиране тромблонске мине у куполи. Манастир је обновљен и поново освећен 25. јула 2015.

Насловна фотографија: Манастир Успења Пресвете Богородице у Чајничу

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.