Меша Селимовић о Његошевом и Караџићевом језику

На данашњи дан, 26. априла 1910. године, рођен је књижевник и филолог Меша Селимовић. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. Рођен је у богаташкој породици. Његов деда и преци били су златари, а отац је био велепоседник. Умро је 11. јула 1982. године у Београду, гдје је сахрањен у Алеји заслужних грађана.

„Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао порекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима ( „Porijeklo porodica“, „Oslobodjenje“, 1971)“.

На рођендан великог српског писца подсетио нас је Огњен Војводић, црногорски лингвиста и публициста, који у тексту испод даје анализу Селимићеве лингвистичке студије „За и против Вука“.

Огњен Војводић Пише: Огњен Војводић

О Његошевом и Караџићевом „језику“ као о два различита и супротна језичка и духовна правца писао је и Меша Селимовић у својој лингвистичкој студији „За и против Вука“. У времену југословенске и комунистичке језичке политике аустославистичка то јест такозвана Караџићева револуционарна реформа језика и правописа је уздигнута до култа, програмског партијског курса класне борбе и побједе „народног“ говора над језиком и писмом православног племства и свештенства, ослобођеног народног језика од „наметнутог“ и „вјештачког“ речника грађанског сталежа, аристократије и цркве. Меша Селимовић, академик, добитник Његошеве награде, романописац, књижевни критичар, лингвиста, филозоф, партизански првоборац, тешко је у комунистичком времену објавио своју лингвистичку студију ,,За и против Вука“ . Селимовић се супроставио званичној југословенској језичкој и комунистичкој књижевној политици јер је указао и подсјетио на стручне ставове српских најзначајних књижевника, филолога и богослова супростављене аустрославистичкој југословенској реформи српског језика и правописа. Садржај и стратегија Селимовићеве студије су били разлог за могућу забрану издавања књиге, која је доводила у питање револуционарна антирелигиозна и антиаристократска то јест антикултурна класна начела књижевне комунистичке политике. Значај и залог Селимовићеве студије, и да нема својих изузетних квалитета, јесте у самом отварању питања последица реформе српског језика која је у југословенској језичкој и државној политици поштована као вјерска догма.

»Могли бисмо навести прилично писаца који, све до данашњег дана, и до ове, 1966. године противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке са језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако се од тог времена много штошта измијенило и у језику и у литератури. Простонародни језик, језик села, „далеко од градова“, није довољан данашњој књижевности. Али он није био довољан ни савременицима Карацића. Не само Његошу који је, у тежњи да мишљу обухвати небо и земљу, тражио сва језичка средства што му их је пружао сав језик до њега, већ ни Бранку. Није био довољан чак ни самоме Вуку«. Тако пише Селимовић у својој студији отварајући табутему југословенске језичке политике, питање последица и исправности реформе српског језика и правописа, програмски прикриване у југословенској држави, а данас вавилонски видљиве у свејугословенској разградњи и разграбивању српског језика на простору бивше Југославије.

Селимовић је поставио питање полазишта аустрославистичке реформе српског језика, избора „средњег слога“ као стандарда, како је урађено у свим реформама језика цивилизованог свијета, као што је за српски језика предлагао ауторитете славистике Јозеф Добровски – зашто тако није урађено у реформи српског језика. Дакле, кодификовањем средњег слога, калемљењем средишњег дијалекта са постојећим књижевни језиком. Меша Селимовић хронолошки наводи примјере језичких стилова српских књижевника који су стварали прије и у вријеме аустросавистичке реформе, а посебно је као савременика реформе приказао питање „Његошевог језика` и стила као најбољег споја књижевног и народног језика. Заправо, Селимовић поставља питање зашто није изабран „Његошев језик“ као формирани и стандардизовани `средњи слог`, него је Његошево дјело представљно као програмски дио реформе револуционарног раскида са континуитетом књижевног језика и писма, а Његош заговорником усвајања простог народног „овчарско-говедарског говора“ како је Караџићев речник називао племић и митрополити Стефан Стратимировић, који је имао статус српског патријарха.

