Жива легенда писане речи Вишеграда

Српски новинар, радио и ТВ репортер, хроничар, песник, родољуб, заљубљеник у завичај, сањар. Радоје Тасић (66), легенда Вишеграда, живео је свој новинарски сан више од четири и по деценије и још га живи. Иза себе је оставио андрићевске знакове поред пута, бројне путописне репортаже, песме, приче, књиге, фотографије. У родним селу Бијела заједно са својим комшијама подигао је и цркву брвнару.

Рођен је 17. марта 1953. године, студирао српски језик и књижевност у Сарајеву, а потом пуних 13 година радио као просветни радник. Страст ка писању и новинарству одвела га је још 1975. гдине у „Политику експрес“ за коју је написао прву причу и то легенду о Симониди краљици Дикаве, на оборнцима Таре. И од тада не испушта перо из руке. Био је новинар и уредник „Вишеградских новина“, гласила општине Вишеград, годинама је био дописник сарајевских  „Вечерњих новина“, „Ослобођења“ и  „Гласа Српске“.

-На почетку одбрамбено-отаџбинског рата, 20. априла 1992. године основао сам први радио у историји Вишеграда – Радио Вишеград који и данас емитује програм. Већ 1993. оснивам са сарадницима Телевизију Вишеград која је радила пет година а у тренутку гашења, због политичких разлога, имала је пет дипломираних новинара, 20 запослених у радију и телевизији, шест сати програма. Новинари ТВ Вишеград сваки дан су боравили на ратиштима и снимали репортаже  – прича Радоје Тасић за „Тамо далеко“.

Током свих тих година, ратних и поратних, није било значајније личности коју није довео пред камере и интервјуисао. Од почетка и оснивања Српске новинске агенције (СРНА) био је  дописник из Вишеграда. СРНА је тада била препознатљива по Тасићевим  репортажама о занимљивим личностима, догађајима и пределима, извештајима са ратишта Вишеграда и околине. Радио је и као дописник Срспке радио телевизије (СРТ) на Палама. Повремено се јављао и за Радио-телевизију Србије, а врхунац каријере овог занимљивог човека је емисија „Знакови поред пута“, коју за БН телевизију ради пуне две деценије.

-Са сниматељем Новаком Кнежићем снимио сам око 200 ових полусатних репортажа из Републике Српске и Србије. Репортер се не постаје, репортер се рађа, али старењем, праксом и искуством се надограђује, бруси, више види и боље запажа, ријечи при писању брже надолазе, стил се кристалише, тече. Иако се пуно не трудим критичари мојих репортажа кажу да је моја реченица као ријека, тиха али њен шум се далеко чује. Посебно је тешко писати о темама које су новинарски толико експлоатисане да је право чудо нешто ново и на другачији начин рећи. Улажем максимум знања и искуства да то буде другачије – каже Тасић.

Ово о чему прича поткрепљује примером репортаже о дворцу Дунђерски код Новог Бечеја.

„Причају. Сваке године на Преображење Господње Свети првомученик архиђакон  Стефан, са иконостаса  храма Светог Ђорђа подигне још више десну руку према небу  и да благослов виловитој, плаховитој и голубијој  души Богдана Дунђерског да сиђе са прашине облака, узјаше свог омиљеног коња Фантаста и на крилима вјетра обиђе своје пространо имање на бескрајној равници код Бечеја…“, записао је овај врсни репортер.

У репортажи „Небеска јека студеничких звона“ необичан почетак са цитатом из историјских списа.

„Ловиште Студеница. Опија снага дивљине. Јесен позлатила крошње храстова и јасенова, ишарала пропланке и у измаглицу брезема уоквирила видике. На пропланку изнад Студеничког потока Жупан Стефан Немања, са свитом, кроз запету стријелу види крајичак брежуљка. А онда на њему срну и лане.  Затитраше лукови у рукама племића, занијемише хртови. Немања подиже руку и полако спусти стријелу. Срна поново подиже главу, погледа ловце, протрља њушком лане које се климало на ногицама и замаче с њим у дивљину. Овдје ћу, рече Немања великашима,саградити манастир. Биће то дика српском роду`.

„Овај наш свети манастир, као што ви знате, било је ово место , као пусто ловиште зверова, када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао српском земљом. Кад је  ловио овде, изволи му се, у овом пустом месту, саградити овај манастир на покој и умножење чина усамљеника“, написао је Свети Сава у биографији свог оца.

