Љубомирова борба за дедовину у Бенковцу

Љубомир Касум покушава доказати да је његовој обитељи у Бенковцу 1996. отето вриједно имање док су, избјегавши након ‘Олује’, привремено боравили у Црној Гори. Обратили су се предсједнику Милановићу, премијеру Пленковићу и саборском заступнику Пуповцу, али узалуд.

За разлику од отварања истраге против СДСС-ова потпредсједника Владе Бориса Милошевића, које је неочекивано уздрмало односе СДСС-а и ХДЗ-а у владајућој коалицији, међу тим двјема странкама постоје дуготрајнија и тежа трвења која се, одговорношћу ХДЗ-а, не рјешавају годинама. Једно од тих трвења свакако је четврт стољећа дуга политичко-правосудна фарса у којој бенковачка обитељ Касум већ 25 година не успијева доказати ноторну чињеницу: да им је у Бенковцу 1996. отето вриједно имање док су, избјегавши послије ‘’Олује’’, привремено боравили у Црној Гори. И док премијер Андреј Пленковић и предсједник Републике Зоран Милановић игнорирају тај проблем и након што су у протекла два мјесеца двапут писмено упозорени на њ, Пленковићев коалицијски партнер и предсједник СДСС-а Милорад Пуповац не устручава се рећи о чему је ријеч: “Обитељи Љубомира Касума отето је оно што је њихово. То је имање апсолутно њихово, а одговорност за то што је престало бити сноси Република Хрватска. У тој отимачини је, преко својих институција, судјеловала или асистирала Република Хрватска”, казао је Милорад Пуповац за Национал.

Када је Хрватска улазила у ЕУ, било је остало још четрнаест случајева сличних случају обитељи Касум. До данас, већина их је како-тако ипак ријешена, па су стварни власници отете имовине ипак своје добили натраг. Тим горе за бенковачку обитељ Касум: њихов случај прерастао је, без икакве сумње, у кардиналан доказ колапса права и распада правде и зоран примјер правне и егзистенцијалне несигурности у Хрватској: Касумима је на темељу закона дискриминаторног према Србима, ХДЗ-ова власт у Бенковцу отела имање, националистички дио правосуђа такву је одлуку “легализирао”, па се обитељ због тога расула по свијету и данас живе од Ирске, преко Њемачке, до Хрватске, Србије и Црне Горе, а на окупу их држи још само чврсто узајамно повјерење и непопустљива обитељска приврженост. За то вријеме, хладна бешћутност државе не престаје.

Прије шест мјесеци, 6. листопада 2021., Удруга за повратак Срба на подручје Равних Котара и Буковице “УПОС” послала је предсједнику Републике и предсједнику Владе допис са “захтјевом да подузму одговарајуће радње, којима ће се ријешити судски предмет” у којему Бенковчанин Љубомир Касум од 1997. пред судовима узалуд захтијева поврат својега вриједног имања недалеко средишта Бенковца, тик уз цесту за Книн. У том је допису темељито, на шеснаест страница и кроз 21 поглавље, описана запањујућа правосудна сага која траје четврт стољећа те из дана у дан наноси тешку штету људима којима је држава отела имовину. Како било, када удруга УПОС из Уреда предсједника и Владе ни послије два мјесеца није добила никакав одговор, поновили су свој захтјев: 6. просинца прошле године послали су нови допис.

“Прошло је 60 дана од када је насловљеним институцијама послати предмет пљачке имања, власништво Љубомира Касума из Бенковца. Очекивали смо да ће насловљене институције, у року од 60 дана реаговати на послати захтјев, да се подузму одговарајуће радње по предмету пљачке имања, власништво Љубомира Касума, из Бенковца, који траје 25 година”, дословно стоји у том другом допису. “Насловљене институције” нису реагирале, као што до закључења овог броја Национала нису одговориле ни на питања која смо им о том случају послали још у четвртак, 17. вељаче.

