Етапно нестајање српског народа у Хрватској

Половином 21. века удео Срба биће мањи од 2,5%, а то ће дефинитивно значити да Срби више не живе у Хрватској, тј. да је неминовно да они природним путем нестану са ових подручја. Тиме ће бити више него остварена Туђманова програмирана идеја 3% Срба у Хрватској.

Током историје односи Срба и Хрвата пролазили су кроз различите фазе. Можда је врхунац слоге забележен 5. јуна 1848. када је српски патријарх Јосиф Рајачић устоличио Јосипа Јелачића за хрватског бана. Убрзо ови односи су поново нарушени.

У периоду од 131 године на простору Хрватске извршено је 14 пописа становништва и они указују на значајне флуктуације нехрватског становништва. Скоро све до краја XИX века на простору Хрватске живели су искљуциво Хрвати и Срби, јер осталих националности није било више од два процента (приказано у таблици). Пописи из 1900. и 1910. године бележе скоро удесетостручење осталих националности, осетно смањење броја и удела Хрвата (са преко 80 на испод 70 процената, што је и најмањи забележени удео Хрвата у Хрватској у свих 14 пописа), док је удео Срба остао на стабилних 16-17 процената.

Први попис након Првог светског рата бележи максималних 764.901 или 22,2% Срба, а њихов удео непрекидно опада од 1961. године, да би у пописима 2001. и 2011. године износио само петину удела из 1921. године. Слично се десило и осталим националним скупинама становништва, јер је њихов удео у попису 2011. године само трећина онога из 1910. године, мада је у међувремену било и осетнијих падова удела. Зашто је дошло до смањења осталих националних мањина тешко је одговорити без продубљене анализе, али изгледа да је у томе пресудан утицај имала ранија популација Југословена. Они и њихова деца из мешовитих бракова већ од пописа 1981. године масовно се опредељују за хрватску националност. Први пут у историји пописа Хрвати су 2011. године чинили преко 90% укупног становништва Хрватске, иако је њихов апсолутни број опао за преко сто хиљада или за 2,6% у односу на претходни попис из 2001. године, када је забележен највећи апсолутни број Хрвата у историји пописа становништва Хрватске.

Кретање становништва по народности и пописима у Хрватској (1880 – 2011)

За нестајање Срба у Хрватској може се рећи да је то континуирани процес неколико повезаних догађаја од почетка Другог светског рата, тј. од 1941. до 1995. године (приказано у графикону).

Као један од метода решавања „српског питања“, идеја о расељавању Срба, јавила се одмах по успостављању НДХ. Организовано исељавање вршено је између јуна и октобра 1941. године. Први исељеници били су солунски добровољци из Славоније и Срема, њих 28.000, затим православни свештеници са породицама, укупно њих  327, а са хрватског дела НДХ њих 104. Настављено је са исељавањем трговаца и привредника, а масовна организована исељавања свог православног становништва започела су у јулу хапшењима у Загребу и депортацијама преко транзитних логора у Цапрагу, Бјеловару и Пожеги. Према немачким проценама у Србију је већ до краја јула пребегло 180.000 Срба. Немци су због устанка у Србији обуставили организована исељавања Срба из НДХ, али су она због усташког терора илегално настављена и 1942. и 1943. године, па ни бројка од 200 хиљада није коначна. Након исељавања сва покретна и непокретна имовина Срба је одузимана и дељена насељеницима из Словеније, Хрватског загорја, Далмације и Херцеговине.

Удео Срба у укупном становниству Хрватске

Након завршетка Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији, попис жртава погођених ратом, није реализован на време, због чега се досадашњи публиковани подаци базирају на проценама како ратних, тако и демографских губитака уопште. Према Ковачевићу укупни демографски губици током Другог светског рата на простору бивше Југославије обухватају чисте демографске губитке (пад наталитета), емиграцију, убијене или умрле изван земље и погинуле, убијене и умрле у земљи. На основу тога, укупни демографски губици у Хрватској износили су 502.000, од чега су ратни губици 295.000. Укупни демографски губици код Срба у Хрватској износе 159.000, од чега ратни губици чине чак 137.000 или 46,4% од укупних ратних губитака у Хрватској. Други светски рат је на простору бивше Југославије однео велики број жртава, а када је реч о становништву српске националности, велика људска страдања на простору данашње Хрватске, резултат су ликвидације српског живља од стране НДХ, а посебно у логорима Јасеновац, Јадовно и другим, али и приликом акција против партизана, где су највећим делом били Срби.

