Мионичанин официр Руске морнарице

Владимир Божић, Мионичанин срцем, капетан 2. ранга морнарице Руске Федерације (одговара чину пуковника) и потпоручник Ратне морнарице Југославије, ратни војни инвалид.

Рођен је 9. јуна 1925. године у Мионици од оца Милоша и мајке Софије родом из Бабајића. Његов отац, Милош Божић, рођени је Мионичанин. Радио је као трговац, а породица је живела у кући у центру вароши (касније кућа Миодрага Ђурића). Кућу је сазидао деда, Лука Божић, а из ње су Владимиров отац и стриц Момир отишли у рат 1912. године, одакле се стриц није вратио.

Страдао је на Солунском фронту, док је Милош преко Албаније, Крфа и Солуна тек 1919. године поново угледао своје најмилије. Милош је био носилац ,,Албанске споменице“ и добар познаник војводе Живојина Мишића. Био је и председник општине Мионица. У то време, Милош је у дворишту сазидао електричну централу са млином. Мионица је тако добила струју и у кућама и на улици. Међутим, убрзо су се појавили проблеми. Да би изградио централу и млин, Милош се задужио у банци, а пошто житељи нису могли да редовно плаћају рачуне за струју, доживео је банкрот. Божићи су остали без куће и централе и одселили се у Београд.

У Београду се Милош запослио као чиновник у Министарству шума и руда, а Владимир и сестра наставили су школовање које су започели у мионичкој Основној школи, тада стационираној на ваљевском путу.

Од Владимирових мионичких другова поменућемо: Драгољуба Милуновића, Ацу Обрадовића, Бору Новчића, Жику Кандића и браћу Банковић са којима се често играо у црквеној порти. Владимирови рођаци су породице Радојице и Жикана Перића.

Владимир Божић се 1940. године запослио у Заводу за израду новчаница у Топчидеру. Радио је као ученик са само навршених 15 година. Убрзо је стигао рат и врло строг режим живота и рада у окупираном Београду. Убрзо је постао члан Космајског партизанског одреда и у саставу 6. Личке пролетерске дивизије учествовао у ослобађању Београда и на Сремском фронту, где је тешко рањен у ногу и у руку. После дугог опоравка одлучио је да се посвети школовању. Са чином заставника одлази на школовање у Совјетски савез на високу војно-поморску академију. Године 1950. Завршио је школовање са дипломом војног поморског официра. Службу је започео у Талину у штабу Балтичке ратне морнарице.

Крајем 1963. године дошао је у Србију и одмах је посетио родну Мионицу. Током боравка у Мионици видео се и са Синишом Банковићем и Драганом Кевићем. Пуних 17 година Владимир није могао да дође у Србију, а после 1964. године доласци су постали редовни.

Изградио је успешну каријеру у војној служби, где је догурао до дужности првог заменика начелника хидрографије у штабу Балтичке ратне морнарице, а после пет година постао и начелник ове службе са око 1000 људи. До војне пензије стигао је у 45-ој години живота, а као цивил наставио са радом у Трговачкој поморској луци у Талину и од 1995. до 2004. године као предавач на једном приватном техничком универзитету.

Владимир је оженио Естонку, али деца су добро савладала српски језик, тако да му је ћерка, приликом званичне посете наше делегације Естонији, била лични преводилац председнику балтичке земље.

Текст: Весна Пајић Марковић (Фејсбук)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.