Пропаганда југословенске и касније комунистичке културне политике представљала је Владику Петра II Петровића Његоша и Вука С. Караџића као пријатеље по правопису и „народном“ језику, сапутнике у заједничкој књижевној и језичкој мисији. Књижевна дјела Петра II Његоша су навођена уз пјесме Бранка Радичевића и противправославну идеологију позитивистичког просветитељства Доситеја Обрадовића, као промоција `народног језика` и правописа, а Његош представљен као епски пјесник који је промовисао `народни језик`, а раскидао са српскословенским језиком и предањем православне писмености. Петар II Његош није представљан као православни владика и владар правом династичке куће Петровић Његош, који се учио писмености од најученијег владике тог доба, свог стрица Светог Петра Цетињског, него као човјек „из народа“ који се у „чобанском дјетињству“ учио писању и читању. Програмски је прикривано да је владика Његош црквенословенским правописом штампао књижевна дјела и да је приватна писма писао црквенословенским писмом. Његошева дјела су транслитерисана на савремени српски језик и правопис, због чега су Његошев језик и речник савременим Србима постали скоро неразумљиви, и због чега се Његошева дјела штампају на савремени српски правопис са додатним речником непознатих ријечи обимнијим од књижевног дјела.

Нажалост, савремена српска књижевност није ишла за његошевим  језиком као што не иде ни новоцрногорска лингвистиика `монтенегристика`, као што није ишао Караџић и његове присталице програмски правећи раскид са континуитетом православне писмености и књижевности. И када површно прочитамо Његошев и Караџићев текст, предочава Селимовић, јасно је да су то два суштински супротна језичка правца и стила. ,,Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска„ пише Селимовић предочавајући да су Караџићева полазишта политичка, а не научна, класна, а не културна, борба за стил и статус сељачке друштвене класе којој је Караџић припадао, а свргавање језика грађанског и аристократског стила и сталежа као класног непријатеља. Дакле, доктрина демократског нивелисања друштвене језичке културе до свог сељачког сталежа, али не као српског православног историјског идентитета, већ као политичке сељачко-демократске класне категорије. »Зар је онда чудо што се дуго, веома дуго, у језику наше књижевности задржао вуковски сељачко-патријархални дух“, закључује Меша Селимовић. »Уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази, он је поставио и основ за њену књижевност“, каже Милан Богдановић за Вука, али је од те чињенице занимљивије да је тој књижевности Вук оставио дух свога Рјечника, своју бунтовну сељачку орјентацију из времена устанка, конкретност мишљења, везаност (само) за видљиви свијет, одсуство жеље и смисла за елевацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није пуштао да сувише високо лети. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његоша.«  

Поред свих српских лингвиста и књижевника који су до тада писали о Његошевом односу према `Караџићевој` реформи, Меша Селимовић је предочио очигледну разлику и суштинску супротност Његошевог и `Караџићевог` речника, представио је јединственост Његошевог језика као хиљадугодишњег континуитета књижевног српског језика, предањa сложене писмености и стилистике, у односу на реформаторски `Српски рјечник протолкован њемачким и латинским ријечима` објављен 1818. године у Аустрији. Селимовић је навео примјере поређења Његошевог и сиромашног `Караџићевог` речника рађеног у аустрославистичком програму колонијалне категоризације српског народа, аналитички је указао на погрешно политичко програмско сврставање Његоша у оквире локалног `народног` дијалекта и класног комунистичког књижевног курса. Такође, Селимовић је морао и као акадамик да тактизира са комунистичким култним курсом класне диктатуре и књижевне цензуре. Селимовић је студију писао његошевским аристократским језичким  стилом и аскетским ауторитетом, у чему је сродна Андрићевом есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Студија је саткана повјесним редослиједом књижевног стваралаштва и језика српских православних монаха писаца и проповједника, а у последњем осмом поглављу Селимовић је приказао језик владике Петра II Петровића Његоша из којег ћемо навести језгро текста о Његошевом језику и језикословљу.

Меша Селимовић о Његошевом и Караџићевом језику

 

„А Његош? Још ни до данас није задово- љавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевно- сти, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.“   „Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао „највеће дело наше књижевности на народном језику“. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: „Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику“. Белић истиче да је Његош „прави представник језика катунске нахије“, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: „Његош уобличава свакидашњи језик“.

То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: „И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника… И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.“ И сви су исти: „Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела“ (Његош, Бранко, Даничић и Вук). Понављајући Даничићеве речи из 1847. („Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик“), Белић каже: „То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…“И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечник оличена стварна суштина и дух српског народа. Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу.

Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]. Али, није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, цјеловит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно мјесто, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…

Вражъ племе позоба народе…

Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.

Владика и Игуман Стефан су „у царство духовах“. Тај напон мисли, тај напор да ријечи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човјека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтјење, пјеснички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измијењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике пјеснике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866,назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вјероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. У ствари, политичка побједа и све већа афирмација народа, донијела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник је стварна основа литературе и културе XIX вијека.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.