Ни премијера ни предсједника судбина обитељи Касум, бенковачких старосједилаца тристо година унатраг, очито не занима. Ни Влада ни Уред предсједника нису одговорили на питања Национала о томе како коментирају случај и зашто нису одговорили на допис Удруге УПОС. Обитељ Касум, пак, данас је разасута по цијелој Еуропи: Љубомир Касум животари у Бенковцу и бори се с државом за имање; супруга му ради као собарица у Њемачкој; брат Петар, пријератни угледни гимназијски професор тјелесног одгоја у Бенковцу, с обитељи живи у Црној Гори; једна је кћи с обитељи у ирскоме Цорку, а млађа са заручником у Новом Саду.

“Млађа кћи ускоро се удаје, па хоће да барем за ту прилику окупи цијелу фамилију. Нисам сигуран хоће ли то бити могуће”, казао је Националу Касум, човјек благ, али уздрман тешким стресовима што их је посљедњих тридесет година проживио. И све то зато што Касуми, бенковачки старосједиоци и хрватски грађани, не могу до властите дједовине која би могла хранити цијелу обитељ, као што ју је хранила и дуга десетљећа до те 1996., када је ХДЗ-ова власт у Бенковцу, на челу с градоначелником Бранком Кутијом, искористила протууставни и према Србима дискриминаторан закон о одузимању напуштене имовине па Касумову дједовину предала на привремено кориштење човјеку који се звао Бранко Смолић. “Држава је дала на привремено кориштење ту имовину некоме за кога нисам сигуран да је имао право темељем закона о привременом располагању привремено напуштеном имовином”, казао је о томе Националу Милорад Пуповац. ”А ако је и имао, није имао право направити оно што је направио: срушити некретнине које је тамо затекао и оглушивати се на одлуке суда које су га упућивале да заустави рушење”.

‘Обитељи Љубомира Касума отето је оно што је њихово. То је имање апсолутно њихово. У тој отимачини је, преко својих институција, судјеловала или асистирала Република Хрватска’, Националу је изјавио Милорад Пуповац

Тиме је почела узурпација која је до данас прерасла у посве ново правно стање које се не може исправити другачије доли изравном интервенцијом државе, баш како је то прије десетак година, у јеку “проеуропског” исправљања послијератних неправди према Србима, држава сама и предложила. Но у случају Љубомира Касума ствари су пошле по злу, јер је на Опћинском суду у Бенковцу, противно претходним пресудама истог тог суда и Жупанијског суда у Задру, тај приједлог одбијен, па је брже-боље заказана оврха и Касумово имање продано на дражби. Но и данас, с обзиром на пресуду Врховног суда из 2016., још постоји могућност каквог-таквог исправљања неправде.

“Добро се сјећам”, исприповједио је Касум за Национал, “гдје сам био 18. ожујка 1990., када је Туђман на скупу ХДЗ-а у Бенковцу нападнут оним пиштољем, какав год тај пиштољ био. Ја сам тога дана с друштвом, у којем је било и Хрвата и Срба, на мом имању садио маслине. И у себи мислио: ‘Ево, они ратују, а ја садим дрво мира’”. Посадио је Касум ондје 180 маслина, а да није могао знати да ће му, само неколико година касније, “проеуропска” власт отети и маслине и цијело то имање: двије стамбене зграде на кат, пословни простор од 500 четворних метара, још осам тисућа четворних метара и 180 маслина.

Има у тој отимачини нешто што Касума, поврх свега, нарочито боли: да изгради неку нову зграду, “привремени корисник” је педесет од 180 стабала маслина напросто искрчио, као да то свето дрво није друго доли коров. Данас је на Касумову имању, међу осталим, и Станица за технички преглед Центра за возила Хрватске. Национал је Центру за возила Хрватске у четвртак, 17. вељаче, послао питања о томе да објасне околности у којима су дошли до земљишта на којему је саграђена Станица за технички преглед. Дан касније стигао је одговор који је потписао правник Центра Игор Бошковић, у којем стоји: “Центар за возила Хрватске д.д. није власник станице за технички преглед возила у Бенковцу те не судјелује ни у каквим судским споровима везано за право власништва предметне некретнине.”

