Моја борба за српски народ!

Пише: Здравко Елез

Данијела Сремац, рођена Београђанка, данас је успешна пословна жена, председник и оснивач Српског института из Вашинктона. Од недавно је и на челу Цептера за Америку, али ова Српкиња је и ескперт за мултимедијске комуникације и америчку спољну политику, а уз све то стиже да пише, слика и пева. Стигла је чак и да буде кандидат за председника Србије, на прошлогодишњим изборима.

С поносом истиче да у њеним венама тече крв и славне царске руске породице Романов, али и знаменитог српског писца Стевана Сремца, чији је директни потомак. Ипак, оно по чему ову изузетну жену познаје дијаспора, али и отаџбина јесте њена борба за права српског народа, борба за истину о трагичним ратним дешавањима на просторима бивше Југославије. Они који то желе на Западау могли су да је упозанју као борца против сатанизације српског народа, коме су неправедно приписана сва зла овог света. Током раних деведесетих година на највећим и нјутицајнијим америчким ТВ и радио станицама, међу којима су и CNN i Fox, појавила се тачно 256 пута, сучељавајући ставове са Хрватима, Бошњацима, Албанцима, али и „западним експертима“, који су здушно и отворено заступали ставове против српског народа.

Написала је и књигу на енглеском језику „Рат речима: Вашингтон и југословенски сукоб“ у којој до детаља описује пропагандни рат против српског народа и утицај на америчку политику према Балкану.

Непосредна, срдачна, отворена, самоуверена, искрена – такав утисак на нас је оставила мајка троје деце из брака са познатим адвокатом из Вашингтона, када смо разговарали у њеном омиљеном кафеу у центру Београда.

Родном граду често се враћа, није заборавила ко је, где је и одакле је, а повод за садашњи боравк у Србији јесу амерички студенти српског порекла, које је довела у српску престоницу како би се упознали са својим вршњацима, разменили са њима искуства и видели отаџбину својих предака.

-Увек се трудим колико могу да помогнем Србију и ово је један од потребних пројката. Као на шпорету увек имам пет неких ствари које се кувају у исто време. Желим да повежем наше људе из дијаспоре са људима у Србији, посебно наше младе како би очували национални идентитет. До сада наши млади рођени у Америци нису имали прилику да упознају младе који су рођени овде и створе нека прекоокеанска пријатељства – каже Данијела Сремац на почетку разговора за портал „Тамо далеко“ истичући посебно да таква држења могу да пробуде националну свест код младих људи.

У Америку је отишла са седам година и да није често долазила не би, истиче, знала ни језик.

-Школовала сам се на енглеском, све књиге које сам прочитала су на еглеском. Врло мало ове деце, коју сам довела, говори српски и немају готову никакву везу са Србијом, живе дргачијим животом, прилично су изоловани. Зато су ту, да заволе Београд и Србију и науче српски језик – додаје наша саговорница.

На питање како данас види српску дијаспору у Америци каже да је наша прекоокеанска заједница посебна.

-Доћи уопште у Америку захтева некога ко је изузетно квалитетан. Ту мислим на оне који су дошли последњих 20-30 година. Не говирим о онима који су доселили после Другог светског рата бежећи од комуниста. Мада су они дали велики допринос, саградили су наше цркве, а дошли су без игде ичега. Можемо рећи да су ударили темеље и створили базу за очување наше културе, обичаја, традиције и на томе им свака част. Ова друга генерација су већином школовани људи, лекари и инжењери и стручњаци различитих профила, али када су дошли морали су Американцима да докажу да су потребни и да таквих нема у Америци. Наравно то није било лако. Зато је српска дијасапора у Америци мања, можда нас има око 300.000, али има изузетно успешних људи. Заиста сам поносна на нашу заједницу у Америци и Канади, због њихове посвећености на очувању националног идентитета.

Док разговарамо Данијели често звони телефон. Зову је студенти да им се придружи у шетњи центром Београда, Кнез Михајловом улицом, до Калемегдана о коме им је много причала. Први пут су у Србији. Њихови родитељи отаџбину су напустили почетком деведесетих година прошог века у једном од таласа одлива мозгова. До данашњих дана не престаје одлазак младих у бели свет, најчешће са картом у једном правцу. Шта учинити, питамо Данијелу, да се тај својеврсни егзодус памети заустави.

