Манастир код Приједора задужбина Немањића и Котроманића

КЛИСИНА ОДОЛЕЛА ВАРВАРИМА И ВЕКОВИМА

Пише: Душан Марић

Када се од Приједора запутите на југ, питомом долином Сане, према Оштрој Луци и Санском Мосту, негде на петнаестом километру, у атару села Ништавци, на узвишењу изнад пута, наићи ћете на манастир Клисину.

Сматра се да је први манастир на овом месту саграђен још у 13. веку. Раширено је веровање да је исти био задужбина српског краља Стефана Драгутина Немањића, који је Србијом владао од 1276. до 1282. године. Тај податак користи и интернет енциклопедија Википедија, али намеће се питање одакле задужбина владара средњовековне Србије у северозападној Босни. Ако манастир име везе са Немањићима, изгледа логичније да га је подигла, сама или средствима која је добила од оца, Драгутинова кћерка Јелисавета, која се удала за потоњег босанског бана Стефана Котроманића. И о рушењу манастира постоје две теорије. По првој, манастир су срушили Турци, исламски варвари са истока. Након што су 1463. окупирали Босну. По другој манастир су срушили католички варвари са Запада. Наиме, папа римски Инокетије трећи је у 13. веку издао наредбу да се сви православни манастири у западним српским крајевима спале, а монаси побију.

Било како било, остало је само народно предање, које је преношено са колена на колено и име Клисина, које је подсећало да се на узвишењу изнад Сане некада налазила православна светиња. Наиме, име манастира потиче од грчке речи еклисија, која у преводу значи црква. Црква је касније обновљена од дрвета. Када и како није познато. Скромно дрвено здање је народу овог краја служило као парохијска црква. Све до 1941. године када су га, у покушају да затру крајишки српски народ, спалили приједорски Хрвати и муслимани. Крвници затровани ватиканским фундаментализмом и Хитлеровим нацизмом. Суочени са зверским понашањем својих дојучерашњих комшија, које су на Грмечу и Козари, око Грмеча и Козаре, запалиле десетине српских села и заклале десетине хиљада српске деце, жена, стараца, домаћина….спалиле и опљачкале бројне српске цркве, преживели мештани Ништаваца су црквено звоно спасили тако што су га једне ноћи потопили у реку Сану.

Да бар оно преживи. Да потомцима за успомену остане. Да децу, ако иједно од усташког ножа и јама безданки претекне, подсећа на очеве и обичаје, на саборе поред сеоске цркве, на крштења и венчања…на некадашњи леп живот у родном селу. На живот пре клања.

Одмах после ослобођења БиХ од усташа и њихових тутора Хитлерових нациста на згаришту цркве подигнута су четири дрвена стуба. Поједини мештани тврде да су то учинили преживели партизани. Који су уместо остављених домова затекли згаришта, уместо остављених породица гробове. Који су били растрзани између комесарске наредбе да негују братство и јединство и жеље да освете своју заклану децу, мајке, браћу и сестре. А покољу Хрвата и муслимана над Србима у Босанској крајини су били толико страшни, да се ни комунистичка партија није усудила да у својим војницима сузбија жељу да се за покој душе својих покланих помоле уз одјек звона са своје цркве.

Стубови су повезани попречним гредама на које је обешено звоно извађено из реке, па се ту за велике празнике вршило богослужење, а о Духовима и Огњеној Марији одржавали народни зборови. На којима се још много година после рата више туговало, него радовало. Деведесетих година прошлог века парох из Оштре Луке, отац Петар Миловац, покренуо је иницијативу за поновну изградњу цркве на Клисини. Договорено је да се изгради мала и скромна црква. Међутим, када је 1991. на чело Петровачко-бихаћке епархије дошао владика Хризостом, он је одлучио да се подигне већа црква. Достојнија предања о Клисини и њеној вишевековној историји.

Приликом копања темеља новој цркви пронађени су темељи мале дрвене цркве из турског периода, а у самом храму и око њега пронађено је неколико гробова. Црква је завршена 1993. године, када је Крајином увелико беснео нови рат Хрвата и муслимана против српског народа и посвећена је Огњеној Марији или Огњеној Марини, зависно од тога како се име ове светитељке изговара у ком крају православног света. Клисина је 1998. проглашена за манастир са именом Светомаринска Општежитељна Обитељ.

У Клисини се налазе честице моштију неколико православних светитеља. У питању су остаци Огњене Марије, Светог Теодора Тирона, Светог Петра Коришког, преподобног Георгија (Витковића), преподобног Григорија Горњачког и преподобномученика Медљанских Серафима, Авакума и Мардарија.

Манастирски конак је саграђен 2000. а освећен следеће године. У међувремену око светиње је подигнут зид, којим је уоквирена физичка и духовна целина која све више постаје један од центара духовности српског народа око Приједора, града хероја и мученика.