Љубомир Касум није служио ни ЈНА, а рат је провео Бенковцу, као цивил, чиновник у локалној банци. С властитог је прозора видио како је, у ноћи 3. рујна 1992., минирана католичка црква у средишту Бенковца. “Друго јутро људи су погнутих глава ходали градом, а моја старија кћер дуго је још имала посљедице од шока који је доживјела”, сјећа се Касум. Из Бенковца су отишли са збјегом послије ‘’Олује’’, у Србију, али не задуго: бјежећи пред присилном мобилизацијом, влаком су отишли у Црну Гору, искрцали се у Сутомору, па су ту и остали: Љубин брат Петар и данас ондје живи. Али 1997., из неког закашњелог броја Слободне Далмације, дознали су да је бенковачка власт њихово имање додијелила другоме. Зато је Љубо у Борову Насељу извадио хрватске папире, па се са супругом, полулегално јер није имала хрватске документе, 1999. вратио у Бенковац да се бори за своју дједовину. Ни до данас, четврт стољећа касније, његова борба није завршена. У тој му борби, каткад можда незграпно али свакако срчано, помаже његов пунац Глигорије Рњак којему је, два дана након што се 1997. и он вратио из избјеглиштва – минирана кућа.

У почетку је изгледало да ће Касуми брзо вратити своју имовину. Судац Опћинског суда у Бенковцу Миленко Мариновић и грађевинска инспекција у Задру врло су брзо привременоме кориснику забранили градњу и наложили рушење онога што је дотад бесправно саградио, а добио је и затворску и новчану казну коју је другоступањски суд још и повисио. Но тада Град Бенковац, на челу с тадашњим градоначелником Бранком Кутијом, вриједно Касумово земљиште проглашава власништвом Града Бенковца, па га продаје Бранку Смолићу за 190 тисућа куна; Смолић ће касније дио тог земљишта препродати за вишеструко вишу своту. Судац Миленко Мариновић, међутим, одбија уписати власништво Бранку Смолићу на темељу тог уговора с Градом Бенковцем, али догађа се необичан обрат: Миленко Мариновић “нестаје” с положаја суца Опћинског суда у Бенковцу, а на његово мјесто долази Иван Марковић, у чијем ће мандату обитељи Касум имовина бити трајно одузета и на крају овршена. Епилог: Миленко Мариновић данас је одвјетник у Бенковцу, а Иван Марковић судац је Жупанијског суда у Задру.

Данас, 25 година касније, тадашњи градоначелник Бенковца Бранко Кутија имплицитно признаје да је цијели процес био незаконит и непоштен. С Кутијом, који је данас равнатељ Управе за цесте задарске жупаније, Национал је разговарао у четвртак, 17. вељаче. Кутија се сложио с констатацијом новинара Национала да је неморално то што обитељи Касум није враћена њихова имовина. “Слажем се да је неморално. Све то предуго траје и људима треба вратити имовину”, казао је Кутија у кратком разговору за Национал када смо му рекли да би, као угледан члан ХДЗ-а и некадашњи градоначелник Бенковца, могао јавно проговорити о тој неправди. Но Кутија је отклонио властиту одговорност за тај случај. Премда он јест потписао то рјешење, казао је како Касуму није одузето имање, него је рјешење донесено на темељу ондашњег закона о привременом одузимању напуштене имовине и на темељу мишљења државног правобранитеља.

Четрнаест година након што је Касуму одузета имовина, 2010., Жупанијски суд у Задру оспорио је прву пресуду коју је судац Иван Марковић досудио у корист привременог корисника. Тада се догађа бизаран правосудни развој: Марковићу су додијељена два узајамно искључујућа поступка – тужба Љубомира Касума за накнаду штете против привременог корисника и тужба привременог корисника против Касума за накнаду новца који је уложио у његово имање. И док се прва тужба загубила у беспућима послијератног бенковачког правосуђа, друга је 2015. резултирала правомоћном судском пресудом на темељу које је, у свибњу 2015., имање Љубомира Касума продано за 3,8 милијуна куна, а новац уплаћен твртки Бранка Смолића.