-Врло је то тешко зауставити сада јер економија у Србији је таква да људима не може да обебеди посао, нема тих послова, то је чињеница. Док се не промени систем, док се не смањи бирократија, корупција, тешко да ће бити напретка. Тај систем је као један стари слон и све док се то не реформише и даље ће ићи људи одавде – каже без длаке на језику.

Али, додаје, одлазак тих људи не мора да буде тако ни лош, ако тај ресурс добро искористимо.

-Они су спремни да помогну на разне начине. Рецимо могу да додђу, да држе предавања, да буду позвани на факултете. Они су укључени у многе послове у Америци, мултимилионске у медицини и другим областима. Али, то се не дешава и знам зашто. Ево пример и мог случаја. Током ратних деведесетих година појављивала сам се на бројним телевизијама и радио програмима, написала сам књигу, експерт сам за амеирчку спољну политику и балканску проблематику. О томе сам причала на америчким факултетима, али нисам позвана ниједном у Србију, да рецимо да факултету Политичких наука одржим предавање. Ниједна влада од Милошвићеве, Коштуничине, Тадићеве и сада Вучићеве, није се посаветовала шта треба да урадимо, како да оснујемо неки лоби, годинама се о томе прича, али лоби и даље не постоји.

И ту лежи одговор на питање зашто смо изгубили пропагандни рат.

Са жаљењем констатује да у Београду у Влади не знају како функционише Вашингтон.

-Они и даље мисле да је то као у Србији, неко некога зна, ко је чији кум, ко неке везе има, ко коме паре баци. То у Америци не пролази, то је систем, као башта, мора да се баци семе, да се залива, да се чека па да се очекује плод. Не може се доћи на ливаду и рећи дај ми кукуруз, ако није засађен, без обзира колико ћеш милиона некоме да даш.

Отуда су и очекивања да Трампова администрација може да направи заокрет према Србији нерална?

-Она може, али Србија не зна како да то уради. Трамп је ту и чека! Маса људи широм света га лобирају, али

Србија то не ради. Албанци, Бошњаци, Хрвати су то схватили још крајем осамдесетих година прошлог века и организовали своју дијаспору и лобирају преко утицајних конгресмена и сенатора. Имају своје људе као војнике који лобирају, а ако те војнике немаш губиш рат.

Данијела Сремац заговара идеју о оснивању глобалног савета дијаспоре и банке дијаспоре.

-То је био део платформе када сам водила кампању за председника Србије с намером да се Србија реформише. Када та кандидатура није прошла јер нотари нису регистровали моје потписе за кандидатуру, са реализацијом тих идеја се стало. Али, то не мора да значи да не можемо да се организујмо мимо државе. У том смислу нешто припремам, нешто се кува, али још је рано да о томе говорим – загонетна је саговорница портала „Тамо далеко“.

Држава од дијаспоре очекује само паре, наставља да говори у кртичном тону према српским властима Данијела Сремац.

-Из расејања годишње у Србију стигне око пет милијарди евра, а ми стално чекамо и молимо да нас неко из

Владе прими. То не треба више да радимо. Данас имамо интернет, витуелне државе и можемо сами ефикасно да се организујемо. Дијаспора за сада помаже у заначајној мери хуманитарним прилозима, али нажалост врло мало ивестицијама које се базирају на интересу, профиту – објашњава ова занимљива жена.

Инвестиције у Србији су, вели, нека врста мутног бизниса, у коме неко нешто добије испод стола.

-Не постоји право конкурентно слободно тржиште на коме се може поштено зарадити. И овде се апсолутно није ништа променило од Тита. У Србији има милион баријера за бизнис. Стално се прописи мењају, одражавају ванредни избори, па то у свету не постоји, доносе специјални закони, лекс специјалиси и сл. Чекање дозвола месецима и годинама, разних папира и увек се гледа да се узме новац да би се то убрзало.

Данијела Сремац ипак не губи наду и верује да ће Србија ускоро кренути пут озбиљних реформи и напретка.

-Имам изузетно профиабилан пројекат, који би запослио много људи, који би повезао Србе у свету и довео огромно знање у Србију. Ово ми је животни пројекат, не само мој, који ће укључити много људи. Надам се да ће то бити почетак промена у Србији и повезивања Срба широм света – каже на крају разговора за портал „Тамо далеко“ Данијела Сремац.

Ова изузетна жена заиста зрачи позитивном енергијом и одаје утисак некога коме треба веровати. У српској зајдници у Америци поново је виде као кандидата за председника Србије на наредним изборима.