Свједоци библијског егзодуса српског народа

НЕШИНЕ ПРИЧЕ ИЗ КАЛИФОРНИЈЕ

Миле Крушка рођен је 10. марта 1944. у немачком логору, цела његова породица пре тога одведена је у нацистичка и усташка стратишта, егзодус су доживели и 1991. године, а преживели и њихови потомци данас живе у Сакраменту . Ово је Милетова исповест , а наше честитке за 80. рођендан

Пише: Небојша Тошић

Сједимо, мој пријатељ Миле Крушка и ја, у његовом дому у Сакраменту у Калифорнији. Пред нама бокалић домаће ракије од крушке. Ракија не може бити „домаћинскија“, али ми гуцнемо по кап, што би се рекло: Здравље и године!

-Нема везе, барем знамо шта је добро, а „привиј родни лист тамо ђе те боли“- шали се Миле.

-Кад смо већ код родног листа, посјети ли ти икада своје родно мјесто – питам више у шали. Миле се на то замисли и уозбиљи:

-Рођен сам у Њемачкој, 10.марта 1945. године. Само мјесец дана послије, 11. априла, слобода на америчким тенковима ушета кроз капије мога родног мјеста – концентрационог логора Дора-Нордхаусен. Можда је због самог краја рата рођење једног дјечака на дну људског пакла, могло да промакне педантним Њемцима. Мајка је имала срећу јер су они убијали без милости све труднице и породиље у логору. Можда је тој срећи доприњела и моја сестра Пелагија звана Пела. Била је преводилац (!!!) између швапских звијери и нашег српског народа у том логору гдје су дотјерани 1942. године, а то бијаше сателитски логор злогласног Бухенвалда (Buchenwald). Да, научила је њемачки, а са својих десет година бијаше већ „стара логорашица“. Уосталом сви моји из породице бијаху свједоци стравичне судбине: Отац Дмитар, мајка Милка, сестре и брат, Јованка (1927.) i Анка(1930.), Дмитар-Мићо (1932.), Пела (1934.), Богданка (1937.), наша жива рана, нестала у Старој Градишкој 1941, и ја , сви бијасмо логораши. Богу хвала, најмлађа наша сестра, такође Богданка, која доби име по несталој сестрици, рођена је 1947. године у слободи.

Од мајке отргли малу Богдану 

-Наше село Церовљани код Хрватске Костајнице, као и сва српска села гдје је допирала крвава хрватска кама, било је на удару разуларених усташа и острвљених Њемаца. Породица Крушка, као и десетине наших најближих рођака и комшија, као народ оближње Козаре огрнуте црнином, „заточници мријети навикнути…“ спраћени су у хрватске концентрационе логоре смрти, до данас потпуно неописане и још увијек непокајане.

-Читава наша породица, сливена у библијски егзодус српског народа, нашла се у „деветом кругу пакла“. У Старој Градишкој гдје их дотјерше, оца и многе мушкарце у снази прве одвојише и отјераше за Јасеновац. Затим постројише жене и дјецу и одмах, ту, на лицу мјеста, разврсташе болесне, слабе и оне премладе. Они бијаху усташама бескорисни. Жене су лагале за године своје бар мало одраслије дјеце, а за оне најмлађе није било спаса. О томе је сестра Јованка, тада је имала 15 година, живо приповиједала: „Као да сада гледам, а та слика ће ме пратити до краја живота, мајка наша, Милка, заклања својим рукама и тијелом, малу Богданку. Бори се и утискује у срце четверогодишњег анђела. Нејака Богданка грли мајку својим невиним ручицама, али све је узалуд…Отргоше је!“

Никада се није сазнало за судбину више од 73.316 деце убијене и нестале у усташкој НДХ. Једино што се зна, а то је да су и они и дијете Богданка Крушка уписани у оних 700 хиљада Светих српских новомученика јасеновачких.

-Недокучиви, нестварни и несазнајни су путеви Господњи. И отац, и мати, и брат, и сестре, осим ишчезле Богданке, након што су их спиралом смрти бацали од Старе Градишке, Јасеновца, Јастребарског, Сиска, Јадовна, Загреба, па све до кратког боравка у логорима у Њемачкој (!!!), вратише се у Церовљане!!!

– Било је то почетком 1942. године. И нису се дуго скрасили у родном селу. Те исте године Хрвати их, са десетинама преосталих, поново сакупише у Јасеновцу и протјераше за Њемачку, вјероватно на захтјев Њемаца којима није одговарало да убијају „здраве робове“. Требала им је радна снага. О њемачкој хуманости није било ни ријечи. И отац, и мати, и сестре, и брат могли су посвједочити о њиховој окрутности. Без милости и по „кратком поступку“ рјешавали су се оних који нису могли радити. Прецизна и бездушна машинерија смрти.