‘Слажем се да је неморално то што обитељи Касум није враћена њихова имовина. Све то предуго траје и људима треба вратити имање’, рекао је Бранко Кутија, бивши градоначелник Бенковца

Све се то догодило четири године након што је држава, у времену прије уласка у ЕУ, покушала ријешити проблем и помоћи Љубомиру Касуму, и то тако што је Министарство регионалног развоја, шумарства и воднога господарства 2. липња 2011. Опћинском државном одвјетништву у Бенковцу наложило да наступи уиме Љубомира Касума. У том допису стоји овако: “Судски поступак ради накнаде за улагања од стране привременог корисника у приватну имовну Љубомира Касума је у Поглављу 23 ‘Правосуђе и темељна права’ за приступање РХ у ЕУ, стога због свега наведеног молим рјешавање овог предмета. (…) РХ преузима обвезу власника па вас молимо да у овом судском поступку, као законски заступник РХ, ступите у правни положај власника”.

Суд у Бенковцу је тај приједлог на рочишту одбацио и тиме отворио пут коначном, “законитом” одузимању власнику његова имања које је продано, а новац је добио човјек којему то имање никад није припадало. Али то није био крај мукама Љубомира Касума. Када је, шокиран исходом поступка, схватио да ће и он и обитељ због оврхе заувијек остати без свега, у очају је покушао дијелове имања преписати на чланове обитељи. Због тога је од Опћинског државног одвјетништва у Бенковцу зарадио казнену пријаву и судски поступак јер је наводно покушао осујетити провођење законске пресуде. У том је поступку, у другом ступњу, 2019. осуђен на седам мјесеци затвора, двије године увјетно. Рок кушње недавно је истекао. И на крају, поврх свега, одвјетници од њега на суду утјерују више од милијун и пол куна за услуге које су за њихова клијента резултирале – потпуном катастрофом.

Случај одузете имовине Љубомира Касума био је један од четрнаест сличних о којима се, у вријеме непосредно прије и послије уласка Хрватске у ЕУ, у јавности често говорило. Најпознатији од тих четрнаест случајева вјеројатно су дугогодишњи судски процеси Петра Кунића из Крњака код Карловца и Милице Миладиновић из Загреба. Обома су, као и Касуму, куће одузете, а привремени су корисници потом одбили из њих изаћи, па су праве власнике тужили за улагања која су на тим објектима извели. Након исцрпљујуће правне битке, у којој су им помагали и активисти за људска права и новинари, али и Српско народно вијеће, Петар Кунић и Милица Миладиновић успјели су постићи какву-такву нагодбу: одустали су од тужби, али је Кунић своју кућу задржао, а Милица Миладиновић у Загребу је добила замјенски стан.

Њихове битке нису биле лаке: Милорад Пуповац, на примјер, у свибњу 2014. одржао је конференцију за новинаре и на њој, у поводу случаја Петра Кунића, изјавио како “хрватски судови суде по националистичким критеријима, пристрано и етнички мотивирано, и у том процесу Хрвати су заштићени, а Срби потпуно обесправљени.” “Срамим се тога као човјек, али и као политичар који је омогућио да Хрватска уђе у ЕУ. Ако држава не заустави такву праксу, ми ћемо зауставити државу”, рекао је Пуповац.

Нису зауставили ништа: Пуповац је већ готово шест година коалицијски партнер у владајућој коалицији, а Касумов случај неријешен је до дана данашњега: све му је одузето и никад ништа није добио осим, посве цинично, увјетног затвора и тужбе за одвјетничке трошкове. Касум је разочаран понашањем Милорада Пуповца којега познаје још из дјетињства, па каже како је Пуповац, на путу из школе, бицикл остављао пред кућом његова дједа. Једном је Пуповац, каже Касум, његов случај споменуо у Сабору, а једном су имали заказан и састанак у уреду Српскога народног вијећа у Загребу. Но када су Касум и његов пунац Глигорије Рњак дошли на тај састанак, допутовавши из Бенковца пуни наде, Пуповац је, наводно, журно изјурио из уреда, с објашњењем да има “важан састанак”. “Оставио нас је саме с тајницом. Нисмо могли вјеровати”, каже разочарано Касум.