Опчињеност Радоја Тасића кућама од лучевих брвана и црквама брвнарама које је често походио и о њима писао и снимао репортаже. О томе сведоче текстови и видео записи о Покајаници, Доборселици, Јабланици, у Сечој Реци код Косјерића, у Вагану код Рудог… Једна таква црква брвнара у оквиру Сабора Тасића подигнута је и у селу Бијела.

-Склопљена је од брвана осам Тасића кућа, необичне је архитектуре, на бајковитом је мјесту и већ је ушла у туристичке проспекте Вишеграда и Републике Српске – с поносом истиче Радоје.

Са Новаком Кнежићем снимио је и документарни филм под називом „Дрино водо, очи дјевојачке“, који је, како каже, помогао да се покрене точак историје и да светлост дана угледа више од 50 година скривана истина о злочину  у Старом Броду код Вишеграда. Усташе су у априлу 1942. побиле и у Дрину бациле више од 6.000 Срба. Поменутом документарцу припадају велике заслуге што је изграђен спомен-комплекс и музеј српским жртвама у Старом Броду.

-Ово је био први документарни  филм о догађајима из априла 1942.године са причама десет преживјелих у усташком покољу који нису надмашили сви каснији филмови ове врсте о овом догађају – додаје један од најстаријих активних новинара Републике Српске.

На Фестивалу репортажних минијатура Прес Витез, добио је пет награда за репортаже и Награду за животно дело, остале и не помиње, а било их је ни сам не зна колико.

Прву књигу песама, формата и боје црквеног календара објавио  је 2006. године. Занимљиво је како је ова књига настала.

-Присуствовао сам, писао текстове и снимао прилоге са стотине промоција књига. Наслушао сам се и нагледао свашта. Од пјесама пјесника  које су касније уврштене у антологије до самозваних стихоклепаца, које би, да је некадашњих књижевних критичара, били пометени са поетске сцене брезовом метлом да се никад на њу не врате. Послије једне такве промоције књиге жалопојки одраслог „пјесника“ са пјесмицама основношколског узраста, рекао сам старијем колеги да бих ја за једну ноћ написао такву збирку пјесама и не само такву. Каже он, па напиши. И сједнем ту ноћ и напишем књигу пјесама „Звона манастира добрунског“.

Књижевник Раде Вучићевић из Пожеге, есејиста, књижевни критичар, једно од познатијих имена српске књижевности о овој Радојевој књизи песама је написао:

„Звона манастира добрунског су више од лирских импресија, више од успешне књиге добрих песама о православној светињии опстанку на немирном и трусном тлу око реке Рзава. Ово је мали уџбеник православља, етичке снаге и Божијег благослова, ово је мала историја уметности са раскошном иконографијом  и иконописанијем, где  у песничкој слици за све има места. Тасићеви јунаци: од цара Душана, Јелене, Нејаког Уроша, па чиче Милована Тасића и Браће Југовића, до Јефимије, баке, Карађорђа, браће Радовића и аутобиографске маленскости аутора, песника лично, имају свој уметнички облик, значење и функцију у песничкој слици, какву нисмо навикли  идентификовти  у књигама новијег датума. Звона манастира добрунског су доказ да посустала српска лирика има наде и нове снаге у долазећим ауторима, писцима, где ће се име Радоја Тасића , убудуће изговарати са дужним поштовањем и важношћу“.

Пре две године четрдесетак телевизијских прича, из „Записа поред пута“, о црквама, црквама брвнарама, манастирима из Србије и Републике Српске, преточио је у текстове и тако је настала књига „Манастирске приче“. Тираж ове књиге буквално је разграбљен али ће ускоро у штампи бити друго допуњено издање. Радоје је припремио још две књиге репортажа али за њихово штампање, нажалост, нема новца.

-Поред репортажа трудим се да дам душу и класичном прилозима за бројне телевизијске емисије на БН ТВ. Уредници Јутарњег програма, емисије „Село“, „Данас у Српској“, Недељном поподневну се утркују ко ће објавити моју причу која није као друге. Посебно ми је задовољство да снимам мини репортаже за православне празнике Божић и Васкрс за БН телевизију – каже на крају разговора за „Тамо далеко“.

Захваљујући репортажама, посебно на БН ТВ, стекао је име у новинарству и велику популарност код гледалаца. Иако гази увелико седму деценију живота овај занимљиви човек, о коме би могао да се напише роман, не намерава да стане. Има, каже, као никад,  снаге, жеље и инспирације у „лијепом старом граду“, тамо поред Дрине и чувене ћуприје.