У трену смрт 1.500 логораша

-Концентрациони логор Дора-Нордхаусен био је веома значајан за Њемце. Ту су постојали тунели у којима су нацисти правили чувене „fau 2“ ракете упућиване и на Лондон. Када се то откри, савезници масовним бомбардовањем разорише Нордхаусен. Том приликом изгибе више од 1.500 логораша. Моја сестра Пела, како рекох, бијаше веома бистро и за своје године веома озбиљно дијете, па је као преводилац доста помагала нашим људима. Додуше у логору је било још много дјеце јеврејске, руске, српске…. Нису их одузимали мајкама, ако нису била болесна, јер би тиме „реметили процес рада“. Пела је била једна од ријетких која се издвајала, толико да су један њемачки војник и његова супруга тражили да је усвоје јер нису имали свога потомства. Била је то страшна епизода и велики стрес за мајку . Зар да остане без још једног дјетета у паклу гдје их је само узајамна љубав држала на окупу? Успјела је да их „измоли“, кад већ цијене и воле ову „необичну дјевојчицу“ (ungewöhnliches Mädchen), да је оставе са оцем и мајком и братом и сестрама, да је оставе и даље у Божијим рукама…

-Знало се да је крај рату близу. Једног јутра, 11. априла 1945. године широм се отворише логорске капије. Похрлисмо у слободу као и стотине хиљада ослобођених робова. Европски путеви су врвили логорашима из бројних њемачких логора смрти. Полумртви људи су на крилима среће и слободе ишли ка својим домовима. Отац, мати, сестре, брат и ја, једномјесечни завежљај којег су сви наизмјенице носили, кренусмо према југу. Тамо далеко бијаше родитељска кућа… Пјешке дођосмо до Марибора, сабирног центар за логораше са Балкана …

-Враћајући се на Банију отац није знао шта нас тамо чека. Вукао је са собом једну велику цераду под коју смо се сви склањали када је падала киша. Рачунао је да ћемо, када стигнемо у Церовљане, имати какав такав „кров над“ главом. Даље је било све у Божијим рукама. На срећу, кућа нас је чекала, па је отац то велико непропусно платно замијенио за – краву! Имали смо барем нешто да се прехранимо. Онда је негдје у оближњим селима пронашао нашег коња, па коњска кола, па све је кренуло…

-Млади су расли, стари су старили, и полако се заборављало или није причало о „данима прошлим“. У Церовљанима и на Банији, повратници који су имали срећу да преживе, обнављали су своја имања. Тек што заимаше, тек што народ стаде мало на ноге, комунисти их натјераше у Земљорадничке задруге. Плијенили су им имовину проглашавајући је „народном“ . Опет народ остаде „без игдје ичега“, али и то се прегрми. Дјеца наставише школовање. Када ја дорастох дадоше ме на занат у Српске Моравице. Ту сам изучио за машинбравара. У Босанској Дубици се запослих и тамо упознах моју будућу супругу Љубицу. Вјечасмо се па нам се родише 1969. године кћерка Драженка, а 1974. син Драгослав.

Нови погром 1991. године

-Добри домаћини су се истицали па и ми постепено обновисмо имовину, И моје сестре и нас два брата имали смо удобан живот. Сестра Пела је отишла за Америку. Љубица и ја бијасмо сретни када се кћерка Драженка удаде и пресретни када нам подари унуке Николину и Дражена, а син Драгослав, касније у Америци, подари нам унучицу Софију.

-Када удари полом 1991. године, када се повампири усташлук у Социјалистичкој Хрватској, крену ново страдање Срба. Диже се српски народ у збјегове. Напустише богата имања спашавајући главе. Мушкарци пођоше да бране границе према острвљеним Хрватима. Понови се 1941. година, као да између ње и те 1991. не бијаше ни дана паузе. Муж моје кћерке Никола Тркуља погибе на кућном прагу у Петрињи гдје су живили. Убише га, ненаоружаног, Хрвати комшије, а кћерка срећом покупи дјецу и избјеже за Србију. Тамо јој се придружи и мајка Љубица, а наш син Драгослав (17) у посљедњи  моменат оде код тетке Пеле у Америку.

– Ја бијах у српској војсци негдје око Јасеновца. Од те 1991.чувао сам границу према српским крајевима. Али усташе уз помоћ савезника, опет Њемаца и „еуропљана“, потиснуше нас, па ја 1995. године, допадох ропства. Заробише нас и затворише у сабирни логор у Сиску. Неколико дана, све до доласка Међународног Црвеног Крста, Хрвати су убијали затворенике како им се хтјело. Одахнусмо када нас пописаше, па више нису смјели да настављају своје крваве оргије. Осуђен сам на затвор, а био сам, ако ћемо право, сто посто крив. Нисам порицао да сам Србин!  То  бијаше мој једини „гријех“ пред Хрватима. Пред Богом и пред људима био сам апсолутно невин. Робијао сам у Загребу, у Реметинцу, тачно једну годину мање један дан. Тада сам амнестиран и депортован у Србију. Послије пуних пет година коначно смо били на окупу: супруга Љубица, кћерка Драженка, млада удовица са двоје дјеце и ја двоструки логораш. Једном као новорођенче у Њемачкој, а други пут као српски ратник у хрватским казаматима. Сва наша имовина у Хрватској је опљачкана, све порушено и попањено, све изгубљено осим онога најважнијег: Нису нас могли уништити.

-И опет бијасмо избјеглице, „једна сламка међу вихорове“, а радосни и захвални што претекосмо. Пред нама је стајао пут преко океана, код сестре Пеле и сина Драгослава који је у „далеком свијету“ савијао своје гнијездо. Ту на „другом крају дуге“, нађосмо уточиште и спокој. И данас, када сам окружен дивном породицом, и својим праунучицама Мекајом и Зарјом, када ме обузму сјећања, уздахнем и изустим: Не дај Боже никоме више рата и логора!  – речи ће Миле Крушка на крају разговора.

Насловна фотографија: Породица Крушка на окупу, на осталим фотографијама Миле са унуком, праунукама