Након неколико дана оклијевања, Пуповац је о том случају у недјељу проговорио за Национал. Од одговорности не бјежи, тим прије што и сам признаје да је близак с обитељи Касум. “Разумијем љутњу Љубомира Касума. Сватко би био љут и има пуно право бити љут на све, па и на мене, колико год се ја трудио да се не догоди што се догодило”, казао је Пуповац за Национал. “Нажалост”, наставља, “ни људи из Града Бенковца, ни из ДОРХ-а надлежни за имовину, а ни судови нису имали слуха за наше захтјеве. Но свеједно, политичка одговорност СДСС-а и СНВ-а за тај случај, па и моја особна, није престала. Правно и морално, то је одговорност Републике Хрватске. Тим људима отето је оно што је њихово. У тој отимачини је, преко својих институција, судјеловала или помагала Хрватска.

Има сличних примјера у којима је могло бити исто тако, а није: у Кореници, у Бенковцу… Ти су случајеви ријешени нагодбом и то тако да је држава надокнадила улагања привременом кориснику, а имања су враћена власницима. Колико је то према власницима било праведно када би се збрајала сва штета, то је друго питање, али је барем право власништва осигурано. У случају обитељи Касум то се није догодило. Сви који су у то умијешани знали су о чему се ради, јер смо ми разговарали и с представницима државе, Центром за возила Хрватске, ДОРХ-ом, Градом Бенковцем, Државним уредом за стамбено збрињавање… Сви ти људи требају знати да је РХ због њихова недјеловања остала дужна породици Касум заштиту њихова власништва”, признао је Пуповац Националу.

‘Република Хрватска остала је дужна породици Касум да им надокнади оно што је њихово. У том, као и у још неким заосталим случајевима, Република Хрватска има посебну одговорност’, каже Милорад Пуповац

Једина правосудна нада обитељи Касум данас је пресуда Врховног суда из 2016., којом су претходне пресуде дјеломице оспорене. На темељу те пресуде Врховног суда, Опћински суд у Бенковцу 12. ожујка 2020. вратио се ономе старом захтјеву Министарства регионалног развоја, шумарства и воднога господарства из 2011. и одредио да држава треба ући у поступак. С обзиром на то да је твртка Бранка Смолића престала постојати, суд је одредио прекид поступка док се не јави правни сљедник, “а тек након што правни сљедник преузме поступак, позват ће се РХ на преузимање поступка на страни туженика”.

То пак значи да је на дјелу апсурдна ситуација: ако се не јави правни сљедник, суђење се неће наставити све док цијела ствар не падне у застару, што би обитељи угасило чак и те слабашне наде. Лаичкоме проматрачу зато би се чинило посве нормалним, ако у институцијама ове земље има још икога коме је стало до правде, да случај преузме пучки правобранитељ који би могао потражити правне насљеднике, а ако их се не нађе да тај уред, у сурадњи с тужитељством, покрене нагодбу, исплате садашње власнике Касумове дједовине, а обитељи врате оно што је њихово. Касуми најављују правну битку до посљедњег атома снаге: “Идемо на Еуропски суд за људска права. Хоћемо натраг своју имовину, то је све”, кажу. То би, након свега, било најмање што би ова земља била дужна учинити да надокнади барем дио штете коју њезин држављанин и његова обитељ, ни криви ни дужни, трпе већ дуже од четврт стољећа.

Потврђује то, уосталом, и Милорад Пуповац: “Обавеза је Републике Хрватске да се породици Касум имовина врати. У то сам сигуран. Као што се словенски предсједник, након толико година, неки дан испричао избрисанима, тако би и у овом случају, као и у неким другим случајевима, Хрватска барем толико морала направити за те људе, док се још није стекла свијест о одговорности не за један, два или три случаја, него за стотине и хиљаде људи, којима имовина није била заштићена од уништавања или узурпације. Дакле, Република Хрватска остала је дужна породици Касум да им надокнади оно што је њихово, и то нагодбеним уговором који би се требао склопити. У том, као и у још неким заосталим случајевима, Република Хрватска има посебну одговорност”, устврдио је Пуповац за Национал. Уистину – не догоди ли се то, град Бенковац, а с њим и цијели хрватски правосудни и политички сустав, моћи ће се описати графитом с једног бенковачког зида: “И смијех би овдје звучао к’о крик.”

Извор: Национал.хр