Масовне организоване миграције, познатије као колонизација Војводине, организовала је комунистичка власт од 1945. до 1948. године под изговором решавања аграрног питања. Укупно је у Војводину досељено 36.430 породица са 216.306 лица. Од тога из Хрватске је досељено 52.929 лица или 25% свих колониста, а њихово порекло указује да потичу из крајева настањених Србима. То су демографски рејони Лике и северног Приморја (из кога је пореклом 61% колониста из ове републике) и рејон Далмације (са 22% колониста). Колонизација је, дакле, имала врло сличан ефекат као и расељавање Срба с почетка Другог светског рата. Тим пре што учесници у колонизацији често истичу да су их локалне власти присиљавале да се селе, па су често читава села расељавана.

Повратништво колониста било је актуелно и за време извођења колонизације, али је тек престанак масовних организованих досељавања открио значај повратништва. Фаза спонтаног повратништва трајала је знатно дуже од организованог досељавања и једно време била је преовлађујући тип миграција у Војводини. Обим повратништва зависио је од разлика у економском развоју полазишта и одредишта, те је то и разлог што је повратништво у Словенију било највеће, а у Хрватску најмање, само 6,5% или само пар хиљада лица, јер због ратних разарања колонисти из Хрватске и нису имали где да се врате.

Што се тиче хронологије избеглиштва из Хрватске у Србију током деведесетих година прошлог века треба приметити да је после 1991. године када је у Србију избегло 16,2% од укупно 233.125 лица избеглих из Хрватске у Србију током деведесетих година, у наредне три године избеглиштво из ове републике јењавало и преполовљавало се у свакој наредној години, да би нагли врхунац достигло у „Олуји“, оружаној интервенцији хрватске војске почетком августа 1995. године, када је покренуто више од половине избеглица (54%) из Хрватске. До 1995. године Србија је примила 330.000 избеглица из Хрватске, а до светског дана избеглица, 20. јуна 2014, само њих 69.000 или 21% вратило се у Хрватску. Овај светски дан избеглица Србија је дочекала са највећим бројем избеглица у Европи – 43.763 од чега су 32.371 или скоро три четвртине избеглице из Хрватске. Зашто? Република Хрватска није исплатила заостале пензије, динарску и девизну штедњу. Неколико десетина хиљада избеглица из Републике Хрватске ни након 19 година од престанка рата није повратило своје станарско право. Република Хрватска није обновила више од 10.000 срушених српских кућа у подручјима где није било ратних дејстава и око 8.000 кућа на подручјима захваћеним ратом. Није враћено ни одузето пољопривредно земљиште. Забрињавајуће је и да надлежне институције у Републици Хрватској не процесуирају појединце који шире говор мржње и воде кампању против српског језика и писма. Сви наведени аргументи поткрепљују став да до очекиваних промена, нажалост, није дошло.

Просечна старост

Резултати последњег пописа становништва из 2011. године показују да је медијална старост Срба за чак 15 година већа у односу на медијалну старост укупног становништва Хрватске, односно за чак 16 година већа у односу на медијалну старост становништва хрватске националности (приказано у таблици). Сличне разлике уочене су и када је у питању просечна старост становништва према полу, с тим што медијална старост Српкиња од 58 година указује на ограничене могућности репродукције. Тако, на пример, удео Српкиња до 50 година старости у укупном броју Српкиња износио је 34,8%, а удео Српкиња у фертилном периоду (15-49 година) 28,6%.

Иначе, процењује се да је медијална старост укупног становништва света 2013. године износила 29 година, а према проценама за 227 земаља света у 2014. години најстарије становништво и једино становништво чија је медијална старост преко 50 година живело је у Монаку (51 година). На другом и трећем месту по старости биле су популације Немачке и Јапана са по 46 година, а најмлађе становништво живело је у Нигеру и имало је само 15 година. Те године Хрватска је била на 21. месту, а Србија на 24. са старошћу од по 42 године свака.

