Mečka, Međed i meče u „Novostima“

Piše: Mihailo Ješić

Generacija mladih novinara koji su 15. decembra 1973. godine primljeni u radni odnos u „Večernje novosti“ najbolja je koju je ikad ovaj list primio. I tada su te novine bile medju prvima po tiražu, ali koju godinu kasnije, kada su „poletarci“ stasali, niko Novostina nije mogao ugroziti primat najtiraznijih i to godinama…

Tih „16 veličanstvenih“ cinili su Grujica Spasović, Rade Milosavljević, Dušan Milovanović, Predrag Mrmak, Draško Slomović, Mirjana Smiljković, Andjelka Jekić, Jelka Djurić, Ivan Jovanović, Slavica Vučković, Ivan Mrdjen,Dragana Minić, Ljubica Ivan, Slobodan Pešević , Sekula Krstajić i ja. Koji mesec pre nas, Novosti su primile i Boru Medjedovića i još par kolega.

Većina nas bila je rasporedjena u gradsku rubriku gde smo „pekli zanat“, zatim su neki dobili sektore, a neki su otišli u unutrašnjost na „kaljenje“ po Užicu, Zrenjaninu, Leskovcu i ko zna gde već. To je trajalo od tri do sest meseci, zatim smo se vraćali u Beograd i dobijali sektore.

Negde, početkom 80-ih godina prošlog veka, trebalo je podmladiti urednički sastav.  Tadašnji glavni urednik Toma Milinović je izveo revolucionaran potez – Boru i mene, sa tek tridesetak napunjenih  godina, postavio je za urednike reportaža i vesti u listu. Bilo je to iznenadjenje, bilo je negodovanja, ali sa urednicima se, ma kakvi da su, nije valjalo zamerati. Nastala je era medveda u listu, jer su starijeg kolegu Duška Tešića zvali mečka, Bora je zbog prezimena bio Medjed, a mene je Toma prozvao meče, jer sam bio najmladji.

Neću više o Novostima, niti Borinom i mom radu, hoću da ispričam priču o Borislavu Medjedoviću, mom drugu, jednim drugim povodom. Pre tacno 28 godina , 1992. godine u mom selu, u kući mojih majke i oca Rade i Mladena, slavila krsna slava Sv. Mrata i ja sam na slavu poveo Boru. Znao je moje roditelje, ali nikad nije bio u mom Godoviku. Pricao sam mu da u selu ima puno Medjedovića, pa je hteo da proveri imaju li dodirnih tačaka sa njegovim koji su vodili poreklo iz Bravskog i Laništa kod Bosanskog Petrovca.

Pijuckali smo i ručali mi tog 25. novembra, napolju je padao dobar sneg, milina jedna. Baš tada je putem prolazio jedan od komšija Medjedovića, Vlade. Bio je na sankama koje je vukao konj. Rekao sam Bori i on je uzeo flasu rakije i pošao da se upozna  sa prezimenjakom. Pitao ga je i da li je i konj Medjedović, našta je ovaj odgovorio potvrdno, pa je Bora dao konju pakovanje žvaka, što je ovaj progutao. Njih dvojica i moj otac su popili gotovo celu flasu i komšija je „dao gas“ konj je pojurio, a sanke poletele.

Posle je redakcijski saljivdžija Milutin Stankovic Dugi pričao kako je krilati konj to veče leteo selom i pravio balone od žvaka.

Jednom se ekipa mladih novinara zapila kod mene, ostali smo budni celu noć, a ujutro sam morao do Bara da napravim jednu lepu priču. Krenuli smo svi skupa i uhvatili jedan bus koji je išao u – drugom pravcu. Bora  je ubedio vozača da promeni rutu i odveze nas do „Poslednje šanse“, na putničko piće, pa tek onda na bus za aerodrom. I vozač koji nas je dovezao, bio je „mokri brat“ pa je autobus uterao u sam park i stazom za pešake do kafane.

Svoje rodno selo je mnogo voleo, u šta sam se, sa još jednim kolegom, uverio – batinama.  Išli smo kolega i ja u Knin, i uz put smo stali da se olakšamo. On se uhvatio za jedan stub, ja sam video da je to tabla na kojoj pise ime Borinog sela, pa sam ga slikao, a batine su bile zbog zapisavanja imena sela.

Kad mi je majka jednom dolazila u Beograd, Bora joj je kupio zlatan lančić da ga pokloni budućoj snahi, mojoj ženi. Nazalost, ona to nije dočekala, a ni Bora, kao uostalom ni ja.

Zanimljiva je i priča mog druga sa nedavno preminulim pevačom Borom Drljačom. Oni su bili kumovi i dodju jednom zajedno u Novosti. Sretnu Duška Nedeljkovića, novinara koji je tada bio partijski sekretar.

-Boro, ovo je partijski sekretar Novosti – rece Medjed, a Drljača će:

-Koliko je on partijski novinarima, toliko sam ja partijski pevačima, verujemo komunistima i jedni i drugi.

Bora je umro vrlo mlad, 1993. Imao je tek 42 godine. Iza sebe je ostavio četiri zlatna sina. Najstariji, Vladimir, je krenuo njegovim stopama, pa je postao šef kompjuterskog centra Novosti, ali početkom propasti ugledne novine, digao je sidro i sada na Floridi gradi karijeru. Krenuo je od početka, bio je vozač kamiona izmedju istočne i zapadne obale SAD, ali sada već ima svoju firmu.

Sinoć pričamo i pitam ga kakve su vesti o koroni u Americi, samo mi je kratko rekao i razočarao.

-Sve će gore biti, treba se čuvati.

E, tužan dan Sv. Mrate dočekah – ne odoh u selo na slavu, nema mog druga Bore, a vesti sa svih strana – sve gore.

Biće bolje, u nadi je spas.

Naslovna fotografija: Mihailo Ješić i Borislav Međedoviuć (treći i četvrti sleva)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.