Старосне пирамиде за 2011.

На велику старост Срба још очигледније указују старосне пирамиде из 2011. године. Док старосна пирамида Хрвата одражава стационарно становништво, дотле је старосна пирамида Срба изразито регресивна и указује на популацију у нестајању.

Један од најважнијих циљева пројекција становништва јесте представљање демографских али и социјалних и економских праваца будућег кретања становништва једног простора. Анализа у овом раду обухватила је израду пројекција укупног становништва Хрватске, као и пројекције становништва према националности, са циљем да се на што јаснији начин прикажу последице ратних дешавања током 90-их година прошлог века. У раду су посебно рађене пројекције за становништво хрватске националности и становништво српске националности, док су остале етничке групе посматране заједно у оквиру категорије „остали“. Пројекције су рађене за период до 2051. године, под претпоставком да у пројектованом периоду неће бити ратова, епидемија или природних катастрофа као што су разорни земљотреси. На основу дугогодишњег просека претпостављено је да ће се у читавом пројектованом периоду рађати 105 дечака на 100 девојчица.  Када је у питању фертилитет пошло се од претпоставке да ће он бити исти као 2011. године тј. константно на нивоу 1,51 све до краја пројектованог периода. Промене у очекиваном трајању живота претпостављене су на основу модела Уједињених нација о средњем повећању очекиваног трајања живота новорођенчади. Модел који користе Уједињене нације претпоставља да очекивано трајање живота новорођенчади за оба пола расте од две до 2,5 године током сваког петогодишњег периода када је очекивано трајање живота мање од 60 година, а да је на вишим нивоима то повећање спорије. За полазни податак о очекиваном трајању живота коришћена претпоставка Државног завода за статистику Републике Хрватске (2011) према којој је очекивано трајање живота становништва у Хрватској 2011. године износило 76 година, односно 72,6 година за мушкарце и 79,4 године за жене. У пројекцијама су коришћене моделне таблице Цоале-Деменy, модел Wест  (ИМР=12). Када су у питању миграције становништва, пројекције су рачунате на основу претпоставке о нултом миграционом салду.

Резултати анализе показују да ће се до средине 21. века број становника Хрватске и даље смањивати. Пад броја становника у пројектованим демографским условима биће присутан и код становништва хрватске и српске националности. Ипак, удео становништва хрватске националности у укупном становништу ће се повећавати, док ће се удео Срба и „осталих“ и даље смањивати.

Кретање становништва Хрватске по националности и пројекцијама (варијанта константног фертилитета)

Половином 21. века удео Срба биће мањи од 2,5%, тј. скоро дупло мањи од удела „осталих“ националности, а то ће дефинитивно значити да Срби више не живе у Хрватској, тј. да је неминовно да они природним путем нестану са ових подручја. Тиме ће бити више него остварена Туђманова програмирана идеја 3% Срба у Хрватској.

Дугорочни тренд опадања броја и удела Срба у Хрватској евидентан је још од краја Првог светског рата. Од 1941. године приметна је континуирана политика према Србима у Хрватској: Павелићеви прогони и, каснија клања наставили су се колонизацијом и завршили се Туђмановим прогонима.

Међутим, све до пописа 1991. године удео Срба је споро опадао, упркос евидентним прогонима, организованим пресељењима и убиствима за време Првог и, нарочито, Другог светског рата. Преломни моменат десио се у последњој декади двадесетог века, када је удео Срба смањен за скоро три пута у односу на почетак те декаде.

Подаци пописа 2011. године показују да у том малом преосталом уделу Срба преовлађује остарело становништво, те зато пројекције до 2051. године наговештавају свођење удела Срба на само 2,4%, док њихова старосна структура указује на потпуно одсуство икаквих могућности за даљњу репродукцију.

Текст: Проф. др Бранислав Ђурђев (Аутор текста је стручњак за подручје географије и демографије и универзитетски професор из Новог Сада)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.